Na čijoj je strani Bog?

“Na svetskoj pozornici danas su glavni protagonisti: Obama, Putin i Francisko” – tako je doajen italijanskih medija Euđenio Skalfati naslovio svoj tekst komentarišući zasedanje katoličkog Svetog Sinoda o porodici, koji se održava od 4. do 25. oktobra u Vatikanu. Ne navodim ga zato što je kuriozitet lucidnosti u 92. godini života, nego zato što je često, kao obrazovan čovek jasnih pogleda, pozivan kod pape Franciska na privatnu razmenu mišljenja, pre svega zbog svog doslednog, ali tolerantnog agnosticizma, koji ga čini pogodnim za ukrštanje mišljenja. “Bez Franciska bi naš svet – piše on – i naša savremenost bili tragično siromašniji. Sem što je nosilac vere, on je za sve, uključujući i one koji ne veruju, i najlaičkiji Papa u hrišćanskoj istoriji… Mase vernika i laika u svetu smatraju ga arbitrom koji tu ulogu odgovorno obavlja”.

Ovo je dakako samo jedna ocena koja mnogim ljudima može biti bliska, ali postoje i oni kojima se papa Francisko i njegovi stavovi ne dopadaju. Pismo koje je 13 kardinala – “sinodalnih otaca” dostavilo Papi 5. oktobra, a jedan bloger ga “provalio” i objavio 12. oktobra, pokazuje da nezadovoljnika politikom pontifeksa ima i u samom vrhu vatikanske hijerarhije. Na stranu to što su naknadno četiri kardinala ustvrdila da su potpisani bez svog znanja, i to što autor pisma, australijski kardinal Džordž Pel, “ministar” ekonomije Vatikana, tvrdi da je sadržaj delom izmenjen, te da je on lično samo “nosilac poruke” – događaj je za Vatikan više od skandala. U vrhu katoličke crkve stvari su se uvek rešavale u tišini i senci, daleko od očiju vernika, koji bi samo saznavali da je neko, a dešavalo se to i papama, “iznenada preminuo”. Vatikan je pravno nezavisna država čiji monarh, kad umre, ne sme biti skrnavljen obdukcijom ili bilo kojim drugim utvrđivanjem uzroka smrti.

Anri-Žorž Kluzo je na početku svoje karijere 1943. napravio slavni film “Gavran”, koji pokazuje kako jedno pismo može biti kobni detonator za eksploziju mržnje, sumnjičenja i podmetanja koji dovode do potpune destrukcije. Osam godina kasnije, Oto Preminger je napravio rimejk ovog filma pod naslovom “13. pismo” ne odolevši naboju koji nosi ova tema. Pismo 13 kardinala asocira na te filmove. U njemu se ne baš cizeliranim teološkim stilom papa Francisko optužuje da je Sinod “konfigurirao tako da olakša unapred određene rezultate važnih kontroverznih pitanja… da je imenovao, umesto Sinoda, komisiju koja će pisati završni dokument… da se gomilaju preokupacije koje dolaze od mnogih sveštenika te da (Papa) mora napustiti hermeneutiku konspiracije kojom se služi”. Ranije se nije tako dopisivalo, ili se bar nije znalo da se tako čini.

Čime se i kome papa Bergoljo zamerio? Nasumično se odlučujem za evidenciju Papinih aktivnosti van uobičajenih u junu mesecu:

Drugog juna Papa još jednom osuđuje mačoistički odnos prema ženama i tvrdnju da se emancipacijom žena podriva porodica. Ne samo da akcentuje svoju poruku kako je i Crkva reč ženskog roda, nego pragmatično navodi nedopustive razlike u platama muškaraca i žena svuda u svetu i odlučuje da “prisustvo žena mora biti mnogo jače i u samoj Kuriji”.

Petnaestog juna u govoru razrađuje temu ekologije iz tek napisane enciklike Laudato si’ (Hvaljen budi) i kaže da se “Sestra (Zemlja) buni zbog zla koje joj nanosimo, neodgovornom zloupotrebom dobara koje joj je Bog dao. Rasli smo sa uverenjem da smo njene gazde i njeni vladari, ovlašćeni da je izrabljujemo… Politika je podređena tehnologiji i finansijama, što se najbolje vidi iz neuspeha međunarodnih sastanaka o klimatskim promenama”. Samo dan kasnije iz Amerike stižu žestoke reakcije. Jedan od republikanaca najvećeg kalibra, Rik Santorum, poručuje Papi “da se ne petlja u klimatske probleme – to je posao stručnjaka”.

Devetnaestog juna se zvanično obnaroduje Enciklika Laudato si’, neka vrsta Papinog ekološkog pisma o namerama, čije odrednice prvog poglavlja glase: To što se događa u našoj kući – klima kao zajedničko dobro; Pitanje vode – žestoko protivljenje prisvajanju vode. Gubitak biodiversifikacije – ekonomija, trgovina i proizvodnja su preterano vezane za brze rezultate i zato nedopustivo devastiraju prirodne resurse. Nazadovanje ljudskog života i socijalna degradacija – loša je budućnost u kojoj ljudi žive zazidani cementom, asfaltom, gvožđem i čelikom, lišeni kontakta sa prirodom. Nejednak pristup energiji i drugim potrebama dovodi do socijalne fragmentacije, socijalne isključenosti, nasilja, gubljenja identiteta… Dinamika medija u digitalno doba ne favorizuje razvoj i težnju za znanjem. Planetarna nejednakost – milijarde ljudi su isključene iz ekonomskih i političkih debata; oni i njihovi problemi se shvataju kao kolateralna šteta. Planeta se razdvaja na one koji imaju sve i one koji nemaju ništa. Neki predlažu nasilno smanjenje nataliteta (Kina i Indija su pokušale pa odustale), a rešenje je u povećanju standarda siromašnih. To nije samo odnos prema pojedincima nego i prema zemljama. Manjkavost u odnosima – ne posedujemo kulturu potrebnu da iznedri vođstvo koje će se efikasno suočiti sa problemima. Previše je pojedinačnih interesa koji lako nadvladavaju zajedničko dobro. Različita mišljenja – Crkva ne želi poslednju reč i shvata da je slušanje drugih i iniciranje otvorene debate jedini put do rešenja.

Dvadeset prvog juna papa Francisko, nakon masovnih pohvala Encikliki i od onih od kojih to ne bi očekivao (predsednik Udruženja banaka Italije, Džeb Buš…) rešava da malo precizira stavove. Podseća na antičku lekciju “da je malo nekada više” i da skromnost nije na odmet. I još dodaje: “Hrišćanska tradicija nikada nije prihvatila kao apsolutno i nedodirivo pravo privatnog vlasništva… Spasavanje banaka platili su najslabiji”. Argentinski teolog Viktor Manuel Fernandes, koji je učestvovao u izradi Enciklike, objašnjava da “na meti Papine kritike nije samo neodmerena ekonomija, nego i odnosi među ljudima: bez priznavanja ravnopravnosti drugih nije moguć razvoj zdrave ekonomije”. Profesor ekonomije i bankar Goti Tedeski se uključuje u raspravu tvrdnjom da su “lobiji isuviše jaki da bi slušali takve primedbe. Oslobođene su animalne strasti”.

Dvadeset drugog juna Papa u poseti Torinu apeluje na prevazilaženje jaza među generacijama. Obraćajući se nezaposlenim mladim ljudima, onima na biroima rada ali i preduzetnicima: “Došlo je vreme da se reaktivira solidarnost među generacijama. Kriza ne može biti prevaziđena bez mladih i starih zajedno. I deca i dedovi bogatstvo su naroda”. Istoga dana, bio je prvi papa koji je ušao i jednu valdesku crkvu. Papa Lućo III proglasio je valdeze za jeretike, a bili su samo glas siromašnih. Godine 1655. masakrirano je oko 2.000 valdeza, i to na sam dan Uskrsa. Zato ih je Bergoljo, naglašeno se stideći prošlosti, molio za oproštaj. Moderator (vođa) valdeza, Bernardini, pozdravio je Papin gest rečima: “Srušen je osam vekova star zid koji nas je razdvajao”.

Dvadeset četvrtog juna pojavljuje se Instrumentum Laboris – tekst koji treba da posluži kao osnova za raspravu na temu porodice na predstojećem Svetom Sinodu – koji su protivnici napali kao “hermeneutiku konspiracije”, iako u tom tekstu piše da će Sinod posle sveobuhvatnih rasprava posebno glasati o svakom pasusu završnog dokumenta. Ono što najviše bode oči konzervativnim velikodostojnicima je predlog da bude odobrena pričest razvedenima i posebno da: “Svaka osoba, nezavisno od seksualnih tendencija, ima pravo na poštovanje svog dostojanstva i treba da bude prihvaćena sa osećanjem i delikatnošću i od Crkve i od društva”.

Dvadeset osmog juna Papa prima u audijenciju Naomi Klajn, kanadsku novinarku i žestoku pobornicu ekologije i ravnopravnijih odnosa u svetu. Njeno suprotstavljanje ekonomskom sistemu zasnovanom na diktaturi profita, koji ona smatra uzrokom svih nedaća, od socijalnih do klimatskih, donelo joj je omrazu centara moći. Istovremeno je privuklo pažnju pape Franciska, što mu konzervativci u crkvi i van nje neće zaboraviti. Ako se tome doda da je papa Bergoljo iz Kube u Ameriku želeo da uđe pešice, kao što to godinama čine imigranti, ali su ga od toga odgovorili meksički kardinali, onda je uočljivo da on dobro zna gde su mu protivnici i da ne želi da se povlači pred njima.

Pregled Papinih aktivnosti, i to samo najupečatljivijih i samo u jednom od 32 meseca koliko je do sada na vlasti, pokazuje da je u pitanju dinamična osoba jasnih opredeljenja, koja se mnogima u crkvi i van nje nimalo ne dopadaju. Neprijatelje u vatikanskoj hijerarhiji stekao je pre svega rušeći raniju strukturu vlasti, smenivši kompletnu “vladu” na čelu sa kardinalom Tarćisiom Bertoneom, sklonom raskoši i autokratiji; oteo je iz ruku Kurije raspolaganje crkvenim novcem i u “centralnu” banku IOR (Istituto per le opere di religione) uveo laičku upravu sa transparentnim poslovanjem. Udar je žestok i u srž moći, jer ta banka raspolaže kapitalom od 5 milijardi evra, ali je mnogo značajnije da se celokupna vrednost katoličke crkve, procenjena na 2.000 milijardi evra, dobrim delom kontroliše i promeće preko te institucije. Izjašnjavanje da crkvene aktivnosti koje donose prihode budu oporezovane kao i svi drugi poslovi – novi je povod za negodovanje. Među ključne odluke treba ubrojati i odredbu da kardinali posle navršene 75. godine života automatski odlaze u penziju – tako se oslobodio najkonzervativnijeg sloja, ali i svrstao u svoje neprijatelje jaku grupu nezadovoljnika kojima uskoro preti penzionisanje.

Neko je morao da se javi i da brojna pojedinačna nezadovoljstva sastavi u celinu. U oktobru se pojavila knjiga “Franciskovi neprijatelji” koju je napisao Nelo Skavo (Nello Scavo), hroničar lista Avvanti, čiji je vlasnik Episkopska konferencija Italije – dakle ne makar koji senzacionalista. Skavo je autor još dve knjige o Papi Francisku, koje pokazuju njegovu upućenost u manje poznate detalje Papinog života. Naslovnica nove knjige eskalira (i veličinom slova) pitanja: Ko želi da diskredituje Papu? Ko želi da ga ućutka? I drastično: Ko ga želi mrtvog? Knjiga počinje neuspelim atentatom na Papu prilikom posete Filipinima,¹ da se zatim u odgovorima na pitanja sa naslovne strane ne bi okolišilo tvrdnjom da su od pretnji Al Kaide ozbiljnije pretnje onih čije interese ugrožavaju Papine ideje vodilje o socijalnoj sigurnosti, nepomirljivosti sa siromaštvom, zagađenjem ambijenta, o trgovcima ljudima i oružjem, o dominirajućem parazitskom finansijskom sistemu i modelu razvoja fokusiranom u jedan centar moći.

Autor uopšte ne okoliši da upre prstom u American Enterprise Institute – think tank centar američkog konzervativizma, koji okuplja najveća imena Neokona² i da prozove čoveka koji iz senke upravlja tim centrom – Dika Čejnija, potredsednika SAD u vreme Džordža Buša Mlađeg. Taj Institut i taj čovek (Čejni) koordiniraju akcije diskreditovanja pape Bergolja na planu ekonomije, teologije i geopolitičke vizije. Isto kao što su činili sa Irakom, Libijom, Sirijom, Rusijom – tvrdi Skavo. Udubljivanje u detalje opisa te zavere nije preporučljivo sa stanovišta očuvanja zdravog razuma. Danas je trka u otkrivanju zakulisnih igara tako masovna da opsesija zaverama više ne spada u mentalna skliznuća.

Dokazi da je američka agresivna desnica epicentar napada na papu Franciska mogu se naći svuda u medijima. Enciklika Laudato si’ se našla na meti njenih najžešćih napada. Moguću sinhronizaciju delovanja nezadovoljnih kardinala i neokona, Skavo argumentuje time da se tekst protiv enciklike pojavio 1. maja u Forbesu, 23 dana pre njenog objavljivanja i tri dana pre nego što je tekst dobio završnu formu. Tekst je novinama mogao dostaviti samo neki od sinodalnih otaca. U napadima na Papu i njegovu encikliku izrazito se angažovao i Heartland Institute iz Čikaga, što je razumljivo jer tu “filantropsku” instituciju finansiraju Chevron i Exxon naftne kompanije, kao što Enterprise Institute nema problema sa novcem, jer ga zdušno materijalno podupire Čejnijeva Hallibarton naftna kompanija. Ukratko, optužbe su da Papa svojom politikom sprečava razvoj i gura siromašne u još veću nemaštinu te da bi “Svetom Ocu bilo bolje da se bavi duhovnim poslovima, a ne onima koje treba da obavljaju stručnjaci”; “Biblijska je obaveza ljudi da zemlju koriste za dobrobit čovečanstva”; ili “Sve je manje uverljiv (Papa) kad deli osude sa pijedestala, kao što su činili oni koje je istorija počistila”.

Leonardo Bof, teolog blizak Papi, sinhronizovanje akcija za podrivanje autoriteta pontifeksa vidi u istovremenoj pojavi pisma kardinala i istupa gej sveštenika Karamsa, koji od Pape traži razumevanje za njega i druge sveštenike homoseksualce. To je mina kojoj je svrha da raspravu o porodici na Sinodu skrene sa glavnog toka u konfrontacije oko medijski atraktivnih pitanja i tako polarizuje kardinale. Američki crkveni velikodostojnici su “pismonoši” kardinalu Pelu, koji vodi vatikanske finansije, stavili do znanja da bi mogli postati manje darežljivi sa uplatama u vatikansku kasu.

Bob Džordž, profesor sa Prinstona i katolik, predvodi konzervativne intelektualce u ovim napadima: “Papa Francisko deli pozicije sa najgorim neprijateljima crkve… Papa nema pojma u kojoj meri klimatske promene zavise od ljudi, a Bog očito nema nameru da mu to objasni”. Ideološki otpor Papinim idejama nesumnjivo je najjači u Americi. Još prilikom izbora Bergolja za papu, tamošnje crkvene i laičke obaveštajne službe znale su o kome je reč, pa čestitka na izboru u ime američkog Kongresa nikada nije otišla u Vatikan. Od 280 republikanskih parlamentaraca, 221 je glasao protiv njenog slanja. To što predsednik Obama lično ima samo lepe reči za Papu Franciska za konzervativce nema značaja.

Masimo Fađoli, istoričar hrišćanstva sa St. Thomas univerziteta u Minesoti, iznosi tvrdnju da papa Francisko dobro zna ko su mu prijatelji a ko ne, ali da ne želi da upadne u zamku konspiracija. Umesto toga on širi krug svojih prijatelja, računajući da će tako oslabiti pritiske neprijatelja. Kao i njegova dva prethodnika, Vojtila i Racinger, i Bergoljo intenzivno pokušava da poboljša odnose sa pravoslavnim crkvama, koje neformalno reprezentuje moskovski patrijarh Kiril. Sredinom septembra u Italiji je boravio metropolit Hilarion Alfejev, predsednik departmana za odnose sa drugim crkvama moskovske patrijaršije. Upitan ima li izgleda za susret Pape i ruskog patrijarha odgovorio je: “Odnosi između ruske pravoslavne i katoličke crkve su sada odlični… Nadamo se da bi takav susret mogao da se dogodi uskoro, ali na neutralnoj teritoriji”.

Šta za crkvu, naročito pravoslavnu, znači “uskoro” vrlo je rastegljivo. Papa Paolo VI je 1965. sa ekumenskim patrijarhom Atenagorom Prvim iz Carigrada započeo bliske kontakte i rad na iznalaženju načina da pravoslavci i katolici, za početak, bar usaglase isti dan slavljenja Uskrsa. Bio je to prvi susret dvojice poglavara “sestrinskih” crkava koji je ulio mnoge nade u zbližavanje. Dijalog formalno nije prekinut, te ako se nekom od velikodostojnika postavi pitanje dokle se stiglo zasigurno će reći – napreduje se vrlo dobro. Prvi sastanak Mešovite međunarodne Komisije za teološki dijalog između Rimske katoličke i Pravoslavne crkve održan je 1980. na Rodosu, a u centru rasprave bila je koinônia – “reč koja ujedinjuje u svetlu misterija svetog trojstva i euharistije”. Rad je nastavljen posle dve i po decenije, oktobra 2007. u Raveni drugim sastankom te Komisije, gde je jednoglasno donet znameniti “Dokument iz Ravene” koji je prihvatila i SPC. Nakon toga rastu velike, očito i neosnovane, nade da bi SPC mogla biti posrednik između Moskve i Rima na putu zbližavanja. Postaje jasno da je ozbiljna kočnica u ovom procesu nejedinstvo pravoslavnih crkava. Na stranu podmetanja kako je SPC prihvatila da Papa bude poglavar obeju crkava, što je čista izmišljotina. U Dokumentu jasno piše: “Autoritet u Crkvi pripada samo Isusu Hristu, jedinom starešini Crkve… ostaje da se produbi pitanje uloge rimskog biskupa (tom titulom Francisko, formalno apsolutni monarh, radije definiše svoje mesto ukazujući na jednakost sa drugima) u zajednici Crkava”.

Posle posete Beogradu kardinala Kurta Koha, odgovornog za odnose među crkvama, u maju ove godine, uprkos lepim rečima o visokom stepenu razumevanja itd, naglo počinje direktna komunikacija Vatikana i Moskve, posebno iznuđena ratom u Ukrajini gde vlada žestoka tenzija između pravoslavaca i katolika (unijata) i bez čijeg sporazumevanja mirovni ugovor iz Minska gubi na snazi. Druga važna tema koja hrišćanske crkve prinuđuje na saradnju je stradanje njihovih sledbenika u Africi i na Bliskom istoku. Sve je akutnija potreba da verski vođi pročitaju i delima demantuju tvrdnju Ričarda Keningsberga koji u svom bestseleru naučnih pretenzija “Rat kao krvna žrtva i časna smrt” (Warfare as Blood Sacrifice & Honorable Death) tvrdi da je “političko nasilje tesno povezano sa verom… a dokaz njenih kvaliteta je u ubijanju i umiranju”. Tragična zbivanja i crkvama skraćuju rokove.

Peščanik.net, 21.10.2015.

1. Tim povodom, Papa je rekao novinarima iz pratnje: Samo se molim da me neko pri atentatu teško ne ozledi. Ne bojim se smrti već fizičkog bola; to mi je slabost – volim lepu dozu nesigurnosti.
2. Bil Kristol, glavni savetnik američkog potpredsednika Dika Čejnija, izmislio je naziv Neokon – od novi konzervativizam; njegovi predstavnici žele da izgrade novi svetski poredak u kojem bi Amerika imala nedvosmisleno centralno mesto. Robert Kagan je taj program definisao u knjizi “O raju i snazi” (Of Paradise and Power) gde Ameriku poredi sa bogom rata Marsom, a Evropu sa bespomoćnom ostarelom Venerom. “Evropa je većim delom produkt američke spoljne politike”, piše on.