- Peščanik - https://pescanik.net -

Nacional-patriotska debata

​Foto: Konstantin Novaković

Unapred mnogo grđena i od strane raznih, manje ili više opozicionih komentatora osporavana debata između Alekseja Navaljnog i Igora Girkina je na kraju ipak održana. I to je dobro, pre svega zato jer je na ovom našem, temeljno zabetoniranom polju ruske politike, bilo kakva javna debata prosto neprocenjiva. Pa čak i ovakva.

Za donošenje bilo kakvih zaključaka neophodno je za početak čuti i razumeti ciljeve koje su učesnici ove debate sami sebi postavili. Po izjavi Girkina, on je ovom debatom hteo da pokaže i dokaže da Navaljni nije pravi nacionalista, a samim tim i nikakav patriota. To je bio njegov javno deklarisani cilj. Njegov pak tajni cilj je verovatno bio da rusku javnost podseti na svoje postojanje, da vrati barem deo svoje negdašnje popularnosti i slave. Na ovom mestu ću požuriti s jednim zaključkom i reći da je Girkin ovaj svoj skriveni cilj u izvesnoj meri i ostvario. Navaljni je Girkinu širokogrudo pomogao da izađe iz fašističkog geta u kojem on već duže vreme boravi i da sve svoje imperijalističke i čovekomrzilačke ideje u integralnoj formi i na sva zvona objavi.

Cilj Navaljnog je bio nešto drugačiji. On je izjavio da je debatu prihvatio kako bi sakupio glasove birača, pre svega onih koji su privrženi nacionalističkom bloku i da uzgred na živom primeru narodu objasni koliko je Girkin u stvari loš nacionalista. Komentarišući Aleksejev pristanak na izazov Girkina, satiričar Viktor Šenderovič je ovog političara predstavio kao skupljača gljiva koji prteći svoju korpu šeta po šumi i veselo zviždukajući sakuplja glasove svojih budućih birača: eno par zgodnih gde na onom proplanku štrče, a evo ih još dva gde pod jelkom u tišini čuče. Ali razlika između „lova“ na gljive i „kebanja“ glasova birača je u tome što vrganji i mlečnice strpani u jednu košaru nakon nekog vremena neće početi da sučeljavaju svoje principijelne stavove i ideje i što u znak protesta nijedna od njih neće iskočiti iz „lovčeve“ korpe. A s glasovima birača se nešto slično vrlo lako može dogoditi. Teško mi je da zamislim situaciju u kojoj neki sledbenik ovog fašiste i serijskog ubice tokom debate prelazi na stranu Navaljnog, kao i to kako nekom od pristalica Navaljnog, slušajući njihov razgovor, Girkin iznenada postaje jako simpatičan.

U bilans ove debate se mogu uknjižiti samo dva efektivna rezultata. Prvi je taj da je Navaljni Girkinu svečano uručio status ruskog fašiste federalnog značaja i drugi, da se Navaljni proslavio čitavim nizom banalnih izjava posle kojih će gotovo sigurno izgubiti onaj deo pristalica koji u spisku svojih prioriteta imaju slobodu, borbu za ljudska prava i poštovanje međunarodnih pravnih normi. Uostalom, ovi gubici će po svoj prilici biti beznačajni.

Budući da se Girkin u ekonomiju razume taman koliko i Šarikov u višu matematiku, prvu rundu debate u kojoj se raspravljalo o borbi protiv korupcije je teško komentarisati. Uzgred, on je u raspravi prosto „zablistao“ svojim znanjima iz oblasti marksističke „političke filozofije“ koju, kako se ispostavilo, nije formulisao Marks, već tamo neki samo Girkinu znani ljudi davno pre njega. Ali mnogo je zanimljivije to zašto je Aleksej Navaljni, čovek koji je s uspehom završio vodeću rusku Finansijsku akademiju i na univerzitetu Jejl prošao veoma prestižan kurs iz te oblasti, dozvolio sebi da bude uvučen u jednu do te mere apsurdnu diskusiju. Recimo, njihova mikrodiskusija na temu „šta je to biznis, a šta nadgradnja“, na trenutak mi je zaličila na spor o broju anđela na vrhu igle, s tim što iz nekog nepoznatog razloga o tome raspravljaju ateisti.

Već u prvoj rundi jasno se pokazao glavni problem Alekseja Navaljnog, problem spora s ruskim fašistom i vatrenim zagovornikom imperijalističkih ratova, a sve s pozicije takozvanog „razumnog nacionalizma“ koju on zastupa. I budući da je diskusija tekla ne dotičući se fundamentalnih elemenata koji ovu temu tačno determinišu, on je baveći se zapravo samo nijansama nacionalizma sebe stavio u poziciju mlakog oponenta koji neprestano koristi baš tome primerene termine. Smesta je prihvatio izraz „kompradorska elita“, termin kojim današnji „ruski imperijalisti“ svih boja i dezena, od Deljagina do Zjuganova, pogrdno nazivaju sve one koji budućnost Rusije vide u njenoj integraciji s Evropom. Potom je iz nekog razloga Putinovo okruženje nazvao „kosmopolitama niskog porekla“ (безродные космополиты). I mada je nekad davno pokazivao izvesnu bliskost s politikom antisemite Maljceva, Navaljni nikad dosad nije bio zatican u političkom prostoru antisemitizma. A sada, govoreći o „kosmopolitama niskog porekla“, on je izgleda počeo da očijuka i sa biračima koji pripadaju antisemitskom bloku. I na kraju, ostao je gorak ukus njegove potpune saglasnosti s Girkinom u povodu problema Rusa kao „najviše rasejanog naroda“ na svetu. Da se razumemo, Navaljni nije fašista. Međutim, želja da pridobije glasove fašistički nastrojenog biračkog tela primorava ga da svoju retoriku spušta i u te smrdljive, fašističke vode. Jer kako znamo, „rasejani narod“ je bio osnova Hitlerove ideologije, izraz kojim je bila opravdavana agresivna politika Trećeg rajha. A danas? Danas je to osnovna ideja, takoreći „ideja vodilja“ putinskog rata protiv Ukrajine.

Tokom druge i treće runde duela, Girkin i Navaljni su se uzajmno gađali optužbama koje su tobože ilustrovale to ko se od njih dvojice manje razlikuje od Putina i usput, sve prseći se, gordo dokazivali ko je od njih dvojice veći nacionalista. Navaljni je tom prilikom na debatni sto iznenada izbacio svoj glavni adut: u svoje vreme je on, zajedno sa Zaharom Prilepinom, praktično ni iz čega stvarao pravi pravcati nacistički pokret koji su potom nazvali zvučnim imenom „Narod“. Mislim da će se nakon ove živopisne epizode nacional-patriotske debate desiti sledeće: svi oni koji sebe i svoju okolinu ubeđuju u to da je Navaljni svoj nacionalistički prtljag ostavio negde u dalekoj prošlosti, sada će se dobro postarati da ovaj fragment diskusije što pre zaborave.

No ipak, debatom su najviše bili razočarani oni koji su od Navaljnog očekivali direktna i jasna pitanja u vezi sa ratnim zločinima njegovog oponenta. Pitanje o srušenom malezijskom Boingu nad Donbasom je postavio gledalac (ne Navaljni), a Girkin je na njega odgovorio kratko i dečije naivno: „Nisam ja“ (majke mi). Navaljni je svojim ćutanjem samo potvrdio da tu nema mesta diskusiji: ako čovek kaže da nije – znači da nije. Šta tu više ima da se priča?

Još čudniji je bio odgovor Navaljnog na pitanje gledaoca smatra li on Girkina ratnim zločincem. Ovo pitanje ga je iznenada pretvorilo u drvenog advokata: to je stvar suda, a on, Aleksej Navaljni, kategorično odbija da Girkina proglašava ratnim zločincem. Istina, tokom svoje vrlo aktivne političke karijere Navaljni nikada nije čekao odluku suda da Jedinstvenu Rusiju (uostalom, apsolutno pravedno) proglasi „partijom lopova i prevaranata“. Osim toga, sumnjam da je on ikada prihvatio odluke putinskog suda koji ga je za jedan te isti privredni prestup čak dva puta uslovno osuđivao. Ovako izražen „pravni fetišizam“ može biti umesan u uslovima gde važe norme takozvane pravne države, ali je zato krajne čudan, da ne kažem licemeran, za ruskog političara koji živi i radi u zemlji gde prestupnici slobodno šetaju ulicama, a nevini sede u zatvorima.

I za kraj, lično meni su najodvratnije zvučali oni čisto „šićardžijski“ argumenti kojima je Navaljni napadao rusku agresiju na Ukrajinu. Njegov osnovni prigovor Girkinu glasi: „rat koji ste vi započeli je isuviše skup za Rusiju“. U ruskim bolnicama nema zavoja, nema joda za naše bolesnike i zato je za Rusiju rat nešto što ona danas sebi ne može da priušti(!). To jest, ljudi se ne smeju ubijati ne zato što je to samo po sebi loše i nemoralno, već zato što je to skup način rešavanja problema. „Rusija nema dovoljno novca za ovaj rat“ – vatreno je ubeđivao svog oponenta Navaljni. Drugačije rečeno, jednog lepog dana kada Rusija postane bogatija i kada se u bolnicama najzad pojave zavoji i jod, tada će Navaljni biti spreman da s Girkinom podivani i o pitanjima budućih ratova Rusije protiv susednih zemalja.

Za ruskog nacionalistu je spor s ruskim fašistom unapred izgubljen. Girkinova pozicija je prosta i jasna: „Mosinku u šake – i ubijaj“. A potom sledi pitanje fašiste upućeno nacionalisti: „Ja sam tako branio ruski svet. A ti? Kako ti braniš našu braću?“ Jer kada se nacionalista od samog početka saglašava sa svim tim girkinskim lupetanjima o „ruskom svetu“, o „razdeljenom narodu“, o „kompradorskoj eliti“, o tome da su s jedne strane Rusi (русские), a s druge svi ostali, onda on nema šta da traži u diskusiji sa Girkinom. Tako i Aleksej Navaljni. Ispade – džabe je on na ovu debatu pristajao.

Ежедневный журнал, 21.07.2017.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 25.07.2017.