- Peščanik - https://pescanik.net -

Moralne vrednosti i moralna diskriminacija

„Srpska pravoslavna crkva je, saglasno svojoj misiji i svom hrišćanskom učenju, kroz celu istoriju srpskog naroda pozivala na poštovanje moralnih vrednosti“, kaže vladika Irinej. Na osnovu ove izjave, kojom se objašnjava zašto je tražena izmena zakona kojim se zabranjuje diskriminacija, trebalo bi zaključiti da Srpska pravoslavna crkva (SPC) misli da taj zakon, u formi u kojoj ga je predložila vlada, širi nemoral.

Izjava je višestruko zanimljiva. O kojim je moralnim vrednostima reč? Pošto se pominju srpski narod, hrišćansko učenje i istorija – verovatno se misli na hrišćanske moralne vrednosti, na poštovanje kojih je SPC pozivala srpski narod kroz istoriju. Manje je verovatno da se želi reći da je SPC, shodno hrišćanskom učenju, neprestano pozivala srpski narod na poštovanje univerzalnih moralnih vrednosti. Još je manje verovatno da je reč o pozivanju na poštovanje tradicionalnih, empirijskih, srpskih moralnih vrednosti. Sve ove moralne vrednosti, međutim, postoje i čini se da se to i prihvata ovom izjavom. Dakle, postoji empirijski moral, u ovom slučaju moral srpskog naroda; postoji hrišćanski moral na čije poštovanje SPC poziva srpski narod; postoje, takođe, drugi empirijski morali i druga moralna učenja, različita od morala srpskog naroda i hrišćanskog učenja (u tumačenju SPC, valja dodati); a postoji i univerzalni moral.

SPC se, po ovoj izjavi, obraća srpskom narodu, koji bi, po njoj, trebalo da poštuje hrišćanske (SPC pravoslavne) moralne vrednosti. Međutim, do izjave je uopšte došlo zato što se SPC obratila srpskim vlastima, gde bi ovo trebalo shvatiti kao vlasti države Srbije, da u zakonu protiv diskriminacije vodi računa o moralnim vrednostima onako kako ih shvata SPC. Tome su se pridružile i druge „tradicionalne crkve“, mada je kasnije došlo do nedoumice da li su se zaista sve tradicionalne crkve u Srbiji pridružile ovom zahtevu srpskim vlastima da usklade predlog zakona sa moralnim vrednostima svih tih crkava. Na osnovu toga bi trebalo zaključiti da bi zakon o zabrani diskriminacije trebalo da se uskladi sa učenjima tradicionalnih crkava, koja, međutim, i to donekle zbunjuje, nisu ista čak i kada su hrišćanska, a pogotovo kada nisu. Pored toga, trebalo bi voditi računa i o empirijskim moralima verskih zajednica ili naroda kojima se crkve obraćaju pozivajući ih na poštovanje moralnih vrednosti kojima ih one podučavaju.

Kod ovog poslednjeg bi se mogao zapaziti jedan možda manji, a možda i veći problem. Naime, srpski moral ili moral drugih naroda, u svakodnevnom životu, razlikuje se od moralnih vrednosti kojima ih uče njihove crkve. Kolika je ta razlika, to je empirijsko pitanje. Ovde je to važno zato što se SPC i druge tradicionalne crkve pozivaju upravo na svoje sledbenike, a SPC na čitav srpski narod, kako bi opravdale činjenicu da se obračaju srpskim vlastima, dakle da bi opravdale svoj politički čin. No, narodni moral, svaki empirijski moral u stvari, ne mora nikako da bude isto što i moral koji propoveda jedna ili druga crkva na osnovu jednog ili drugog tumačenja moralnih učenja pojedinih vera. Ta razlika između emprijskog morala jednog naroda ili jedne verske zajednice i tradicionalnog ili trenutnog moralnog učenja neke crkve se čak i prihvata ovom izjavom, jer se ukazuje na potrebu da crkva poziva narod da poštuje moralne vrednosti, onakve kakvim ih razume SPC.

Šta je, jer je reč o političkom činu, od političkog značaja u bilo kojoj moralnoj ili pravnoj stvari, a posebno kada je reč o moralnim osnovama zakona protiv diskriminacije? Da bi se na ovo pitanje odgovorilo, potrebno je ustanoviti na koji bi način bilo koji zakon, a posebno upravo ovaj zakon, trebalo da se odnosi prema moralnim vrednostima? U načelu, zakon, bilo koji zakon, ne bi trebalo da bude u obavezi da poštuje bilo koje empirijske moralne vrednosti, a ako se već smatra da bi trebalo da ima neku moralnu zasnovanost, dakle da bi trebalo da se rukovodi nekim etičkim učenjem, imalo bi najviše smisla da poštuje univerzalne moralne vrednosti. Što zaista i zagovaraju oni koji veruju u univerzalnu moralnu vrednost ljudskih prava. Između zalaganja za univerzalne moralne vrednosti i sadržaja zakona protiv diskriminacije postoji izvesna moralna i politička saglasnost o kojoj ima smisla nešto reći.

Naime, zakon protiv diskriminacije, pored zaštite prava diskriminisanih većina, recimo žena, ima za cilj i zaštitu prava diskriminisanih manjina u društvu. SPC i druge tradicionalne crkve se pozivaju na političku činjenicu da zastupaju većinu, i to veliku većinu, smatraju oni, građana i građanki Srbije, zbog čega traže da srpske vlasti uvaže njihove primedbe. No, kada je reč o diskriminaciji, zakon mora da vodi računa o pravima diskriminisanih, nezavisno od toga da li su manjina ili većina. I to kako u moralnom tako i u političkom smislu. Što je upravo ono što je i cilj etike ljudskih prava.

Ova ili neka druga univerzalna etika, ili skup univerzalnih moralnih vrednosti, ima za cilj da ustanovi etičku osnovu koja će omogućiti nekoj većini da prihvati zahtev manjine da se poštuju njena prava, jer svi pripadamo jednoj univezalnoj zajednici ili smo svi isti po nekom kriteriju, koji ima moralni značaj. Time se otvara politička mogućnost da se, kada je reč o diskriminaciji, poštuje glas onih koji su diskriminisani i da se zakonom garantuju i zaštita njihova prava, a i ustanovljuje se moralna osnova da većina to prihvati kao moralno opravdano, dakle da prihvati da je taj zakon zasnovan na moralnim vrednostima.

Pored toga, a to je od posebnog značaja kada je reč o moralnoj osnovi zakona kojim bi trebalo da se ukloni svaka diskriminacija, pozivanje na univerzalne moralne vrednosti pruža mogućnost da se diskriminisane manjine upravo oslobode ne samo pravne i političke, već i moralne diskriminacije. I u tome je verovatno najveće neslaganje između tradicionalnih crkava i zagovornika univerzalnih moralnih vrednosti. Nije tek reč o tome da se zakonom prava svih ljudi izjednače, već i da se svi ljudi oslobode moralne diskriminacije, da se svima prizna pravo na moralno dostojanstvo nezavisno od toga ko su, kako žive ili u šta veruju.

U gore navedenoj izjavi se kaže da se ne može ići dotle u uklanjanju diskriminacije da se izgubi razlika između morala i nemorala. Ovo stanovište, na pojednostavljen način, zastupaju i predstavnici nekih političkih partija. Mogu, kaže se, ljudi koji imaju drukčiji stil života ili drukčija uverenja njih da praktikuju privatno, ali javni stav prema njima mora biti da je reč o nemoralnom ponašanju. Dakle, zakonom, ili u svakodnevnom životu, bi mogle da se tolerišu razlike, ako bi se obezbedila potrebna moralna diskriminacija. Inače, tvrdi se, diskriminisana bi bila moralna većina. Ovde je reč, naravno, ili o većini koja se pridržava moralnih vrednosti kojima ih uči njihova crkva ili većina koja se pridržava svojih tradicionalnih moralnih vrednosti.

U osnovi, dakle, otpora predloženom zakonu protiv diskriminacije jeste zahtev da se zakonom obezbedi moralna diskriminacija. Upravo protiv toga ustaju zagovornici univerzalnih moralnih vrednosti, koje se, pravno i politički, zasnivaju na teoriji o ljudskim pravima. No, nije ni pravno niti politički potrebno pozivati se na univerzalne moralne vrednosti, ili uostalom na bilo koje moralne vrednosti, kako bi se opravdalo donošenje zakona o zabrani diskriminacije. Dovoljno je naprosto poći od univerzalnosti zakonske norme, bar ako se misli na one zakonske norme koje su u skladu sa idejom vladavine prava. Budući da se vladavina prava zasniva na ideji jednakosti ljudi pred zakonom, jasno je da zakon protiv diskriminacije mora da izjednači sve ljude pred zakonom.

Ovde greše SPC i druge tradicionalne crkve. Njihov se prigovor zasniva na shvatanju, bar ako je suditi po izjavama vladike Irineja, da je jednake potrebno tretirati jednako, a nejednake nejednako, a o ovom drugom predlog zakona ne vodi računa, pa nastaje opasnost da se zakonom uvodi diskriminacija zato što se nejednaki tretiraju jednako. Načelo da je pravično nejednake tretirati nejednako je na mestu, do određene granice. A granica je tamo gde su svi ljudi jednaki. Što je upravo pretpostavka da bi se uopšte donosio zakon o zabrani diskriminacije. Tačno je u mnogim drugim slučajevima da nejednake ne bi trebalo tretirati jednako, ali kada je reč o zakonu protiv diskriminacije, cilj je upravo da se svi, bez izuzetka, tretiraju jednako.

Na kraju, može da izgleda da je neopravdano razdvajanje prava i morala. Ono je, u stvari, korisno. Pored ostalog, time se omogućuje i razdvajanje crkve od države. Intervencija tradicionalnih crkava u ovoj i u mnogim drugim stvarima ukazuje upravo na potrebu da se razdvoje moralne od pravnih normi. SPC i druge crkve mogu da pozivaju svoje sledbenike da poštuju moralne vrednosti onako kako ih njihove vere uče ili onako kako te crkve ta učenja tumače. Moral se razlikuje od zakona po tome što se moralne norme prihvataju i ljudi se na njihovo poštovanje primoravaju na decentralizovan način. Zakon je, naravno, norma koja se primenjuje državnom, centralizovanom, monopolisanom, prinudom. Ova je razlika od velike važnosti kako za moralni tako i za pravni razvoj nekog društva, političke zajednice ili države. Crkve mogu slobodno da pozivaju svoje sledbenike da poštuju moralne vrednosti onako kako ih interpretira neka crkva, ali oni nisu obavezni pred zakonom da to čine. Neko može da smatra da je neko ponašanje nemoralno, ali zakon mora da štiti pravo svakoga da dostojanstveno živi u skladu sa svojim moralnim shvatanjima.

Pokušaj tradicionalnih crkava da ubede vlasti da ozakone upravo njihova shvatanja o moralnim vrednostima u neskladu je sa načelom o razdvajanju crkve od države upravo zbog toga što je to poziv na moralnu diskriminaciju. Opasnosti – pravne, društvene i političke – koje iz toga slede su upravo bile jedan od ključnih razloga zašto je došlo do razdvajanja crkava od države. To je gotovo svuda nedovršen proces. Jedan od razloga je i taj što se dozvoljava verska diskriminacija, kako kada je reč o netradicionalnim crkvama, tako i kada je reč o konkurenciji unutar pojedinih crkava, a konačno i kada je reč o verskim inovacijama, dakle o mogućnosti da se osnivaju nove crkve. Tako se privileguju tradicionalne crkve, ili nacionalne crkve, ili državne crkve. Iz te verske diskriminacije potiču i zalaganja, u ovom slučaju tradicionalnih crkava, i za druge oblike diskriminacija. Važno je, dakle, ukazati na to da za takav položaj i ulogu crkava nema ni moralnih niti pravnih opravdanja. Politički uticaj je, međutim, očigledan.

Ponekad se posebni moralni poziv hrišćanskih crkava opravdava tvrdnjom da je alternativa moralni nihilizam. Često se navodi misao da „ako je Bog mrtav (ili Boga nema), sve je dozvoljeno“. Ovo, naravno, ne sledi. Kao kritika utilitarističke etike, čemu ponekad služi, to ne stoji, a ne stoji ni kao kritika etike ili moralne teorije uopšte. Zapravo, etičke i pravne norme imaju racionalno opravdanje, nikakav drugi autoritet nije potreban. Diskriminacija nije ni moralna niti bi trebalo da bude zakonski opravdana i dozvoljena, ma koliko nihlistički to nekoj crkvi zvučalo.

 
Peščanik.net, 09.03.2009.