Možemo mi bolje

Barak Obama ponavlja posle svakog izazova, posebno u odnosima među rasama, kada se čuju glasovi mržnje, šovinizma ili pozivi na upotrebu sile i za ograničavanje prava: “We are better than that”. Bolji smo mi ljudi ili možemo mi bolje.

Čitao sam knjigu Džejmsa Boldvina “The Fire Next Time” po povratku iz Njujorka. Kupio sam je u Harlemu, gde se sada nalazi knjižara Revolution Books. Objavljena je 1963. Pisac je bio, umro je 1987, crne boje kože i homoseksualac. Imao je ne malu ulogu u pokretu za građanska prava u Americi šezdesetih godina prošlog veka. U knjizi, koja se sastoji od dva eseja, pojavljuju se Malkolm X i Nation of Islam, zapravo njihov tadašnji vođa. Knjiga je neka vrsta autobiografije ili knjiga o odrastanju. O formiranju piščevog identiteta.

Boldvin je najveći deo života proveo u Francuskoj. U prvom redu zato što se razvio kao pisac, a ne kao neko ko se identifikuje sa svojom bojom kože. U javnim nastupima sebe je video kao učesnika antirobovske revolucije. No, u knjizi su posebno zanimljivi delovi gde se govori o secesionizmu i o rasnom identitetu.

Naime, na nekoliko stranica Boldvin govori o tome kako Nation of Islam vidi rasnu emancipaciju. Da bi taj cilj bio ostvaren potrebno ja da islamska, crna, nacija ima sopstvenu teritoriju. Nije naprosto dovoljno ostvariti jednaka prava već je emancipacija moguća samo ako se teritorijalizuje, ako se islamska nacija formira kao država i otcepi se od Sjedinjenih Država. Boldvinovo mišljenje o toj ideji nije toliko važno, mnogo je zanimljiviji odnos zagovornika rasne secesije prema njegovom neslaganju. Oni su uvereni da će on svakako uvideti koliko su oni u pravu i ta ideološka arogancija, koja je poznata svima koji su imali priliku da raspravljaju sa ubeđenim nacionalistima, primera radi, ta arogancija je jedino zanimljiva. Kad-tad biće crnom Boldvinu jasno da ne može pobeći od boje svoje kože. On je zaista i promenio mesto boravka jer se već ranije preselio u Francusku. Ali, to je napuštanje svoga identiteta, a ne secesija bazirana na njemu.

Boldvin je, kao pisac, zapravo bio ono što se sada sa sličnom arogancijom naziva samoporicanjem, autorasizmom ili autošovinizmom. Zapravo, Boldvin opisuje razlike između oblika ponašanja, pa i etičkog stanovišta crnaca i belaca. On misli da bi ovi prvi mogli veoma mnogo da pomognu ovim drugima. Ali te su razlike posledica društvenih prilika, rasne diskriminacije pre svega. Inače, svi pokušaji u koje se pisac upušta kako bi našao neki nedvosmisleno rasni identitet nisu uspešni. Konačno, on je sebe video kao pisca, a ne kao američkog, crnog ili pisca određenog nekim posebnim identitetom. Što je takođe jedan od razloga što je napustio i grad u kojem je rođen i zemlju u kojoj je odrastao. Znao je da može bolje nego da bude pisac određen svojim rasnim identitetom.

Što me vodi “Filozofiji palanke” Radomira Konstantinovića. Pisca sam sreo jednom 1968. godine, mada sam mnogo pisao za časopis Treći program, u kojem je on objavljivao svoje oglede o srpskoj poeziji koji su kasnije objavljeni u više tomova pod naslovom “Biće i jezik”. Neverovatno je koliko je on zadužio srpsku književnu kritiku, a njegovo ime postalo je sinonim za izdajnika. Sada više nije uljudno da se reč “izdajnik” ili čak “veleizdajnik” koristi, pa se izmišljaju sinonimi kao što su samoporicatelj, autošovinist i slične, čije bi značenje trebalo da bude da je to osoba koja izdaje svoj nacionalni, etnički identitet.

Tako da se nekako izgubilo iz vida da je “Filosofija palanke” knjiga o srpskom pesništvu. Gde je srpsko to što je reč o poeziji koja je pisana na srpskom jeziku. Ovde nije mesto da se raspravlja o tome zašto je Konstantinović smatrao da između bića i jezika posreduje iskustvo koje se najneposrednije izražava u poeziji. Takođe, dovoljno je reći da se reč filosofija ne koristi podsmešljivo već naprotiv bukvalno. Svako ko pročita knjigu zapaziće ne samo da autor tumači stihove, u beleškama pre svega, upravo filozofski jer je to njegovo shvatanje o prirodi pesničkog iskustva. To iskustvo je palanačko, opet, ne u nekom vrednosnom, već u empirijskom smislu. Ljudi koji pišu srpskim jezikom tek izlaze iz jednog zatvorenog sveta krajem devetnaestog i u prvoj polovini dvadesetog veka i suočavaju se s novim, mnogo otvorenijim, svetom.

Daleko od toga da je njihov pesnički identitet jedinstven. Naprotiv, razlike u pesničkim identitetima su velike. Konstantinović ne nalazi da je srpski identitet ovakav ili onakav, već naprotiv da su razlike velike uprkos zajedničkom iskustvu. Tako, recimo, srpski nacizam, opet u pesništvu, jeste samo jedan način da se razume svet na osnovu palanačkog iskustva. Kada se ovo ima u vidu, kako se može biti izdajnik, ili samoporicatelj, ili autošovinista, osim ukoliko neko ne propiše srpski identitet i teritorijalno ga ograniči.

Bolji smo mi od toga ili možemo mi bolje, što bi rekao Obama.

Novi magazin, 22.08.2016.

Peščanik.net, 22.08.2016.