Zamislite da ste profesor filozofije i da treba da odlučite koji od vaših kolega će biti otpušten kao tehnološki višak. Ovo je pomalo slično misaonim eksperimentima (tako dragim filozofima) gde treba da izaberemo koga ćemo spasti od davljenja. Ali na mnogim univerzitetima ovaj misaoni eksperiment je postao stvarnost (mada bez stvarne reke za utapanje). U decembru prošle godine moj univerzitet je najavio plan da ukine 400 radnih mesta i zatvori jedan od svojih kampusa. Skoro celo nastavno osoblje je obavešteno da je „u opasnosti“. U martu smo moje kolege i ja podneli molbe da zadržimo svoj posao. Krajem aprila obavešteni smo o ishodima (ja sam zasad među srećnicima).
U pomenutim misaonim eksperimentima obično postoji odredba da su svi izlazi iz dileme blokirani. Nema načina da se svi spasu: neko mora da ode. U našem slučaju, to je manje odredba, a više realistička procena. Jedan izlaz iz dileme bio je borba protiv ukidanja radnih mesta, koja se obično vodi štrajkom. Ali niz grešaka i loših procena učinio je izglede na uspeh takve akcije još slabijima nego obično. Regionalni sindikat toliko je odugovlačio sa glasanjem da je školska godina bila pri kraju kada je štrajk započeo. Onda je lokalna podružnica velikom većinom izglasala veoma mlaku akciju: povremeni, spor štrajk koji će eskalirati tako što će sa dva dana nedeljno preći na četiri čim se završi semestar. Uprava se nije baš prepala od toga.
Dugo je bilo jasno da će mnogi morati da odu. Ali ko, i po kojim kriterijumima se o tome odlučuje? U praksi, naravno, o tome nije odlučivala većina nastavnog osoblja. Odluka je prepuštena radnom telu koje su činili dekani i menadžeri. Kriterijumi koje je univerzitet objavio bili su, očekivano, suviše neodređeni da bi bili od koristi: otpuštanja će se vršiti na osnovu „radnih potreba“ odseka i „poslovnih potreba“ univerziteta. Konsenzus akademskog i administrativnog dela radne grupe svodio se na to da će obe potrebe biti zadovoljene zadržavanjem najboljih i odbacivanjem najslabijih karika. Izbor se mora rukovoditi „zaslugom“.
U tome ima nekoliko problema. Opštepoznata stvar je da je akademsku „zaslugu“ nemoguće kvantitativno izmeriti i da pokušaj da se to učini neizbežno iskrivljuje ono što se meri uvođenjem niza perverznih podsticaja: davanjem prioriteta brzini i kvantitetu nad kvalitetom (ili nečem što se trenutno smatra „kvalitetom“ u odnosu na stvarne vrednosti); pridržavanjem ustanovljenih normi i mode u datoj disciplini; objavljivanjem „mamaca za klikove“ u nadi da će se povećati broj citata bez obzira na njihovu prirodu (jer svaki publicitet je dobar publicitet). Univerzitetski nastavnici su svega ovoga svesni, ali odavno su naučili da poistovećuju i svoju i tuđu vrednost sa merljivim rezultatima („učinak“, bodovi za istraživačke rezultate, „privlačenje sredstava“).
Kada se ljudi procenjuju na osnovu svojih rezultata prema manje-više proizvoljnim merilima obično se diskriminišu oni koji su nepovoljnim sticajem okolnosti sprečeni da preskoče tražene prepone (posebno članovi grupa koje su u nepovoljnom položaju i slabije predstavljene). Bez brige: „olakšavajuće okolnosti“ mogu se podesiti da i to mere. Radno telo je predložilo da se traume zaposlenih podele u tri kategorije u zavisnosti od njihovog uticaja na radni učinak: „blaga“, „umerena“ i „teška“. Tako će u merenje zasluge moći da se uvede i stepen sprečenosti (jedan bod za „blagu“, dva za „umerenu“?) i da se dođe do pravedne i objektivne ocene vrednosti.
Čak i kada bi zasluge mogle da se mere na taj način, javlja se još jedan problem: „zasluga“ (ma šta ona bila) nije jedina važna stvar, a možda čak ni najvažnija. Ako to nije očigledno, razlog je atomistički način mišljenja. Kvalitet sportskog tima nije prost zbir kvaliteta njegovih delova. Njegova snaga zavisi od ravnoteže veština, od sposobnosti njegovih članova da se uzajamno dopunjuju. Nešto slično važi i za odsek filozofije. Ne zato što smo mi „tim“ koji se neprestano takmiči s drugim odsecima i ustanovama (koliko god naši menadžeri želeli da nas poguraju ka ostvarenju tog svog sna). Već zato što su održivom akademskom odseku potrebne razne specijalizacije, u filozofiji kao i u drugim predmetima. Šta ako se posle uklanjanja viškova pokaže da su ostali samo etičari ili specijalisti za kritičku teoriju?
Čini vam se da bi imalo smisla izvršiti rezove polazeći od neke predstave o poželjnom obliku odseka. Ali postoji konsenzus o tome da je nepravedno kažnjavati ljude zato što su se specijalizovali za jednu oblast, a ne za neku drugu. Najzad, ko može da kaže koje oblasti su najvažnije za jednu disciplinu ili kako bi trebalo da izgleda „uravnotežen“ odsek? Mišljenja razumnih ljudi o tome veoma se razlikuju – dok je „zasluga“ ipak nešto što možemo meriti pomoću opšteprihvaćenih standarda. Obeshrabrujuća istina je da su mnogi univerzitetski nastavnici poverovali u to da su pretpostavljena merila zasluge isto što i sama zasluga. U početku smo sami sebi govorili da samo pristajemo na pravila igre. Ali uskoro su znaci navoda u vazduhu i prevrtanje očima odbačeni kao nepotrebna pomoć u komunikaciji i sada razglabamo o „učinku“ i „isporučenim rezultatima“ gotovo bez trunke ironije.
Ako univerzitetski nastavnici bez rezerve prihvataju merenja svojih zasluge, možda to rade zato što veruju da u toj igri mogu pobediti: neću ja biti najslabija karika. Takvo ponašanje može ličiti na samopouzdanje, ali meni se čini da ono odražava ozbiljan gubitak poverenja u sopstveno rasuđivanje. Jedna od upadljivih pojava u vezi sa bujanjem mera i merila jeste posebna vrsta ispraznosti. Zašto misliš da si zaslužan? Zato što je tvoj članak dobio tri boda ili zato što je objavljen u visoko rangiranom – što znači dobrom – časopisu. Neko je mislio da je neko mislio da je neko mislio da je nešto dobro (zato što je sakupilo mnogo klikova ili zato što su mu dodeljena sredstva). U svemu tome rasuđivanje izostaje: stalno se prenosi na nekog drugog ili odlaže.
Upravo zbog takvog načina razmišljanja možemo pomisliti da je ocenjivanje naših kolega jednom od četiri ocene manje problematično od odlučivanja o tome šta bi mogla značiti „zasluga“. Isti nedostatak samopouzdanja je prećutno sadržan u pretpostavci da će se deo tima koji ostane posle otpuštanja (kakav god on bio) prosto prilagoditi i da će predavati sve što bude potrebno (to jest „isporučivati“ sve što treba da bude „isporučeno“). I to bi na prvi pogled moglo ličiti na samouverenost: mi smo u stanju da predajemo bilo šta. A zapravo je sušta suprotnost tome. Po toj logici, svako može predavati bilo koji predmet. Stručnost je nebitna. Zašto se uopšte baktati s doktoratom? Zašto prosto ne dati svakom test inteligencije? Najzad, nije važno specijalističko znanje ili iskustvo, već svestrana mentalna agilnost, sposobnost brzog upijanja informacija i spremnost da se isporuči roba, po mogućnosti brzo i za male pare. Odustajanjem od rasuđivanja, sami sebe činimo suvišnima.
NLR Sidecar, 08.05.2026.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 06.10.2026.
RAZGOVOR O OBRAZOVANJU