Web 2.0 karakterišu tri glavna svojstva: lak je za korišćenje, olakšava društvenu interakciju, i korisnici lako mogu da postavljaju sadržaj u bilo kojem obliku, bez obzira da li se radi o slikama, video-klipovima ili tekstu. Svrha je da se korisnicima pruže platforme za besplatno objavljivanje i stvaranje. Fokusiranje na to kako ostvariti profit od sadržaja koje korisnici sami i besplatno stvaraju pojavilo se kao odgovor na propast dotcom investicija. U jeku dotcom manije, sva pažnja je bila usmerena na elektronsko poslovanje. Korisnici su pre svega bili potencijalni klijenti. Bilo je potrebno nagovoriti ih da robe i usluge kupuju onlajn. Time se otvorio put nečemu što bi se moglo nazvati ‘novom ekonomijom’.
Sajber-svet osobenjaka, umetnika, dizajnera i malih preduzetnika su 1998. godine preplavili ljudi u odelima: menadžeri i računovođe u potrazi za Velikim Parama u bankama, penzionim fondovima i džepovima investitora. Sa iznenadnim naletom ovog poslovnog sveta, sajberkultura je doživela veliki udarac i izgubila je avangardnu poziciju. U iznenađujućem obrtu, izvikani internet preduzetnici su jednako brzo napustili scenu kada je dve godine kasnije pukao balon nove ekonomije. Web 2.0 ne možemo shvatiti van ovog konteksta: dok IT sektor preuzima industriju medija, kult “besplatnog” i “otvorenog” je samo ironična osveta za ludilo elektronskog poslovanja.
Tokom perioda rekonstrukcije nakon 11. septembra, Silicijumska dolina je našla novu inspiraciju u dva projekta: u vitalnoj energiji pretraživača Google (koji je godinama odlagao svoju inicijalnu javnu ponudu), kao i u rastućoj blogerskoj sceni, koja je okupljala platforme za samostalno objavljivanje sadržaja, kao što su blogger.com, Blogspot i LiveJournal. I pretraživački algoritam Google-a i pronalazak Dejva Vinera – RSS (osnovna blog tehnologija) datiraju iz 1997. i 1998. godine, ali su izmicali internet modi dok nisu zajedno stvorili Web 2.0 talas. Naime, dok blogovi oličavaju neprofitni duh i omogućavaju lične odgovore grupisane oko jednog linka, Google je razvio tehnologiju koja omogućava parazitiranje na tuđem sadržaju, koju nazivaju ‘organizovanjem informacija iz celog sveta’. Ispostavilo se da su oglasi glavna aplikacija. Prodaje se indirektna informacija, a ne direktna usluga. Google je brzo otkrio da može da profitira od protoka besplatnih informacija na otvorenom internetu – od amaterskih video-klipova do sajtova sa vestima. Industrija informacione tehnologije, a ne mediji, zaslužna je za spektakularni rast sadržaja koji korisnici sami stvaraju. Profit se više ne stvara samo u proizvodnji, već kroz kontrolu distributivnih kanala. Apple, Amazon, eBay i Google su najveći pobednici u ovoj igri.
Spomenimo i skorašnje kritike na račun Web 2.0. Ovom prilikom ću izostaviti zabrinutost u pogledu privatnosti, na šta upućuju Danah Boyd i drugi, jednim delom zato što je o tome već dosta rečeno. Andrew Keen sa svojim Kultom amatera (2007.) smatra se jednim od prvih kritičara sistema Web 2.0. Keen je upitao: “Šta se dešava kada se spoje neznanje i egoizam, te loš ukus i zakon rulje? Pobeđuje majmun”. Drugim rečima, kada svi emituju, niko ne sluša. U ovom stanju “digitalnog darvinizma” opstaju najglasniji i najtvrdoglaviji. Ono što Web 2.0 radi jeste “desetkovanje naših kulturnih čuvara”. Dok se na Keena može gledati kao na predstavnika mrzovoljne i zavidne klase starih medija, to se ne može reći za Nicholas Carra i njegov Veliko prekidanje (2008.) gde se analizira rast mrežnih tehnologija. Prema Carru, ovakva centralizovana infrastruktura označava kraj autonomnog PC-ja kao tačke u okviru mreže. Poslednje poglavlje, pod nazivom “iGod”, ukazuje na “neurološki obrt” u kritici mreže.
Počevši od stava da je namera Googla oduvek bila da svoju delatnost preusmeri na veštačku inteligenciju,”veštački mozak koji je pametniji od pravog” (Sergey Brin), Carr preispituje budućnost ljudskog razmišljanja: “Medij nije samo poruka. Medij je razum. Njime se oblikuje ono što vidimo i kako vidimo.” Sa rastom brzine interneta, postajemo neuroni mreže: “Što više puta kliknemo, što više stranica pogledamo i što više transakcija napravimo, utoliko se poveća inteligencija mreže – što veću ekonomsku vrednost mreža dobija, utoliko veći profit ostvaruje”.
U svom poznatom eseju “Da li nas Google zaglupljuje? Šta internet radi našim vijugama?” objavljenom 2008. godine u časopisu Atlantic Monthly, Carr produbljuje ovaj argument u još nekoliko koraka i govori da će nas konstanto prelaženje preko prozora i sajtova, kao i uspaničena upotreba pretraživača, na kraju totalno zaglupiti. Nije li odgovornost pojedinaca da prate svoje korišćenje interneta tako da ono nema dugoročni uticaj na njihove kognitivne sposobnosti? Tako Vikipedija upućuje na studiju Svena Birketsa iz 1994. godine pod nazivom Gutenbergove elegije: Sudbina čitanja u elektronskom periodu, kao i na rad razvojnog psihologa Maryanne Wolf, koja je ukazala na gubitak kapaciteta tzv. dubinskog čitanja.
Korisnici zavisni o internetu, tvrdi ona, kao da su izgubili sposobnost da čitaju i da uživaju u dugim romanima i sveobuhvatnim monografijama. Sledeća Carrova knjiga pod nazivom Plićak – Šta internet radi našem mozgu biće objavljena 2010. godine. Carr i ostali mudro koriste angloameričku opsednutost svime što se odnosi na razum, mozak i svest – klasičnoj nauci toga nikad nije dosta. Temeljna ekonomska analiza (a kamo li marksistička) Googla i besplatnog i otvorenog kompleksa nije aktuelna. Izgleda da će teoretičari kulture i ostali danijeli deneti ovoga sveta (koji se okupljaju na edge.org) morati da viču na sav glas ako hoće da pokažu svoju zabrinutost.
Uticaj na mozak je element koji je primetio urednik novina Frankfurter Allgemeine Zeitung Frank Schirrmacher u svojoj knjizi Isplata (2009). Carr smatra da kolaps moždanog kapaciteta za multitaskovanje pogađa bele američke stručnjake, poznatije kao “intelektualci sa Istočne obale”. S druge strane, Schirrmacher premešta raspravu u kontekst kontinentalne Evrope i njene sredovečne srednje klase koja oseća nelagodnost prema islamskom fundamentalizmu i azijskoj hipermodernosti.
Kao i Carr, Schirrmacher traži dokaz uništavanja ljudskog mozga koji više ne može da prati iPhones, Twitter i Facebook pored svih informacija koje dobija sa televizije, radija i iz štampe. Schirrmacher govori o “iscrpljivanju svojeg JA”. Većina nemačkih blogera negativno je reagovala na ovaj esej. Osim faktografskih grešaka, oni su najviše zamerali Schirrmacheru na implicitnom antidigitalnom kulturnom pesimizmu (što je on poricao), te na sukobu interesa uloge novinskog izdavača i kritičara modernog doba. Bez obzira na sve ovo, Schirrmacherovo upozorenje ostaje. Koju ulogu želimo da damo digitalnim uređajima i programima u svakodnevnom životu? Da li će internet preuzeti naša čula i diktirati naš pogled na svet? Ili ćemo imati volju i viziju da ovladamo programima?
Poslednji naslov u rastućoj kolekciji je delo pionira virtualne realnosti Jarona Laniera pod nazivom Ti nisi uređaj (2010.) gde on postavlja pitanje: Šta će se dogoditi kada prestanemo da oblikujemo tehnologiju, a tehnologija počne da oblikuje nas? Kao i kod Andrewa Keena, Lanierova odbrana ličnosti ukazuje na zaglupljujući efekat “mudrosti gomile”. Na Vikipediji, pojedinačne glasove guši zakon rulje. Tako se takođe uništava kreativnost: Lanier se pita zašto poslednje dve decenije nisu proizvele nove muzičke stilove i supkulture, a za to krivi snažno isticanje retro stilova u savremenoj, remiksovanoj muzičkoj kulturi. Slobodna kultura nije samo desetkovala zarade izvođača već je i obeshrabrila muzičare da eksperimentišu sa novim zvucima. Demokratizacija muzičkih programa nije dovela do nastanka “super-Geršvina”. Umesto toga, Lanier upućuje na “iscrpljivanje matrice”, pojave u kojoj je kultura ostala bez varijacija na tradicionalne dizajne i postala manje kreativna: “Ovo nije kratki predah pred oluju. Naprotiv, zapali smo u dubok san, i ja verujem da ćemo se probuditi tek kada uništimo košnicu.”
Thierry Chervel piše u nemačkom kulturnom listu Perlentaucher: “Prema Schirrmacheru, internet melje mozak i želi da preuzme kontrolu. Ali, to više nije moguće. Revolucija jede svoju decu, očeve i one koji je mrze”. Ako se trudite da se ne žalite, dočekaćete da se radujete “kraju kontrole”. Rasprava će se konačno preusmeriti ka onima koji su zaduženi za internet. Debata o internetu i društvu treba da se vodi oko politike i estetike mrežne arhitekture i ne treba je ‘medikalizovati’. Umesto da mapiramo mentalni uticaj i da se pitamo šta se može uraditi da bi se ukrotio uticaj mreže ili da diskutujemo iznova o sudbini vesti i izdavaštva, trebalo bi da proučimo novu kulturnu logiku (kao što je pretraživanje). Pogledajmo kakvo znanje proizvodi Vikipedija, te kako političke snage funkcionišu izvan glavnih struktura. Pogledajmo nove oblike kontrole.
Kolonizacija realnog vremena
Došlo je do fundamentalnog pomeranja iz statičke arhive prema “toku” ili “reci”. Protobloger Dave Winer promoviše to na Scripting News, a Nicholas Carr o tome skeptično piše u svojoj seriji blogova Hronike realnog vremena (The Real Time Chronicles). Ovaj trend se može videti u metaforama kao što su Google Wave. Twitter je najoučljiviji simptom ove tranzicione tendencije. Ko odgovara na poruke od juče? Istorija je nešto čega se treba osloboditi. Silicijumska dolina priprema kolonizaciju realnog vremena, napuštajući statičnu web-stranicu koja i dalje upućuje na novine. Korisnici više ne misle da treba da čuvaju informacije, a mreža olakšava pokret oslobođenja. Ako snimimo naše fajlove na Googlu ili gde god već, oslobodićemo se nezgrapnog i univerzalnog PC-ja. Dosta je bilo ružnog sivog kancelarijskog nameštaja! Mreža se pretvorila u efemernu okolinu koju nosimo sa sobom, na svojoj koži. Neki su se čak i pozdravili sa idejom pretrage jer je to aktivnost koja uzima suviše vremena sa često nezadovoljavajućim ishodom.
Moguće je da je to tačka u kojoj carstvo Googla počinje da propada – i stoga se možemo pozvati na nešto što je još davno francuski filozof Paul Virilio opisao: danas se televizija smatra sporom, kada se novinari okreću Twitteru tražeći sveže informacije. Bez obzira na opravdano zahtevanje sporije komunikacije, tržište se kreće u suprotnom smeru. Uskoro ljudi možda neće imati vremena da uzmu neki fajl iz prašnjave baze podataka. Kao i u finansijama, industrija medija traga za maksimiziranjem viška vrednosti tako što će iskoristiti milisekunde. Međutim, za razliku od hedž-fondova, ovo je tehnologija za sve. Profit će radti samo ako se kolonizacija realnog vremena ostvari na planetarnom nivou.
Uzmimo na primer Google Wave. On spaja e-mail, instant poruke, wiki i društveno umrežavanje. Wave integriše Facebook, Twitter i slične aplikacije u jedan događaj koji se vidi na ekranu. Radi se o meta onlajn alatki za komuniciranje u realnom vremenu. Wave možete posmatrati i kao reku koju gledate sa obale. Nije više potrebno da prilazite kompjuteru sa nekim pitanjem i potom da kopate po arhivi. U celini gledano, internet stremi ka realnom vremenu i pokušava da se približi neuređenosti i složenosti realnog društvenog sveta. Ali, jedan korak napred znači dva koraka nazad u dizajnu – pogledajmo samo Twitter, koji podseća na “ascii” mejlove i sms poruke na vašem telefonu iz 2001. godine. Koliko je ovaj vizuelni efekat planski? Neuglađenost html-stila možda nije samo tehničko nesavršenstvo, već ukazuje na nedovršenost “večitog sada” u kojem se nalazimo. Jednostavno rečeno, nema se vremena za uživanje u sporim medijima. Lepo je kada se opustiš i slušaš offlinetišinu, ali to je rezervisano samo za retke trenutke.
Pejsmejker interneta realnog vremena je mikroblogovanje, ali takođe u obzir možemo da uzmemo i sajtove za društveno umrežavanje i njihovo nastojanje da izvuku što više podataka iz realnog vremena od svojih korisnika: “Šta radiš?” Reci nam. “O čemu razmišljaš?” Otkrij nam svoje želje. Blogovi koji se, poput sajtova sa vestima, užurbano ažuriraju deo su ove težnje. Iza ovoga stoji konstantna evolucija RSS-a, koji omogućava sveže vesti o bilo čemu što se događa bilo gde na mreži. Napredak u mobilnoj telefoniji igra značajnu ulogu u “mobilizovanju” vašeg računara, socijalne mreže, kamere, audio uređaja, a na kraju i vašeg televizora. Minijaturizacija hardvera u kombinaciji sa bežičnim povezivanjem na internet omogućava da tehnologija postane nevidljivi deo našeg svakodnevnog života. Web 2.0 aplikacije prate ove trendove i pokušavaju da iskoriste svaku situaciju u kojoj se nađemo. Mašina stalno želi da zna šta mislimo, kakve izbore pravimo, gde idemo, s kim razgovaramo.
Nema dokaza da svet postaje sve virtuelniji. Cyber-proroci su pogrešili. Virtuelno postaje realno. Virtuelno pokušava da prodre u naš realni život i društvene odnose. Više nismo primorani da igramo neku ulogu, već nas primoravaju da budemo “to što jesmo” (što je podjednako teatralno i izveštačeno). Stalno se logujemo, kreiramo profile kako bismo se predstavili na globalnom tržištu rada, prijateljstva i ljubavi. Možda imamo brojna interesovanja, ali samo jednu proverljivu iskaznicu. Poverenje predstavlja naftu globalnog kapitalizma, a obe strane u bilo kojoj transakciji ili razmeni insistiraju na bezbednosti. Na svakom novom mestu, ovlašćena lica moraju da nas testiraju, pre nego što nam propuste tela i informacije. Ona zastarela ideja o tome da virtuelna stvarnost postoji da bi te oslobodila samog sebe više ne važi. Sada se sve svodi na samopromociju i tehnološko oblikovanje: kako oblikovati sebe u realnom vremenu? Nema se vremena za dizajn niti za sumnju. Sistem nema odgovor na ambivalenciju. Identitet koji se ovako predstavlja je post-kozmetički.
Nije ideal postati Neko Drugi ili postati bolja osoba. Mehrmensch, a ne Übermensch. Savršena i upeglana ličnost ne zaslužuje empatiju i odmah postaje sumnjiva. Samo je pitanje vremena kada će neka nad-osoba, recimo poznata ličnost, otkriti svoju slabost. Postati bolji podrazumeva pokazati se u pravom svetlu. Društvene mreže pozivaju svoje korisnike da otkriju svoje tipično ljudske mane, ali ne samo tako što će prikriti ili otkriti kontroverzne aspekte svoje ličnosti. Naši korisnički profili ostaju hladni i nedovršeni dok ne otkrijemo makar neke aspekte svog privatnog života. U suprotnom nas smatraju za robote, anonimne članove masovne kulture dvadesetog veka. U knjizi “Hladne bliskosti”, Eva Iluz kaže: “Skoro je nemoguće razgraničiti racionalizaciju i komodifikaciju sebe od sposobnosti ličnosti da se razvija i pomaže sebi, te da razmišlja i komunicira s drugima.”
Svaki trenutak života se, pod dejstvom spoljašnjih sila, pretvara u “rad” ili bar u dostupnost. To je trijumf biopolitičkog tumačenja informacionog kapitalizma. Istovremeno, mi prihvatamo tehnologiju i ona postaje sastavni deo našeg života, naša razonoda. Kako da pronađemo ravnotežu između ove dve stvari? Istovremeno ubrzavanje i usporavanje deluje izgleda kao iluzija, ali upravo tako živi većina ljudi. Možemo da delegiramo nešto od toga i prihvatimo se ili brzih ili sporih zadataka, prema svojim afinitetima, veštinama i ukusu.
Internet nacija i uspon ekstremnih stavova
Šta se desilo sa racionalnim i umerenim “građaninom interneta”? Internet se, po svemu sudeći, pretvorio u poligon za ispoljavanje ekstremnih stavova. Da li to Web 2.0 izmiče kontroli? Na prvi pogled, građanin interneta predstavlja odgovor na prvi talas korisnika koji su preuzeli virtuelni prostor. Građanin interneta je moderator – tu je da smiri uzavrele rasprave, a odgovara u prijateljskom, nerepresivnom tonu. Građanin interneta ne predstavlja zakon, on nije vlast, i ponaša se kao lični savetnik, vodič kroz novi univerzum. Građanin interneta se ponaša u skladu sa dobrim običajima i u duhu korporativnog državljanstva. Osnovna zamisao je bila da korisnici sami preuzmu odgovornost – to nije bio posao za državu. Do 1990. godine, kasne akademske faze interneta, podrazumevalo se da svi korisnici znaju pravila (ili internet-bonton) i da ih se pridržavaju. (Na Usenetu nije bilo građana interneta: sve sami perverznjaci.) Naravno, to nije važilo uvek. Kada je primećeno da je neko bezobrazan, ubeđivali su ga da prestane sa spemovanjem, vređanjem itd. Ali nakon 1995, kad je internet otvoren za obične korisnike, to više nije bilo moguće. Zbog ubrzanog razvoja mreže, i uz pojavu browsera koji su omogućili lakše korišćenje interneta, kodeks ponašanja koji su osmislili IT tehničari nije više mogao da se prenosi od korisnika do korisnika.
U to vreme, na internet se gledalo kao na globalni medij koji se nije mogao lako kontrolisati domaćim zakonodavstvom. Možda je u tome bilo istine. Virtuelni prostor je izmicao kontroli, ali u finom i sasvim nedužnom smislu. To što su vlasti u prostoriju tik uz kancelariju bavarskog premijera smestile policijsko odeljenje za bavarski deo interneta izgledalo nam je simpatično i pomalo jadno. Tada smo se svi smejali ovom tipično nemačkom gestu.
Smeh je prestao posle 11. septembra i propasti dotcom investicija. Deset godina nakon toga, imamo hrpu propisa, čitave državne službe i arsenal programa za nadgledanje nacionalne mreže, kako se to danas zove. Iz ove perspektive, lako je otpisati ideju racionalnog “građanina interneta” kao libertarijanski Gestalt, pojavu karakterističnu za neoliberalno deregulativno doba. Međutim, problemi koji je trebalo da budu rešeni “internet državljanstvom” nisu nestali, već su postali još ozbiljniji. Sada bismo ih verovatno uvrstili u nastavni program u školama i u kampanje za obrazovanje javnosti. Krađa identiteta je ozbiljan problem. Maltretiranje među decom na internetu je česta pojava, a roditelji i nastavnici bi trebalo da znaju kako da ga prepoznaju i kako da na to odgovore.
Kao i sredinom devedesetih, i danas se suočavamo sa problemom omasovljenja. Broj korisnika i intenzitet s kojim ljudi pristupaju internetu je fantastičan. Možda se promenilo jedino to što sada mnogi više ne veruju da internet zajednica sama može da reši ove probleme. Internet je do te mere prodro u društvo da se sa njim prosto sjedinio.
Što se tiče globalne recesije, rastućeg nacionalizma, etničkih tenzija i kolektivne opsednutosti “islamskim pitanjem”, komentari na internetu postali su predmet interesovanja medijskih regulatora i policije. Blogovi, forumi i portali pozivaju svoje korisnike da ostave kratku poruku. Mladi posebno impulsivno reaguju na vesti i često upućuju pretnje smrću političarima i poznatim ličnostima, ne shvatajući šta rade. Profesionalno praćenje komentara postalo je ozbiljan posao. Pogledajmo neke primere iz Holandije.
Marokko.nl ima preko 50.000 komentara dnevno, a pojedine vesti na desničarskom news-portalu Telegraaf dobiju po 15.000 komentara. Populistički blogovi kao što su Geen Stijl podstiču korisnike da ostavljaju što ekstremnije komentare – što je oprobana taktika za privlačenje pažnje na sajt. Neki sajtovi brišu rasističke komentare, pretnje smrću i klevete, dok drugi usmeravaju svoje korisnike upravo u tom pravcu, sve u ime slobode govora.
Današnji softver omogućava korisnicima da ostave kratke izjave, dok su drugi često onemogućeni da odgovore. Web 2.0 ne promoviše debatu.”Teror neformalnog komuniciranja” unutar “ograđenih vrtova” kao što je Facebook predstavlja sve veći problem. Kada se komunikacija odvija u realnom vremenu, manje je vremena za razmišljanje a više za tehnologiju koja podstiče impulsivno brbljanje. Ovakav razvoj događaja dovešće do sve većeg uplitanja vlasti u onlajn masovnu komunikaciju. Da li će dizajn (interfejsa) doneti neko rešenje? Botovi igraju sve važniju ulogu u automatizovanom nadgledanju velikih sajtova. Ali botovi rade u pozadini, izvršavajući zadatke za svoje gazde. Kako da korisnici ponovo preuzmu kontrolu i da se snađu u toj složenoj mreži? Da li bi i oni trebalo da aktiviraju svoje botove i da kreiraju aplikacije da bi povratili svoju “informacionu autonomiju”, kako je to nazvao David d’Heilly?
Uspon nacionalne mreže
Web 2.0 se može posmatrati kao svojevrsna ideologija Silicijumske doline. On takođe označava drugu fazu razvoja interneta. Možda je kontrola sadržaja nestala, ali je zato kontrola nacionalne države u usponu. Zbog globalnog porasta korisnika interneta (kojih sada ima oko 1,7 milijardi), pažnja se preusmerava sa globalnog na lokalni, regionalni i nacionalni nivo. Većina razgovora se više ne odvija na engleskom. Mnoge nove tehnologije su geo-senzitivne. Dovoljno govori i sama činjenica da se oko 42,6% korisnika interneta nalazi u Aziji. Samo oko 25% sadržaja na internetu je na engleskom jeziku. To su statistički podaci koji opisuju pravo stanje na Web 2.0 mreži. Ljude najviše zanima ono što se dešava u njihovom neposrednom okruženju. – i to je sasvim normalno. To se već naziralo devedesetih, samo je bilo potrebno vreme da postane očigledno. U pozadini nacionalnog interneta razvijaju se sve osetljiviji programi za nadgledanje nacionalnog IP opsega (IP adrese predodređene za jednu državu).
Ova tehnologija se može koristiti dvosmerno – da se korisnicima iz inostranstva uskrati pristup, recimo, nacionalnoj televiziji na internetu, ili državnoj biblioteci. Ali može se i sprečiti i pristup domaćih korisnika stranim sajtovima (stanovnici Kine ne mogu da posećuju YouTube, Facebook itd.) Kina sada izvozi svoju firewall tehnologiju u Šri Lanku, koja namerava da je koristi za blokiranje “uvredljivih sajtova” Tamilskih tigrova u egzilu.
Masovno širenje interneta otpočelo je u poslednjih 5-10 godina. Obamina kampanja je u tom procesu predstavljala značajnu prekretnicu. Reprezentacija i participacija su, u ovom kontekstu, staromodni koncepti. ”Demokratizacija” znači da firme i političari imaju neki cilj i da onda pozivaju ljude da se oko njega angažuju. U ovo doba velikih korporacija, velikih nevladinih organizacija i vladinih agencija, lako je primeniti Web 2.0 strategije. Istina, znanje-za-sve se još nije proširilo svuda – i Web 2.0 konsultanti još uvek imaju posla. Ali Web 2.0 više nije dobro čuvana tajna. Već se dosta zna o internet demografiji, zahtevima za lakše rukovanje i koje aplikacije treba koristiti u kom kontekstu. Ne biste koristili MySpace da privučete penzionere. Zna se da mladi ne koriste mnogo Twitter – jednostavno im ne leži.
Ovo su sve problemi za organizacije. Ali kako će sami ljudi da koriste ove alatke za organizovanje? Da li će aktivisti početi da koriste svoje Web 2.0 alatke? Setite se da društveni sajtovi nisu nastali u okviru nekog društvenog pokreta. Stvoreni su kao post-dotcom odgovor na e-trgovinu krajem devedesetih. Umesto da kao do sad budu samo potrošači roba i usluga, korisnici Web 2.0 mreže su pod konstantnim pritiskom da proizvedu što je više moguće podataka. Profili se izvlače iz tzv. “korisnički generisanog sadržaja” a potom se prodaju marketinškim agencijama kao informacije za direktni marketing. Korisnici ne osećaju odmah parazitski karakter Web 2.0 interneta.
S političke tačke gledišta, uspon nacionog interneta je ambivalentan. Što se tiče dizajna, radi se o lokalizaciji fontova, brendova i konteksta. Dok se komuniciranje na sopstvenom jeziku i kucanje na ne-latiničnoj tastaturi smatra oslobađajućim i neophodnim za uključivanje onih 80% stanovnika sveta koji još ne koriste internet, nove digitalne čaure predstavljaju direktnu pretnju slobodnim i otvorenim razmenama informacija kakve je internet nekad promovisao. Ispostavilo se da internet nije ni uzrok ni rešenje globalne recesije. Kao ravnodušni posmatrač, internet ne pristaje na ulogu revolucionarnog oruđa. On je deo Zelenog Nju dila, ali on ne pokreće te reforme.
Represivni režimi poput onog u Iranu se sve češće služe internetom u uništavanju opozicije. Uprkos svim predviđanjima, Veliki kineski firewall je vrlo uspešan u blokiranju neprijateljskog sadržaja. To dokazuje da sada vlast nije apsolutna, ali da je dinamična. Tu se takođe radi o kontroli protoka stanovništva. Disidenti sa svojim proksi-serverima koji zaobilaze Zid ostaju na margini, pošto ne mogu da prenesu informacije u drugi društveni kontekst. Jedini način da se ovakav administrativni pristup promeni je organizovanjem – promena društvenog sistema nije više tehnološki rat koji vode filteri i anti-filteri, već pitanje “organizovane mreže” koja može da pokrene stvari.
Geert Lovink, Eurozine, 18.03.2010.
Sa engleskog preveo Ivica Pavlović
Original in English
© Geert Lovink
© Eurozine
Peščanik.net, 03.05.2010.
Srodni link: European Graduate School: Geert Lovink – Blogging and Critical Internet Culture
NOVE TEHNOLOGIJE