Takozvani dijalog vlasti i opozicije pod pokroviteljstvom evroparlamentaraca doživeo je fijasko. Neki će reći da je takav ishod bio očekivan, drugi će biti samo razočarani, a mi naivci ćemo biti iznenađeni. Kako će opozicija reagovati još uvek ne znamo, ali možemo da odmotamo čitavu priču godinu dana unazad i pokušamo da razumemo šta se dogodilo i zašto su neki od nas verovali u drugačiji ishod.
Prvi pozitivan signal bila je najava da će se u evropskoj delegaciji naći Tanja Fajon. Ona je bez ustezanja kritikovala režim u Srbiji. Još 2019. govorila je o visokom nivou urušavanja demokratije i kršenja medijskih sloboda, a nakon poslednjih izbora dovela je u pitanje legitimitet parlamenta bez opozicije. Ovo je bila dobra vest, a režim je osetio pretnju. Vučić i Dačić tražili su od Brisela njeno izuzeće i tvrdili da je pristrasna i otvoreno naklonjena opoziciji. Fajon je potvrdila da su takvi zahtevi zaista postojali i jasno dala do znanja svima u Srbiji da je njeno učešće u pregovorima neupitno.
Drugo, vlast je odmah potom najavila da će pregovarati i sa delom opozicije koji se protivi učešću stranaca u pregovorima (sa takozvanom režimskom opozicijom) čime je pokušala da umanji značaj pravog dijaloga. Ovo je bio znak da vlast zaista strahuje od ovih pregovora.
Treće, naprednjaci su dijalog pod pokroviteljstvom evroparlamentaraca pokušali da prikažu kao napad stranaca na Srbiju. O opoziciji su govorili kao o stranim agentima koji bi da putem pregovora izdejstvuju formiranje prelaznih tela i tako bez izbora preuzmu vlast. Delegitimizacija dijaloga i samih evroparlamentaraca bila je još jedan dokaz da je režim prešao u defanzivu i da priprema teren za ono što ga čeka.
Sve ovo ulivalo je nadu da će vlast na kraju zaista biti prisiljena da barem delimično poštuje zakone i da će naredni izbori biti slobodniji i pošteniji. Grdno smo se prevarili. Da li im je to bila početna namera ili ne, ne znamo, ali evroparlamentarci su na kraju odigrali za vlast. Kada im je jedan od opozicionara to otvoreno rekao, oni su pobegli. Demonstrativno su ustali i napustili dijalog.
A kako drugačije protumačiti njihove ponižavajuće predloge? Kozmetičke izmene u RIK-u i osnivanje loše osmišljenog nadzornog tela za medije neće nas ni milimetar približiti demokratskom izbornom procesu. Tome u prilog govore i nove izjave Dačića i Vučića koji ne samo da oberučke prihvataju sve što se od njih traži, nego i drastično menjaju ton svojih izjava o evroparlamentarcima. Nelegitimnom predsedniku sada je drago što je evropska delegacija videla ko koči demokratske procese i blokira napredak Srbije.
Pored toga, pomenute izmene ne samo da su besmislene, već legitimišu stanje zarobljene države. Bilčik je požurio da nam saopšti kako je dijalogom i dogovorom (s kim tačno?) napravljen važan korak napred. Potom je pretećim glasom dodao: „Ako opozicija odluči da bojkotuje ne samo naš proces već i sledeće izbore, ne vidim kako bilo šta može da se promeni u korist građana Srbije, ali i kada je reč o evropskoj perspektivi Srbije. Mislim da bi svi trebalo da razmisle o tome“.
Bilčik je još pre početka dijaloga nagovestio ovakav ishod. Rekao je kako žali „zbog neučestvovanja pojedinih političkih aktera“ na poslednjim izborima, ali i da uprkos tome u potpunosti poštuje „odluke koje su doneli glasači“. Njegova misija očigledno nije bila pre svega u vezi sa izbornim uslovima i demokratijom. Njen cilj je bio da privoli ili prisili opoziciju da na sledeće izbore izađe. Zato mu Marinika Tepić i prebacuje da nije dobro razumeo svoj zadatak. (Ili možda ipak jeste?)
Kako su stvari izgledale pre godinu dana? Nakon formiranja vlade režim je stavio do znanja da će početak pregovora odugovlačiti unedogled. Imao je bar dva razloga za to. Prvo, bilo je potrebno da se smire tenzije među građanima nakon izbora i velikih protesta, kako bi pritisak i na vlast i na evroparlamentarce bio što manji. Drugo, ovo odugovlačenje je opoziciji ostavljalo manje vremena za reakciju i dovodilo je pred svršen čin. I jedno i drugo upravo smo videli na delu.
Evroparlamentarci su izneli svoje predloge u poslednji čas, ne ostavljajući mnogo vremena opoziciji za izmene i reakcije. Pored toga, dijalog je vođen u mirnom periodu. Kako je primećeno u poslednjem Utisku nedelje, pregovori bi drugačije izgledali da je na ulicama i dalje šetalo 60 hiljada ljudi.
Još u decembru je bilo jasno da opozicija treba da što pre odredi krajnji datum početka dijaloga i tako postavi ultimatum kako režimu, tako i evroparlamentarcima. Napomenuli smo tada da bi probijanje tog roka značilo ili da vlastima „više nije stalo do toga šta misli zapad ili da zapadu više nije stalo čak ni do privida demokratije kod nas“. Izgleda da se već nakon prvih odlaganja pregovora moglo pretpostaviti kako će se oni završiti.
Autor je istraživač na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju i student doktorskih studija na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.
Peščanik.net, 24.09.2021.