Prošlog avgusta je bilo vrelo na dugoj peščanoj plaži u južnoj Juti, gde se susreću Zelena reka i Kolorado. Bila sam na raftingu kroz Katarakt kanjon zajedno sa grupom klimatskih aktivista i jedan od njih, Vil Mandžer, mi je pričao kako nakon meseci protesta na Stending Roku sreće sve više mladih američkih starosedelaca koje je ovo iskustvo ohrabrilo da sanjaju o novim mogućnostima i upuste se u akcije koje bi im inače izgledale nedostižno.
Šetali smo pored reke i razgovarali o tome kako posledice neke pobune ili pokreta ne moraju biti pravolinijske. Proglašavanje uspeha ili neuspeha neke akcije je često posledica preuranjenih ocena i uprošćavanja; akcije, intervencije i razgovori menjaju uverenja i stvaraju nove vrednosti, savezništva i mogućnosti. Ova dinamika se mogla uočiti u mnogim neočekivanim pokretima i protestima: pokretu američkih starosedelaca Idle No More koji je počeo u Kanadi 2012, Black Lives Matter, feminističkim pobunama koje se odvijaju od 2013, kao i u parklendskom omladinskom pokretu protiv naoružanja.
Setila sam se tog razgovora ovog hladnog januarskog jutra u vezi sa odlukom Aleksandrije Okasio-Kortes da se kandiduje za kongres. „Prvi put sam pomislila na kandidaturu za kongres na Stending Roku u Severnoj Dakoti“, rekla je Okasio-Kortes prošle godine. „Ovo aktivističko iskustvo je bilo presudno. Tu sam upoznala ljude spremne da rizikuju svoje živote… zbog drugih ljudi koje nikada nisu upoznali. Tada sam shvatila da treba da učinim nešto više.“
Kada su 2016. LaDona Hrabri Bik Alard i drugi osnovali protestne kampove protiv Dakota Access cevovoda nisu mogli da znaju sve indirektne posledice svojih postupaka – a jedna od njih je bila i odluka mlade žene iz Njujorka da se kandiduje za kongres. Ponekad su najvažniji rezultati upravo oni koji nisu direktni ni nameravani – iako se 4 plemena još uvek bore protiv cevovoda i iako su 8. januara ostvarili svoju prvu skromnu pravosudnu pobedu.
Danas Okasio-Kortes predstavlja 14. njujorški distrikt u kongresu, a 45 kongresmena podržalo je Zeleni nju dil koji je ona promovisala prošle jeseni. Značajno je, međutim, primetiti da Zeleni nju dil nije njen izum – iza klimatske vizije koju je ona predstavila u kongresu nalazi se pokret Svitanje. Osnovan je 2017. kao omladinski pokret sa ciljem da „zaustavi klimatske promene i pritom stvori milione dobrih poslova“. Kako je jedan od osnivača ovog pokreta, Varšini Prakaš, nedavno izjavio za Hafington post, Svitanje pokušava da „aktivira milione Amerikanaca koji su spremni da se bore za Zeleni nju dil, samo što za njega još nisu čuli“. Za mene je pojava ovog pokreta na američkoj političkoj sceni još veće iznenađenje od pobede Okasio-Kortes na stranačkim izborima.
Zeleni nju dil je preko potreban odgovor na ono o čemu su nas prošle godine obavestili američki naučnici i Intervladin panel o klimatskim promenama: po svemu sudeći, preostalo nam je samo 12 godina da transformišemo energetsku ekonomiju na globalnom nivou. Ovaj predlog je značajan iz više razloga: jer je postavio nove ciljeve pred SAD; jer nas je podsetio da briga o radnim mestima i briga o klimatskim promenama, dakle ekonomija i ekologija, ne moraju biti suprotstavljene; i zato što je kongresmene suočio sa činjenicom da većina Amerikanaca želi brzu i odlučnu akciju u vezi sa klimatskim promenama.
Doći do ovog cilja zahteva razumevanje da taj proces nije pravolinijski. Nimalo iznenađujuće, Zeleni nju dil nije odmah usvojen od strane čelnika Demokratske partije i ako biste dosadašnji tok ove priče ispričali na način kojem nas uče akcioni filmovi i sportski prenosi, izgledalo bi da je bitka već izgubljena. Kako izveštava portal Politico: „Predsednica predstavničkog doma Nensi Pelosi 2 – Okasio-Kortes 0“.
Ali poput pobune na Stending Roku i aktivnosti pokreta Svitanje, i Okasio-Kortes će proizvesti druge dobiti i posledice; ako želimo da stignemo do cilja, to ćemo moći da učinimo samo zaobilaznim putem – mada, naravno, treba požuriti. Prošle srede dva kongresmena iz Kalifornije, Džimi Gomez i Ted Lu, predložili su zakon sa sličnim ciljevima: Zakon o klimatskim rešenjima 2019.
Mobilizacija Dakota Indijanaca nije direktno dovela do toga da se jedna Njujorčanka kandiduje za kongres i ode na Kapitol da zagovara rešavanje klimatske krize. Nije bilo moguće pretpostaviti tu posledicu. Ali je moguće uvideti koliko su ovakve posledice uobičajene i koliko je značajno ne zanemarivati ih. Tok istorije je prepun ovakvih ušća i meandara, rečnih okuka, vododelnica, brana i poplava, pritoka i grananja.
Kanjon Katarakt je mesto gde se reka Kolorado sliva u rezervoar stajaće vode ustavljene branom kanjona Glen. Kada je pre skoro 50 godina ova brana dovršena većina ljudi – čak i onih koji su bili protiv njenog podizanja – verovala je da će ovaj rezervoar tu stajati vekovima. Ali brana propada zbog smanjivanja reke i sve veće suše.
Pri kraju mog boravka sa Vilom i drugim klimatskim aktivistima primetila sam kako reka probija nove kanale kroz mulj koji se skupio tokom perioda kada je voda u rezevoaru bila na višem nivou; ono što je dugo stagniralo sada je opet aktivno. Ovo nikada nije trebalo da se desi, ili se smatralo da će se desiti tek kroz više stotina godina.
„Nikada ne smemo odustati“, napisala je na tviteru Okasio-Kortes dan nakon polaganja zakletve i dodala: „Ne tako davno mislili smo da su naši životi završeni; da smo propustili svoje šanse da popravimo stvari… iskreno sam mislila da sam kao 28-osmogodišnja konobarica već propustila voz koji bi mi omogućio da ispunim svoj potencijal“. Klimatske promene nam govore da nema vremena za gubljenje. Ali istorija nam govori da se društvene promene odvijaju na indirektne i nepredvidive načine i da vredi istrajati u onome u šta verujete.
The Guardian, 14.01.2019.
Preveo Rastislav Dinić
Peščanik.net, 16.01.2019.
BLACK LIVES MATTER