Opšti izbor sudija je završen, rezultati su poznati, ali razlozi još uvek nisu. Slutim da se nalaze u montaži. Reizbor sudija ima ozbiljnih nedostataka koji idu u dva pravca. Prvi ide prema onima koji su birani, a drugi prema onima koji su birali. Kada je reč o prvom pravcu, ima onih koji su reizabrani, a nije trebalo da budu reizabrani, a ima onih koji su neizabrani, a trebalo je da budu izabrani.
Pred sobom imam konkretna imena, neka od njih sam već znao, a neka od njih sam pročitao na sajtu Peščanika. Kako ste nas zamolili da u izlaganjima izbegavamo imena i da se koncentrišemo na pojave, ja ću imena izostaviti, ali pojave neću.
U Vrhovni kasacioni sud izabrana je sudija koja je bila u sukobu interesa dok se nalazila na čelu Republičke izborne komisije i koja ima slabe rezultate rada. Zajedno sa njom izabran je još jedan sudija koji je takođe bio u sukobu interesa. Izabran je i sudija koji je učestvovao u izbornim krađama 1996. godine. Izabran je sudija koji je sudio u kontroverznim predmetima kao što su otkup Miloševićevog stana i zgrada Magistrata. Izabrana je sudija koja je potpisala problematičnu presudu u slučaju Banović. U ostalim sudovima izabrano je između 10 i 20 sudija koji su učestvovali u izbornim krađama. Birani su i oni protiv kojih je pokrenut postupak za razrešenje i oni koji su hapsili Otporaše, a oslobađali njihove batinaše. Izabrani su i oni koji su dopuštali da predmeti krivičnih odeljenja obilato zastarevaju.
Nisu izabrani mnogi koji su morali biti izabrani, a takvih slučajeva ima i u Vrhovnom sudu. Na moje zaprepašćenje, nije izabrana bivša potpredsednica VSS, a ni predsednica Društva sudija Srbije. Nije izabrana ni sudija, jedna od osnivača Društva sudija Srbije, koja je donela pravilnu i pravičnu odluku u slučaju Banović. Preko 26 predsednika sudova širom Srbije nije izabrano, kao ni mnoge istražne sudije.
Ima i onih koji nisu ponovo izabrani i koji ni ne treba da budu ponovo izabrani. Njihov broj nije mali i to je značajno reći. Međutim, valja reći i to da čitav reizbor, bez obzira na to kako je ko prošao, nije bio validan, zbog očitih mana Visokog saveta sudstva i njegovog sastava.
Načelne mane Visokog saveta sudstva su skrivene u prelaznim odredbama zakona o Visokom savetu sudstva. Skrivene su jer ih Venecijanska komisija nije ni videla, toj komisiji su dostavljene samo supstancijalne odredbe koje su zaista dobre. Međutim, prelazne odredbe tog zakona izgleda služe da nas pređu i omoguće postupanje suprotno supstancijalnim odredbama.
To se isprva dogodilo kod izbornih članova Visokog saveta sudstva koje je predlagao Visoki pravosudni savet. U supstancijalnim odredbama zakona piše da se članovi Visokog saveta sudstva biraju posle izbora u sudstvu i da predlagač mora da sledi uspeh na izborima, pa mora predložiti one koji su dobili najviše glasova.
Međutim, prelazne odredbe se odnose na prvi sastav Visokog saveta sudstva koji je najznačajniji jer postavlja sve sudije. Sada moramo da čekamo da ova postava ode u penziju ili da neko od sudija umre, da bi nove birali po valjanim, supstancijalnim odredbama zakona. Izabrani članovi u Visokom savetu sudstva su naše kolege, a ja moram da priznam da nikoga od njih ne poznajem iako sam ceo radni vek proveo u pravosuđu. To su sigurno čestiti i pošteni ljudi, ali anonimni, što ne bi smeli da budu jer predstavljaju celu sudsku profesiju.
Ono što je kod njih sumnjivo je to što za njih ne važe kriterijumi i merila koja važe za ostale sudije, jer oni po prelaznim odredbama zakona po završetku reizbora automatski prelaze u viši sud. Možemo slobodno zaključiti da je to zbog toga što su spremni da osluškuju šapat vlasnika političke moći.
Druga mana je konstituisanje Visokog saveta sudstva. Po zakonu, taj savet je dužan da se konstituiše u roku od sedam dana od dana izglasavanja svih izabranih članova, a to su članovi iz redova sudija, član iz reda advokature i član iz reda profesora Pravnog fakulteta.
Član iz reda advokature je izabran u poslednjim danima ove avanture. Njega je predložio Upravni odbor, koji po zakonu na to nema pravo. U zakonu piše da predlog člana donosi organ u kome je najveća zastupljenost članova, a to je Skupština, ne Upravni odbor koji je organ Skupštine. Izabran je kandidat Slobodan Šoškić koji je zbog načina izbora pokrenuo postupak pred Ustavnim sudom.
Šta se dogodilo predstavniku nauke? Najpre je bilo tri kandidata, jedan je odustao, dva su ostala u igri, ali nijedan nije dobio dovoljan broj glasova. Na kraju je od strane nadzornog tela prof. Zoran Tomić jednoglasno predložen kao kandidat, ali taj predlog nije stavljen na dnevni red Skupštine.
Reizbor sudija je izvršen bez ovih članova. Pitam vas, šta će biti sa sudskom odlukom koju je donelo veće u nepotpunom sastavu?
Ovih dana čitam izjave nekih profesora prava koji kažu da to nije ništa. To možda nije ništa za političke organe, ali ovo je sudski organ. Ovde sudije sude da li će sudije biti izabrane ili ne, pa kako mogu da sude u nepotpunom sastavu?
Advokatura i profesura nisu imali prilike da u radu Visokog saveta sudstva daju predloge, niti da im se suprotstavljaju, da izražavaju stavove, izlažu argumente, da se zalažu za ideje, pa je odluka o reizboru doneta bez njih.
To me podseća na onaj primer kad je jedno krnje veće od 5 sudija donelo jednoglasnu odluku, glasovima troje sudija. Takva odluka mora da padne.
Ova odluka mora da padne zato što u odredbi koja govori o načinu odlučivanja piše ovo: Odluke u Savetu se donose većinom glasova SVIH članova. Ako odstranite predstavnike advokature i nauke, onda imate prividnu većinu.
Sledeća mana je izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda jer je izabrani predsednik istovremeno i predsednik Visokog saveta sudstva zajedno sa ministrom pravde i predsednikom odbora za pravosuđe Narodne skupštine.
U Ustavu piše da se pre izbora mora pribaviti mišljenje opšte sednice kasacionog suda i skupštinskog odbora za pravosuđe. U prelaznim odredbama zakona o Visokom savetu sudstva piše da takvo mišljenje nije neophodno.
Svaki student prve godine prava zna da je Ustav jači od zakona. Ustav ovde nije poštovan.
Sada ću nešto reći o manama od značaja za pojedinačne akte Visokog saveta sudstva koji se tiču kriterijuma za izbor.
Mnogi misle da sam ja učestvovao u odlučivanju po tim kriterijumima, ali to nije tačno. Ja sam napisao model kriterijuma. Kada su me pozvali da napišem kriterijume, napravio sam idejnu skicu koja je otišla na razmatranje u radnu grupu koju su činile moje kolege. Tu se dogodila podvala.
Prvo je podvaljeno meni tako što je u mojoj verziji, kada je reč o izboru zatečenih sudija, pisalo je da za zatečene sudije postoji pretpostavka da ispunjavaju kriterijume i merila, ali i da je ta pretpostavka oboriva, ukoliko neko ima dokaze da neko od sudija nije dostojan, stručan ili osposobljen.
U zvaničnoj verziji piše da se kandidatu mora omogućiti da se izjasni o dokazima kojima se obara pretpostavka o njegovoj dostojnosti, stručnosti ili osposobljenosti. Da li je bilo ko od neizabranih kandidata bio pozvan da mu se predoči zašto nije izabran? Zašto se to nije dogodilo? Zato što su taj deo iz usvojenih odluka jednostavno izbrisali. Tako su podvalili meni.
Venecijanskoj komisiji su podvalili tako što su dostavili moj predlog, pa je komisija za taj inicijalni predlog rekla da ispunjava standarde Evrope, ali je Visoki savet sudstva to pravilo kasnije ukinuo. U svakom sudskom postupku važi pravilo Audiatur et altera pars – Neka se čuje i druga strana, a to ovde nije urađeno.
Svaki sudija je morao biti pozvan da mu se predoče argumenti o obaranju pretpostavke, između ostalog i zbog čl. 6 Konvencije o zaštiti ljudskih prava gde piše da sud mora pravedno da sudi, a Visoki savet je u ovom slučaju sudio ljudima i njihovim karijerama.
Ovaj proces nije bio pravedan. Teško je definisati pravdu, ali postoji Aristotelova definicija koja kaže: Biti pravedan znači dati svakome ono što mu pripada; u jednakom postupanju sa jednakim stvarima, u nejednakom postupanju sa nejednakim stvarima srazmerno njihovoj nejednakosti; i u postupanju prema drugome kao prema sebi, ili prema sebi kao prema drugome. U istim ili sličnim stvarima Visoki savet sudstva nije donosio iste odluke primenjujući fantomske kriterijume.
Zašto su ovi kriterijumi, iako obogaljeni, važni? Zato što neizabrane sudije imaju na šta da se pozovu kad se budu obraćali Ustavnom sudu, iako su neke kolege iz Društva sudija tvrdile da smo mi koji smo kriterijume pisali izdali sudijsku profesiju.
Kakav je položaj zatečenih sudija danas? Taj položaj je definisan u čl. 100 stav 3 Zakona o sudijama: Prvim izborom sudije se smatra izbor na dužnost sudije u skladu sa ranije važećim propisima.
Šta to znači? Sve zatečene sudije imaju se smatrati kao da su već prvi put izabrane, jer je njih izabrao Parlament.
Ako pođemo od tog statusa, doćićemo do člana 52 stav 2 i 3 Zakona o sudijama gde piše: Sudija koji je prvi put biran (a to znači i zatečeni sudija, prim. Z. Ivošević) ako je ocenjen da uspešno obavlja funkciju, bira se na stalnu funkciju.
Kada se ne bira? Zakon kaže – samo onda kada je ocenjen nezadovoljavajućom ocenom.
Kako je onda ocenjen sudija koji nije izabran, a pritom mu Visoki savet sudstva nije oborio pretpostavku da ne ispunjava kriterijume za reizbor – zadovoljavajućom ili nezadovoljavajućom ocenom? Ja mislim da spada u one koji su ocenjeni zadovoljavajućom ocenom. Takvom sudiji po zakonu ne može prestati sudska funkcija bez obzira na broj radnih mesta, što sam usmeno izložio i ministarki Malović.
Predložio sam da se neizabranim sudijama dodele stari predmeti koji svakodnevno zastarevaju, oni mogu edukovati mlađe sudije i obavljati brojne poslove do ispunjavanja uslova za penziju. Međutim, to nije prihvaćeno.
Put zaštite za neizabrane sudije je Ustavni sud. Kojim pravnim sredstvima se oni mogu poslužiti? Ako za nekoga nije oborena pretpostavka da ispunjava kriterijume, onda takav sudija može podneti žalbu Ustavnom sudu. Oni za koje je oborena pretpostavka, a ja ne verujem da takvih ima, oni pišu Ustavnu žalbu, jer nije obezbeđena druga pravna zaštita.
Meni se čini da se ni Društvo sudija u ovoj situaciji ne drži onako kako bi trebalo. Kada sam ja bio predsednik Društva, mi smo otvoreno, jasno i glasno izgovarali imena ljudi koji ne mogu da budu sudije. Zašto vi to niste uradili?
Rekao sam već, izabrano je mnogo sudija koji su učestvovali u izbornim krađama. Pitam se zar je predmet Ibarska magistrala morao da traje 10 godina, zar se nije nama dogodio Pahomije i Ilarion, zar se nije nama dogodilo tobožnje ubijanje u Topčiderskoj kasarni, zar se nije nama dogodio uslovni otpust Bracanovića, zar nisu neki ljudi iz pritvora puštani ekspresno da bi nestali, zar se nisu nama događali slučajevi u kojima se sada govori u Insajderu, zar nam se nisu dogodila bezbrojna zastarevanja predmeta, zar se nije nama dogodio slučaj Barbarić?
Sve se to nama dogodilo, a mi smo ćutali.
Na kraju dva pitanja koja se najčešće postavljaju: da li je Visoki savet sudstva pažljivo radio svoj posao i da li je bilo političkih pritisaka prilikom reizbora?
Da je Visoki savet sudstva posao radio pažljivo, ne bi se dogodilo to da bude izabran sudija koji je umro, a danas čitam da je predsednik Srbije izjavio da nije bilo političkih pritisaka.
Ako je tako, onda očekujem objašnjenje o tome kako je moguće da je izabrano više od 10 sudija koji su učestvovali u izbornim krađama koje je organizovao osnivač SPS-a, stranke koja je i danas na vlasti.
Zoran Ivošević je jedan od osnivača i prvi predsednik Društva sudija Srbije i bivši sudija Vrhovnog suda Srbije.
Izlaganje na Trećoj vanrednoj sednici Društva sudija Srbije: (Ne)izbor sudija – pravni i etički koraci, Pravni fakultet u Beogradu, 26.12.2009.
Peščanik.net, 27.12.2009.
REFORMA PRAVOSUĐA