Mrtva kampanja

Vladimir Putin ponovo je zadivio svoje političke kolege iz Srbije odlučnom akcijom na Krimu. Ne menja mnogo na stvari to što oni svoje divljenje poput trbuhozboraca iznose preko svojih drvenih lutki u medijima, a ne lično. Do sad smo naučili kroz čija novinarska usta se oglašavaju čelnici domaćih stranaka. Međutim, posle nekih Putinovih izjava o Ukrajini očekivalo bi se da barem zaneme i ovdašnji trbuhozborci i njihove lutke, ako ne baš i da otvoreno negoduju. Recimo, šta predsednik Tomislav Nikolić ima da kaže u vezi sa izjavom svog ruskog kolege da Krim može da računa na ista prava koja uživa i Kosovo? Kakav je komentar dvojice premijera tehničke vlade, koji se zaklinju da nikada neće priznati Kosovo, na to što je predsednik Rusije praktično prihvatio nezavisnost Kosova?

Naravno, jasno je da Putinovo priznanje neće umanjiti meru domaćeg divljenja prema tom siledžiji iz Kremlja. Ako se zapitamo zašto je to tako, mogući su sledeći odgovori. Prvo, srpski čelnici dovoljno su glupi da ne razumeju sadržaj i posledice Putinovih izjava. Ovo je privlačna teza, ali je malo verovatno da je i tačna. Drugo, političke rukovodioce u Srbiji naprosto nije briga šta Putin izjavljuje negde drugde nekome drugom, oni (po)slušaju samo ono što on lično ili preko svojih lutaka njima saopšti. Ova teza deluje realnije bar iz dva razloga: prvo, mentalni sklop najvećeg broja naših političara je poslušnički; drugo, našim političarima strani su koncepti konzistentnosti i principijelnosti – oni jednostavno misle da te ono što si rekao ili uradio u datoj situaciji ni na šta nadalje ne obavezuje. Ali, to opet nije dovoljan razlog za divljenje.

Čime je to dakle Putin opčinio srpsku političku elitu i delove kulturne elite da ga oni i dalje istim intenzitetom obožavaju čak i kad otvoreno podržava nezavisnost Kosova? Šta je to ovdašnjoj eliti draže i od samog Kosova? Gola sila – Putin je tako privlačan jer je dovoljno moćan da demonstrira silu mimo bilo kakvih principa i prihvatljivih razloga. To razobručeno mahnitanje i pokazivanje mišića neodoljivo privlači i našeg predsednika i naše premijere i one koji pretenduju na njihove položaje. Jedina je nevolja u tome što ti naši muškići nemaju dovoljno mišića da demonstriraju silu izvan granica Srbije. Tome ovih dana svedočimo u slučaju pritvorenog Olivera Ivanovića. I pored sve brige za Srbe na Kosovu, nijedan domaći političar u jeku predizborne kampanje ne demonstrira svoju privrženost „ognjištu“ davanjem podrške uhapšenom Ivanoviću. Ivanović će tako morati da se pobrine sam za sebe, onako kako se o sebi staraju svi koji su nemoćni – štrajkom glađu.

Kada se sve sabere i oduzme, ispada da trenutna tehnička vlast ima dovoljno snage da svoju volju nameće jedino – mrtvima. Umesto, recimo, pomenutog Ivanovića, čiji primer razgolićuje nemoć ključnih aktera u političkoj areni, Nikola Tesla i Zoran Đinđić pokazali su se kao zgodne žrtve beskrupolozne zloupotrebe u izbornoj kampanji. I dok je u jednom smislu „slučaj“ Tesline urne samo glup ali ne i previše štetan, montirano istraživanje političke pozadine ubistva Zorana Đinđića svakako može imati dalekosežne posledice. Tu je nedvosmisleno reč o kreiranju nove stvarnosti. Zadatak komisije nije da utvrdi činjenice (za to već postoje regularna istražna i sudska tela, i u tom smislu komisija je čisti višak); ona treba da kreira činjenice u skladu sa slikom sveta koja je najpoželjnija za sadašnju tehničku i buduću vlast u punom mandatu. I nije nam prvi put da se sa tim srećemo. Jer tu je reč, da to tako kažem, o ideologiji koja proizvodi stvarnost raspolažući polugama sistema kao silom koja je u stanju da stvarnost savije prema željenoj slici stvarnosti. O tome su davno već pisali i Žarko Puhovski^[1] i Nenad Dimitrijević,^[2] al’ šta vredi kad iz toga ništa nismo naučili.

Naravno, neko će sad reći da „komisijska“ istraga političke pozadine nema nikakve veze sa bilo kakvom ideologijom, nego je reč o pukom izbegavanju da se polože računi za prošle događaje: oni koji su se najviše okoristili ubistvom Zorana Đinđića treba sada tu smrt da predstave kao nešto u čemu ni na koji način nisu sudelovali. Ali, sve i da su njihovi razlozi krajnje sebični, kao što verovatno jesu, treba da se zapitamo kako nam oni svoje postupke opravdavaju, pod kojim izgovorima oni prisvajaju pravo da kreiraju stvarnost. I tu smo već u polju ideologije, u toj ravni onda postaje važno i gde će se smestiti Teslina urna.

Dakle, zašto je uopšte nekome palo na pamet da „politički životi mrtvih tela“^[3] mogu biti (zlo)upotrebljeni u ovoj kampanji? U kakvoj to kulturi živimo i kroz kakve su škole prošli građani kojima se obraća i na čiju podršku računa politička stranka koja u središte svoje izborne kampanje smešta mrtva tela?

Što se Srba tiče, od kraja osamdesetih do danas postoji kontinuitet u premeštanju i ponovnom sahranjivanju mrtvih tela. To je pre dve i po decenije počelo da se radi s namerom da se iznova stvori ili preuredi postojeća zajednica – utvrdi njen identitet i istakne ključna tradicija. Zatim, to je imalo veze i sa teritorijalnim pretenzijama: mesta ponovnog sahranjivanja mrtvih predaka govore o tome na koju teritoriju zajednica polaže pravo (setićemo se ovde i šetanja moštiju kneza Lazara u osvit postjugoslovenskih ratova). Konačno, „poslovanje“ s mrtvima bilo je u tesnoj vezi i s ponovnim pisanjem i prepravljanjem istorije. Sve smo to dakle jednom već videli krajem osamdesetih i u devedesetima, a sad opet gledamo i od leta 2012 (recimo, ponovno sahranjivanje Milunke Savić, za čiju je „mučeničku“ sudbinu predsednik rekao da podseća na sudbinu Srbije; nesrećni DS ni u tom smislu nije imao sreće da na savskom ostrvu pronađe svoj „identitetski“ leš).

U slučaju Tesle, jasno je da je reč o ponovnom povlačenju granica etničke zajednice. (Hvala Bratislavu Petkoviću što nam je to obasnio: „Time bi se okončale i priče da je Tesla navodno bio najveći Hrvat svih vremena.“) Pored toga, reč je i o stvaranju poželjne slike o toj zajednici, to jest o „šminkanju“ kolektivnog identiteta. Važan je, razume se, i autoritet institucije koja će udariti pečat i tako odobriti tu novu sliku „stvarnosti“: u našem slučaju tu nije reč ni o kakvoj političkoj instituciji koja predstavlja interese svih građana, nego, naravno, o Crkvi. Tako se pojavljuju obrisi „nove“ zajednice u nastajanju, koja u stvari uopšte nije nova, nego nam je dobro poznata iz devedesetih. To je dakle kolektiv koji je oštro odeljen od susednih kolektiva i sa njima ne može imati ništa zajedničko. Taj kolektiv vidi se kao poseban u svetskim razmerama, jer mu pripada jedna genijalna osoba čije je delo izmenilo čitav svet – Nikola Tesla. U središtu te zajednice nalazi se Crkva, koja jedina ima pravo da odlučuje o kolektivnom identitetu. Tog posla rekreiranja zajednice poduhvatili su se ljudi kojima je u ličnom interesu da preprave i nedavnu istoriju, kako bi se izbrisali tragovi njihovih kriminalnih dela.

Vratimo se sada na pitanje i odgovor s početka: za jedan takav poduhvat potrebna je velika sila, čak i kada se on hoće sprovesti u jednoj Srbiji. Otuda fascinacija Putinom, i frustracija što se ne raspolaže sličnim moćima. Od njihovih frustracija, međutim, treba više da nas brine kako tome da se suprotstavimo. Čini mi se da greše svi oni koji misle da je glasanje za Demokratsku stranku na ovim izborima dovoljno da se SNS, SPS, SPC zaustave u novom pokušaju proizvodnje realnosti. DS nema ni tu pamet ni taj kapacitet. U tom smislu, ovi izbori su praktično nebitni. Čeka nas ozbiljan posao građanskog organizovanja, mimo postojećih stranaka. Glasanje za DS je jeftin izlaz: tu je zapravo reč o oslobađanju od građanske odgovornosti koja se prebacuje na tu stranku. Ona sa tim ne može da se nosi. Pitanje je: da li mi, građani Srbije, možemo?

Peščanik.net, 06.03.2014.