Mož’ bit al’ ne mora da bidne

Tako bi se moglo prevesti još jedno vrludanje diktatora oko toga kad će da najavi izbore; još preciznije, to bi se moglo razumeti kao jedino tumačenje Ustava koje Diktator ima i koje i sam predsednik Ustavnog suda Petrov dakako odobrava u širokoj polenti svojih živahno promenljivih stavova. Uz ovakve najave i tumačenja, narod treba da shvati kako su izbori neka vrsta mitinga sa obaveznim ićem i pićem, kao i honorarom. Možda u takvoj situaciji opozicija i zainteresovani građani mogu da upotrebe sličnu ali suprotnu akciju – referendum. Referendumi su zakonom precizno određeni, zahtevaju jednostavan i transparentan postupak, koji može da savlada različite parlamentarne prepreke i zamajavanja i ispuni uslove, a onda zaista vlast ne može da uradi mnogo: ima samo dve mogućnosti, da prihvati i organizuje referendum, ili da otvoreno pokaže da u državi vlada bezakonje. Dokaza je inače mnogo, ali ovaj bi posebno nezgodno delovao u već ozbiljno pomerenoj evropskoj politici primanja.

U zadnje vreme vučimediji naime iz sve snage guraju najočitiji dokaz bezakonja, uveravajući građane da mesto rođenja i etnička pripadnost jedino opredeljuju kako građanin mora da glasa. Još jedni izbori na Kosovu to su pokazali u punoj svetlosti – Srbi smeju da glasaju samo za Srbe, ako Albanci glasaju za Srbe to je manipulacija i konačno, krunski dokaz – ko bi mogao da poveruje da građanin uopšte može glasati za pripadnika druge etničke grupe? Ukratko, Ustav Srbije kao da je zasnovan na etničkom kriterijumu – što je laž izjednačena sa diktatorovim stavovima o izborima. Od Urlajuće Čarape do bruke od Lečića, svi se u vučimedijima saglašavaju oko nečega što ne bi smelo biti u Ustavu, i izvesno nije tamo. Srbima na Kosovu ukinuto je višepartijsko uređenje, a time i parlamentarna demokratija, čime su lišeni građanskih prava. A kada njih nema, i sva ljudska prava lebde u nejasnim okvirima mož’ bit al’ ne mora da bidne. I jedino što ostaje jeste etnički sukob zbog etničkog sukoba, bez ikakve nade u poboljšanje. Sve što je za poboljšanje i eventualni izlaz potrebno, bilo je koliko na dlan stane tolerancije, a mogla se i u minimalnom obliku koristiti za nešto korisnije i pametnije.

Stvari mogu postati razumljivije ako se formula prevede na drugi jezik, pa se onda konteksti uporede. Mož’ bit al’ ne mora da bidne savršeno odgovara latinizmu koji se upotrebljava u svim jezicima – interim. Ta reč je najčešće upotrebljena i noseći je pojam teksta koji se mnogo pominje bez čitanja, naročito detaljnog čitanja, Rezolucije UN 1244. Interim označava prelazno stanje, ne stabilnost. Kosovo je u međuvremenu od donošenja Rezolucije UN 1244 u stanju koje ne može biti konačno, već je samo privremeno. Održavanje privremenog stanja i odbijanje rešenja prepoznajemo kao diktatorov način vladanja. Ta ključna reč takođe jasno potvrđuje da promena nikako ne može biti povratak na sadašnje stanje, koje je samo prethodno, izvesno pred promenom, kako su i predvideli pisci Rezolucije. Pravilno čitanje Rezolucije 1244 nikako ne može biti zadržavanje privremene situacije, već napredovanje prema ciljevima dve etničke grupe u istom prostoru: ti su ciljevi države svaka za sebe, sjedinjenje nije realno. Ako je zaista nezamislivo da građani po nekom genetičkom pravilu ne mogu glasati preko etničkih linija, onda je zajednička država naprosto nezamisliva, a stalno prizivanje Rezolucije 1244 jeftin trik – kao što je, uostalom, i ačenje sa datumom izbora.

To uostalom postaje jasno i kad se spomene neka ogromna količina knjiga koje će plodni autor pokloniti kad bude dao ostavku, MBANDB (akronim gore navođene formule). Broj od 1200 knjiga naprosto je mizeran – to je samo jedan moj zid, a imam ih dva puta četiri i još nekoliko.

Rezolucije i knjige zauzimaju tačno određen prostor, reči su trajno zapisane, sadržaj fiksiran, suprotno od nenapisanih a obećanih svetskih hitova. Formule ovog tipa ne mogu dugo izdržati, sem ako se ne primeni akumulacija, a akumulacija nužno završava implozijom.

Peščanik.net, 11.06.2026.