O novom dokumentarcu o ratu u Gazi nazvanom NAZA možda ste čuli samo da je tako razgnevio Benjamina Netanjahua, premijera Izraela, da je ovaj predložio donošenje novog zakona koji bi omogućio da se njegovoj rediteljki oduzme državljanstvo. Pošto film još niste videli (još nije prikazan), verovatno ćete pretpostaviti da se u njemu govori o Netanjahuu. Ili možda o stradanju Palestinaca, s mnogo slika krvavih tela, gladnih porodica i uplakane dece.
Ništa od toga. Gotovo ceo film se sastoji od mirnih intervjua s izraelskim oficirima i vojnicima, snimljenih noću na krovovima Tel Aviva, na pozadini bezličnih stakleno-čeličnih solitera.
Ti vojnici (čiji je identitet zamagljen) opisuju mehanizam totalnog nadzora u Gazi, sisteme veštačke inteligencije koji analiziraju snimke da bi identifikovali ljudske mete i program koji vojnici zovu NAZA a koji odlučuje o tome koliko je civila u blizini određene mete dopušteno ubiti.
Jedan sagovornik opisuje ciljanje u ljude koji trče ka punktu za deljenje hrane. Drugi veruje da je izbrojao na hiljade mrtvih. (Izraelske odbrambene snage porekle su navode u filmu, dovele u pitanje izvore i insistirale na tome da odluku o tome ko će biti napadnut donosi isključivo „ljudsko osoblje“. Ministar kulture Miki Zohar optužio je rediteljku za izdaju.)
Dan pre nego što sam videla film na projekciji za novinare, Mihael Sfard, izraelski advokat za ljudska prava koji je radio kao konsultant na filmu, rekao mi je da je to „film o Tel Avivu“, sofisticiranom, modernom gradu u kom i on živi. Time je hteo da kaže da je to film o obrazovanim Izraelcima, kosmopolitama koji služe u elitnim jedinicama i donose odluke iz dana u dan, a ne o nasilnim, ideološki zadrtim političarima ili nekolicini crnih ovaca u vojsci na koje Izraelci svaljuju krivicu za najstrašnije činove nasilja u Gazi.
Posle sredine filma, Juval Abraham, koji je vodio intervjue i zajedno s Rahel Šor režirao film, pita jednog od sagovornika da li shvata da je učestvovao u genocidu. Taj isti sagovornik ranije je rekao da smatra da je njegov posao zabavan jer je zabavno ostajati do kasno s drugarima i raditi na istom cilju. Sad je mirno, vrlo opušteno odgovorio potvrdno – da, učestvovao je u genocidu.
Ta reč se pojavljuje u filmu samo na tom jednom mestu.
S druge strane, jedna drukčija reč, ali stavljena u sličan kontekst, mnogo puta se pojavljuje i uvek je izgovorena s brutalnom žestinom: „terorizam“ ili „terorista“. Barem jedan od sistema veštačke inteligencije koje koristi izraelska obaveštajna služba identifikuje sumnjive teroriste, između ostalog na osnovu obrazaca njihovih telefonskih poziva i društvenih veza.
Da li taj sistem greši? Naravno, spremno priznaje jedan sagovornik. I nastavlja: pekar čija je radnja blizu sedišta Hamasa, na primer, mogao je imati obrazac kretanja i kontakta koji bi veštačkoj inteligenciji ličio na obrazac Hamasovog borca. (Takav slučaj je opisan u podkastu nemačkog lista Die Zeit pod naslovom „Kuvarski šef iz Gaze“; polazi se od činjenica iz Abrahamove reportaže o čoveku po imenu Mahmud Almadhun, koji je vodio narodnu kuhinju u blizini bolnice koju je izraelska obaveštajna služba smatrala uporištem Hamasa.)
Čovek kog sistem svrsta u teroriste postaje ljudska meta. Članovi njegove porodice ili osoblja mogu biti ubijeni zajedno s njim. Uloga programa NAZA je da izračuna prihvatljiv broj dodatnih civilnih žrtava, a taj broj raste sa značajem koji se pridaje ljudskoj meti. On može biti 20, 50 ili 100… ljudi.
Reč „terorizam“ pojavljuje se u različitim kontekstima u klipu koji su tvorci programa NAZA izvukli iz jedne epizode programa Firing Line na mreži PBS iz 1986, u kojoj mladi Benjamin Netanjahu promoviše svoju knjigu Terorizam: kako Zapad može da pobedi (Terrorism: How the West Can Win). Na svom savršenom američkom engleskom, bez ikakve primese akcenta, on daje jasnu definiciju terorizma: „Sistematičan i nameran napad, ubijanje, sakaćenje i ugrožavanje nedužnih, to jest civila, radi političkih ciljeva.“ Očigledno je da se ta definicija može primeniti na aktivnosti izraelske vojske i izraelske države.
Premijera filma NAZA zakazana je u IFC Centru u njujorškom Grinič Vilidžu za 30. septembar. Samo nekoliko blokova dalje, u bioskopu Kvad, prikazivaće se Supermarket, drugi film o Izraelu. To je priča o zlosrećnom agentu Mosada koji se suočava s prinudnim odlaskom u penziju, a onda uviđa svoju životnu šansu: visokog vojnog oficira koji se izdaje za poslovnog čoveka.
Posle niza apsurdnih komičnih nesporazuma, biznismen je ubijen. Agent prekasno shvata da je možda došlo do zamene identiteta, pa sad snage izraelske obaveštajne službe moraju da izbrišu svaku senku sumnje i posthumno prikažu biznismena kao teroristu.
Snimanje crne komedije „Supermarket“ završeno je pre 7. oktobra 2023, dana kad je smrtonosni napad Hamasa pokrenuo rat u Gazi. Reditelja i scenaristu Džonatana Dekela poznajem nekoliko godina. Volim da razgovaram s njim zato što neobično otvoreno govori o svojim etičkim dilemama i kognitivnim protivrečnostima.
Kao i intervjuisani u filmu NAZA, služio je u elitnoj obaveštajnoj jedinici. U svojim tridesetim godinama preselio se s porodicom u Neve Šalom (na hebrejskom) ili Vahat al Salam (na arapskom), selo u kom zajedno žive Jevreji i izraelski Palestinci. Hteo je da bude siguran da njegovo troje dece neće služiti u izraelskoj vojsci. Ali na dan Hamasovog napada odvezao se pravo u svoju nekadašnju jedinicu, prijavio kao rezervista (iako nije bio pozvan) i ostao u vojsci dve godine. Onda se preselio u Njujork, delom i zato da bi presekao vezu sa izraelskom vojskom ili možda da bi pobegao od protivrečnosti čoveka koji nosi uniformu, a živi u mešovitom pacifističkom selu.
Ponovo sam se srela s Dekelom pre nego što sam otišla da vidim Supermarket. Rekao mi je da će on i njegova žena idućeg meseca odleteti u Izrael da bi glasali na izborima. Karte su skupe tako da će morati da propuste venčanje u porodici nekoliko meseci kasnije. Sad je važno da Netanjahu ode jer će Izrael samo tako imati šansu, rekao mi je. Onda će i on moći da razmišlja o tome da se vrati u Izrael i tamo odgaja decu jer bi rat u Gazi i napadi na Palestince na Zapadnoj obali verovatno prestali, a uzbune zbog vazdušnih napada u Izraelu bi postale ređe. I Dekel bi opet mogao da bude uzor svojoj deci.
A onda je sam od sebe dodao: „Mislim da to što se zbiva u Gazi nije genocid.“ Priznaje da je strašno. Zna da je izraelska vojska ubila više desetina hiljada civila i da ih i dalje ubija. „Ali to je prosto rat.“
U izvesnom smislu razumem šta je hteo da kaže. Ono što se događa u Gazi prikazano je ne samo u filmu NAZA već i u njegovom filmu. Kad bude ubijen hipotetički pekar ili stvarni kuvar ili izmišljeni biznismen, sistem ili ljudi odgovorni za sistem ne kažu da su pogrešili: kažu da su ubili teroristu. A ljudi koji su ubijeni zato što su se slučajno zatekli u njegovoj blizini samo su NAZA.
Uzmite broj zvaničnih meta, pomnožite ga s brojem ljudi u njihovoj okolini koje je dopušteno ubiti i uskoro, kaže u filmu Abraham, „više neće biti nikog u Gazi“. Svako može da bude ubijen i njegova smrt će biti „prosto rat“. Ponašanje opisano u Supermarketu, komediji, i ono opisano u dokumentarcu NAZA razlikuju se po redu veličine. Kad ubijanje poprimi industrijske razmere, ono postaje genocid. Zaista je tako jednostavno. Možda su upravo zato stvaraoci filma NAZA smatrali da je dovoljno samo jednom upotrebiti reč „genocid“.
The New York Times, 28.09.2026.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 14.10.2026.
IZRAEL / PALESTINA