Posle devetnaest dana maratonskih pregovora i četiri puta prekoračenog krajnjeg roka, Iran i šest svetskih velikih sila su u Beču objavili da je postignut sporazum o iranskom nuklearnom programu. Rezultati iscrpljujuće i uvijene diplomatije – uz mnogo čokoladica, sladoleda, štapića mocarele i energetskih tabli – do kraja su bili neizvesni. Državni sekretar Džon Keri nije bio siguran da će razgovori, koji su često bili na ivici pucanja, uspeti, sve dok se u ponedeljak, nešto pre ponoći, iranski ministar spoljnih poslova Mohamad Džavad Zarif nije pojavio u njegovom radnom kabinetu u sobi 103 luksuznog hotela Palais Coburg.
„To je bilo kao sklapanje Rubikove kocke“, rekao mi je jedan američki pregovarač. „U ranim jutarnjim satima 14. jula i poslednji deo je legao na svoje mesto. Bio je to neverovatno tegoban i složen proces“. Bila je to i najduža misija državnog sekretara u karijeri dugoj više od tri decenije. Od oktobra 2013. Keri je preleteo oko 650.000 kilometara – kao da je 16 puta obišao Zemlju – kako bi sprečio da i deseta zemlja na svetu proizvede atomsku bombu.
Ovaj sporazum je najsmelija spoljnopolitička inicijativa Obamine administracije. To je prvi uspeh u dogovorima s Iranom od revolucije 1979. godine i zauzimanja američke ambasade u Teheranu. „Ovaj dogovor nudi priliku da se krene u novom pravcu“, izjavio je predsednik Obama u jutarnjem govoru u Beloj kući. „I mi ćemo je iskoristiti“.
Sporazum – sto stranica o tehničkim nuklearnim i finansijskim detaljima – treba da bar na deset godina ograniči sposobnost Teherana da proizvede atomsku bombu. Pored toga, inspekcije UN trajno će nadzirati, čak i kad važenje sporazuma istekne, prijavljena nuklearna postrojenja i ona za koja se veruje da su nuklearna. „Dobili smo mnogo više nego što smo tražili, naročito u oblastima koje su nam najvažnije“, rekao mi je u Beču zvaničnik Stejt departmenta.
Međutim, potpisani uslovi sporazuma će i predlagačima i protivnicima pregovora verovatno dati nove argumente za njihove stavove. Nijedna strana nije dobila sve što je želela; ono što je postignuto ima svoje prednosti i mane. A što se geopolitike tiče, iako dogovor omogućava kontrolu iranske nuklearne sposobnosti, kritičari će zapaziti da on priznaje Islamsku Republiku kao legitimnog sagovornika – i skida promenu režima s dnevnog reda. Isto će tvrditi i iranski protivnici kompromisa, jer se Teheran sada dogovara sa zemljom koju zove Veliki Satana.
Sporazum ili Zajednički sveobuhvatni plan delovanja nastoji da produži period koji je Iranu potreban za proizvodnju bombe – takozvani brejkaut – bar za godinu dana. Sporazum međunarodnoj zajednici daje više vremena da se organizuje i odreaguje, ako Iran nastavi da ubrzano sprovodi program nuklearnog naoružavanja. Kombinacija restrikcija i vremenskih okvira – koji se kreću od deset do dvadeset pet godina – takođe treba da obezbedi bolji uvid međunarodne zajednice u iranski program. „Nimalo ne sumnjam da će za deset ili petnaest godina osoba koja bude na mom mestu imati daleko jaču poziciju, jer će Iran biti dalje od nuklearnog oružja, a inspekcije i transparentnost dozvoliće nam da kontrolišemo dogovor“, rekao je jutros Obama.
Ali dogovor neće trajno eliminisati iransku sposobnost za proizvodnju nuklearnog oružja. Teheran je stekao znanje potrebno za proizvodnju nuklearne bombe. „Pošli smo od sprečavanja Irana da ima nuklearnu moć i stigli do upravljanja tom moći“, izjavio je za emisiju „This Week“ ABC-a senator Robert Menendez, demokrata iz Nju Džersija i bivši predsednik Komiteta za inostrane poslove Senata. „Kad važenje dogovora istekne“, dodao je, „oni će imati pristup nuklearnoj bombi ako se za to odluče“. Republikanski predsednički kandidat Rik Santorum nazvao je dogovor „katastrofalnom kapitulacijom“.
Sporazum zaista znatno sužava nekoliko aspekata iranskog nuklearnog programa, koji je po upornoj tvrdnji Teherana namenjen isključivo mirnodopskoj proizvodnji energije. On za dve trećine smanjuje broj centrifuga korišćenih za obogaćivanje uranijuma. Smanjuje broj postrojenja koja obogaćuju uranijum – na jedno – i zahteva da se promeni namena postrojenja sagrađenog za proizvodnju plutonijuma.
Ali Iran će u svom postrojenju u Natancu i dalje moći da obogaćuje uranijum, nuklearni ciklus goriva za mirnodopski energetski program i za bombu, mada na minimalnom nivou. Neki članovi Kongresa, kao i Izrael i zalivski šeikati, želeli su da Iran potpuno prestane da obogaćuje uranijum. „Ustupci koje će Iran sporazumom dobiti utiru put ka njegovom nuklearnom naoružavanju i daljem širenju straha u celom svetu“, napisao je prošle nedelje na tviteru izraelski premijer Benjamin Netanjahu. U ponedeljak je na tviteru napisao poruku i na farsiju.
Postoji nada da će, zahvaljujući dogovoru, izbijanje još jednog rata na Bliskom istoku biti manje verovatno, budući da on nije nimalo poželjan u vreme kad su Sjedinjene Države angažovane u vazdušnim napadima u Iraku, Siriji i Libiji i prodaju oružje Saudijskoj Arabiji koja vodi rat u Jemenu. On može i da uspori ili prekine trku u nuklearnom naoružanju na Bliskom istoku, najnestabilnijem regionu sveta. „Kad Kongres i američki narod budu proučili ovaj dogovor, biće važno da razmotre alternativu“, rekao je Obama. „Bez ovog dogovora, nema scenarija u kojem bi nam se svet pridružio u sankcionisanju Irana dok on potpuno ne ukine svoj nuklearni program“.
Ako Iran počne da podvaljuje ili da odstupa od uslova dogovora, Sjedinjenim Državama uvek preostaje vojna opcija. Sporazum neće izbrisati duboke sektaške i političke rivalitete na Bliskom istoku. Sukobi u Siriji, Iraku i Jemenu suprotstavljaju šiitsku vladu Irana susednim sunitima, koji su izrazili svoje nezadovoljstvo dogovorom. I zaista, sporazum brine sunitske režime, koji strahuju od toga da bi Iran mogao ponovo da bude važan igrač, a ne samo otpadnik.
Američki i iranski zvaničnici rekli su mi da bi obnovljeni kontakt između Irana i zapada olakšao raspravu o drugim žarištima na Bliskom istoku. Ali dogovor ne daje naznake o obnavljanju diplomatskih odnosa niti o okončanju tenzija prouzrokovanih ponašanjem Irana, naročito u vezi s njegovom podrškom terorizmu i kršenjem ljudskih prava. Osnove iranske spoljne politike možda se neće promeniti. „Bez obzira na sporazum ili ne, očekujem da će Iran nastaviti štetno delovanje na Bliskom istoku kao što je to radio i prethodnih nekoliko godina“, izjavio je u četvrtak komandant Američke mornaričke pešadije Džozef Danford na ispitivanju pred Komitetom za oružane snage američkog Senata, koje je trebalo da potvrdi njegovu kandidaturu za načelnika Združenog generalštaba američkih oružanih snaga.
Tokom vikenda u Iranu je na protestima povodom Dana Jerusalima (Qods) spaljen veliki broj američkih i izraelskih zastava. Uprkos gotovo dvogodišnjim diplomatskim naporima, kancelarija vrhovnog vođe Alija Hamneija objavila je na tviteru: „Vođa je na sastanku sa studentima univerziteta rekao: Sjedinjene Države su savršen primer Arogancije. Spremite se na dalju borbu protiv Arogancije“.
A juče, dok je počinjala poslednja sesija pregovora u Beču, uhapšeni dopisnik Washington posta Džejson Rezajan izveden je po treći put pred teheranski sud radi saslušanje zbog optužbi za špijunažu. „Želela bih da Džejsona puste da bi mogao da izveštava o ovoj divnoj priči o Iranu i Americi“, rekla je u ponedeljak njegova majka za ABC. Ona je odletela u Iran da bi prisustvovala suđenju, ali joj nije bilo dozvoljeno da uđe u sudnicu. Dvojica drugih Amerikanaca iranskog porekla, pastor Saed Abedini i bivši marinac Amir Hekmati takođe su još u zatvoru u Teheranu. Bivši agent FBI-a Robert Levinson poslednji put je viđen na jednom iranskom ostrvu 2007. godine.
Ukidanje raznih kaznenih sankcija omogućiće iranskim potrošačima željnim kupovine pristup međunarodnim tržištima. Broj stanovnika te zemlje se od vremena revolucije više nego udvostručio i sada iznosi gotovo osamdeset miliona. Jedan izaslanik u Iranu opisao mi je to kao „poslednji rudnik zlata na svetu“.
Ali za američki biznis, Iran će i dalje velikim delom biti nedostupan jer druge sankcije, one koje se tiču kršenja ljudskih prava i podrške terorizmu, ostaju na snazi. Iran će moći da zahteva vraćanje više od sto milijardi dolara stečenih prodajom nafte, a sada blokiranih u stranim bankama. Skeptici upozoravaju da Teheran ta sredstva može da iskoristi za naoružavanje ili pomoć saveznicima, među kojima su sirijski predsednik Bašar el Asad, libanski Hezbolah, palestinski Hamas, jemenski Huti i paravojne šiitske formacije širom regiona. „Moramo jasno reći da na duži rok sprečavamo poslovanje jer, ako to ne učinimo, za dvanaest-trinaest godina vratićemo se tamo gde smo danas“, rekao je Menendez. „Samo što će Iran u džepu imati sto ili sto pedest milijardi dolara i promovisati terorizam širom Bliskog istoka“.
Ali jutros je u Beču prevladala euforija zbog epske pobede diplomatije. Prvi put posle više decenija jedna zemlja koja je bila na ivici da proizvede nuklearno oružje prisiljena je da odustane od svog programa, bar na izvesno vreme. Diplomatija to nije uspela da postigne s prethodne četiri članice nuklearnog kluba – Severnom Korejom, Pakistanom, Izraelom i Indijom. Sada se procenjuje da, sve zajedno, te zemlje imaju više od trista bombi.
U ponedeljak, u poslednjim satima diplomatskih pregovora, Zarif je na tviteru poručio: „Ako #Iranski sporazum bude postignut, trijumf diplomatije značiće da smo svi pobedili umesto da svi izgubimo. Prosto je tako i svako spinovanje je suvišno“. U utorak popodne nastupila je stvarnost. Keri i Zarif odleteli su iz Beča da bi kod kuće počeli da prodaju svoj dogovor.
The New Yorker, 14.07.2015.
S engleskog prevela Slobodanka Glišić
Peščanik.net, 16.07.2015.