U utorak 26. maja kosovski ministar spoljnih poslova Hašim Tači je u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija izjavio da Kosovo sprema tužbu protiv Srbije za navodni genocid počinjen tokom sukoba na Kosovu 1998-1999. godine. On je rekao da će se Kosovo uskoro obratiti Međunarodnom sudu pravde. Ova izjava je izazvala burne reakcije i sa srpske i sa albanske strane. Da li Kosovo zaista može da sprovede svoju nameru?
Termin ’genocid’ je na zapadnom Balkanu u poslednje dve decenije izašao iz domena međunarodnog prava i ušao u oblast politike, bolje rečeno političkog diletantizma. Srpske, albanske i hrvatske elite perpetuiraju narativ o tome kako je njihova grupa bila žrtva genocida počinjenog od strane neprijatelja u ratovima devedesetih, dok se u Bosni između bošnjačke i srpske strane vodi neprekidna rasprava o broju žrtava.
Postoje najmanje dva razloga za ovaj fenomen. Pre svega, genocid s razlogom nosi posebnu stigmu i predstavlja kolektivni zločin, u pogledu žrtava i u pogledu počinilaca, a kada je izvršen ostavlja dugoročni trag na obe grupe. I drugo, genocid je jedini zločin po međunarodnom pravu koji je zabranjen međunarodnim ugovorom koji predviđa nadležnost Međunarodnog suda pravde (MSP) za sva sporna pitanja proistekla iz tog ugovora. Iako međunarodni krivični sudovi kao što je Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju (nama poznatiji pod nepreciznim imenom Haški tribunal) imaju nadležnost da sude i za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, oni mogu da sude samo pojedincima, ali ne i državama. Nasuprot tome, MSP rešava samo sporove među državama, i to pod određenim uslovima.
Statut MSP predviđa da države koje su ga ratifikovale mogu pred Sud da iznesu sve sporne slučajeve, pod uslovom da i tužilac i tuženi pristanu na to da MSP odluči o sporu. Postoji nekoliko načina na koje se može utvrditi da li je država pristala na nadležnost MSP u određenom predmetu, a saglasnost ne mora uvek biti eksplicitno data. Tako na primer Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida sadrži odredbu po kojoj je MSP nadležan za sva sporna pitanja u vezi sa njenim tumačenjem, izvršenjem i primenom. Budući da države svojevoljno pristupaju Konvenciji, smatra se da su u tom pogledu prihvatile nadležnost MSP. Zato se balkanske države tuže za genocid, a ne za druge zločine po međunarodnom pravu, kojih je u jugoslovenskim sukobima – pa i na Kosovu – bilo na pretek.
Međutim, kada se kaže „države koje su ratifikovale Statut MSP“, u praksi se misli na države članice UN, što Kosovo nije. Povelja UN i Statut MSP ostavljaju mogućnost da države koje nisu članice UN budu strane u sporu pred MSP, ali pod uslovima koje postavljaju Generalna skupština i Savet bezbednosti UN – što znači da bi se o tom pitanju u Savetu bezbednosti morao postići konsenzus svih pet stalnih članica.
Postoji još jedna prepreka da država koja nije članica UN tuži drugu državu za genocid pred MSP. Naime, strane ugovornice Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida mogu biti samo članice UN i one države nečlanice kojima je Generalna skupština uputila poziv u tu svrhu.
To znači da bi se Kosovo suočilo sa ogromnim teškoćama kako bi podnelo tužbu za koju je pri tome, imajući u vidu dosadašnju praksu MSP, verovatnoća da uspe ravna nuli. Bez obzira na to da li bi Kosovo želelo da ratifikuje Statut MSP, odluku u ovom konkretnom slučaju bi morao da donese Savet bezbednosti, a nije verovatno da bi pet stalnih članica Saveta bezbednosti mogle da usaglase stavove. Naravno, Kosovo bi moralo da postane i potpisnik Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, jer nije zamislivo da bi Srbija inače pristala na to da je Kosovo tuži za genocid pred MSP. Budući da se problem u stvari svodi na pitanje članstva Kosova u UN, teško je zamislivo da će MSP u dogledno vreme odlučivati o sporu između Srbije i Kosova.
U principu bi neka druga država mogla da optuži Srbiju za genocid umesto Kosova, budući da se u međunarodnom pravu smatra da je genocid zločin protiv celokupne međunarodne zajednice, pa bi svaka država na svetu mogla da tuži državu koja je za njega odgovorna. Ali trenutno zaista nije verovatno da će se neka treća strana upustiti u pravosudnu pustolovinu protiv Srbije, naročito imajući u vidu pozitivne reakcije međunarodne zajednice na dijalog između Beograda i Prištine.
Još jedna mogućnost koju Priština načelno ima jeste da preko svojih saveznika izdejstvuje da Generalna skupština ili Savet bezbednosti traže savetodavno mišljenje o ovom pitanju, ali taj zahtev bi podlegao istim ograničenjima kao i tužba, a i to mišljenje ne bi bilo direktno obavezujuće za Srbiju (mada savetodavna mišljenja MSP imaju veliku težinu, naročito ako konstatuju kršenja međunarodnog prava). Dakle, malo je verovatno da bi Generalna skupština (o Savetu bezbednosti da i ne govorimo) tražila savetodavno mišljenje od MSP o genocidu na Kosovu, bez obzira na to što većina država članica UN priznaje Kosovo.
Treba dodati da je MSP do sada – verovatno s pravom – genocid tretirao na veoma uzdržan način. Sud je konzervativno pristupio tužbi Bosne protiv Srbije, tužbi Hrvatske protiv Srbije i srpskoj kontratužbi. U ovim slučajevima Sud se u značajnoj meri (iako nije na to obavezan) rukovodio praksom Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, izbegavajući previše detaljno ispitivanje činjeničnog stanja. Sud je u bosanskoj tužbi utvrdio da je genocida bilo samo u Srebrenici, ali ne i na drugim mestima u Bosni, i da Srbija nije odgovorna za izvršenje genocida, već samo za to što ga nije sprečila. U hrvatsko-srpskom prepucavanju, čiji ishod je bio poznat davno pre izricanja presude, genocid nije ni utvrđen. Budući da tužilaštvo Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju ni u jednom trenutku nije nekoga optužilo za genocid na Kosovu, malo je verovatno da bi kosovska tužba pred MSP mogla da uspe.
Trebalo bi istaći da su strane koje se spore u ovakvim slučajevima uglavnom svesne svojih mogućnosti pred MSP, ali se oslanjaju na Konvenciju o genocidu, u nadi da će Sud u presudi reći nešto što one žele da čuju, bez obzira na to što tužba kao takva nije uspela. Tako su hrvatski pravnici i političari uporno tumačili presudu po tužbi protiv Srbije kao dokaz da je Sud „usputno“ konstatovao srpsku agresiju na Hrvatsku. Srbija se isto tako nadala da će Sud reći da je operacija Oluja bila protivpravna iako ne predstavlja genocid. Moguće je i da bi se nečemu sličnom nadali i kosovski političari, ukoliko bi došlo do spora pred MSP. Naravno, sudije MSP su veoma obazrive kada je reč o ovakvim stvarima i vode računa o svakoj rečenici koja uđe u tekst presude.
Mnogo je razloga zašto se reč ’genocid’ koristi u dnevnopolitičke svrhe, ali to vodi do banalizacije možda najstrašnijeg zločina za koji se čovečanstvo pokazalo sposobnim. Kada je reč o Kosovu, ovakve izjave ne samo da ugrožavaju delikatni konsenzus za dijalog, već predstavljaju i sipanje soli na još uvek nezarasle rane, naročito kada je reč o žrtvama iz redova kosovskih Albanaca, nad kojima su srpske snage nesumnjivo vršile ratne zločine i zločine protiv čovečnosti. Zato je važno da se donosioci odluka na najvišem nivou uključe u proces društvenog pomirenja koji je iniciralo civilno društvo, a ne da jeftinim populizmom privlače glasove za nerealna obećanja čiji će se neuspeh kasnije objašnjavati teorijama zavere i stranim pritiskom.
Autor je istraživač u Beogradskom centru za ljudska prava.
Peščanik.net, 30.05.2015.
KOSOVO