- Peščanik - https://pescanik.net -

Nakon Aurore: očajanju nema kraja

Kad čovek u ovo doba godine krene na proputovanje kroz Vermont i Nju Hempšir, može mu se oprostiti ako pomisli da se nalazi u raju. Ako se držite manjih drumova uvijenih oko rečica, proći ćete pored uspavanih gradića i kroz prirodu koja se smenjuje od širokih otvorenih polja do gusto obraslih brda i planina. Krdo krava odmara se na pašnjaku, zadovoljno žvaćući kao da pozira slikaru; četiri-pet kokošaka povukle su se u hlad velikog drveta, i posedale oko petla koji kao da se sprema da održi politički govor; krupni crno-beli pas na lancu pred kamp prikolicom maše repom da vidi ko dolazi, i kad shvati da prilazi stranac, razočarano seda na zemlju. Farmerske tezge su prepune lokalnog kukuruza, paradajza, slatkih i ljutih paprika, tikvica, prokelja, plavog patlidžana, mladog krompira, krastavaca, pet različitih vrsta salate, bresaka, borovnica, malina i kupina. Kada sam sišao s puta i izašao iz auta da se nagledam divnog predela, ptica je cvrkutala na grani, žuborio je obližnji potok, konjska mušica nije mogla da poveruje što je pronašla nekog sa tako dugačkim nosom koga će da gnjavi, ali druge buke nije bilo.

Jedna od pogodnosti ruralnog života jeste što novine nisu odmah dostupne i mobilni telefon često ne radi izvan većih gradova, tako da vesti dopiru sporo, ukoliko u kući ne uključujete televizor ili kompjuter. Za pucnjavu u Koloradu čuo sam tek kasno sutradan, dok sam se vozio do gradskog otpada. Monstruoznost ovog čina udarila me je svom silinom svoje podlosti u tako mirnom okruženju. Misli su mi odlutale na ono jutro 11. septembra, kada sam, nakon praćenja tragedije koja se odvijala i kulminirala rušenjem Bliznakinja, konačno izveo u šetnju svog psa, jer me je satima gnjavio. Krenuli smo uobičajenim putem kroz šumu, do jezera, a ja sam iznenada zastao na plaži, zaleđen i prestrašen suprotnošću onoga što sam gledao u Njujorku i ovoga što sada vidim. Dan je bio blag, nebo bez oblačka, a veliko jezero, sa nekoliko malih ostrva nešto dalje, ležali su mirno preda mnom. U toj tišini, čuo sam sebe kako dišem. Nije bilo nijednog broda na vodi, niti bilo kakvog znaka života oko koliba. Posle nekog vremena, primetio sam morskog gnjurca kako lovi ribu, nedaleko od obale. Zaronio bi i ostao pod vodom naizgled beskrajno dugo, a onda bi izronio negde gde sam mu se najmanje nadao, uz jedva čujni pljusak. Izgledao je, pomislio sam, zadovoljan sobom.

Život teče dalje, kako kažu. Dve veverice vijaju se oko spomenika na omalenom groblju dok se vraćam sa otpada, a slušalac koji se uključio u radio emisiju drži predavanje o tome kako je neko iz publike u bioskopu, samo da je publika bila propisno naoružana, mogao da smakne ubicu nakon što je ovaj zapucao, prećutno zaključujući da su svi kasnije mogli da nastave da gledaju Betmena. Koliko god ovo blesavo zvučalo, on nije bio usamljen slučaj. Narednih dana, brojni političari i novinski kolumnisti smenjivali su se u vređanju naše inteligencije. Ili su tvrdili da učestalost masovnih ubistava u SAD nema nikakve veze sa našim propisima o oružju, ili da bismo svi bili bezbedniji kad bismo u sličnoj situaciji nosili vatreno oružje na javnim mestima.

Šta god mislili o drugom amandmanu ustava i pitanju oružja, nesposobnost mnogih Amerikanaca – uključujući i predsednika, njegovog republikanskog izazivača i većinu naših poslanika – da priznaju kako automatske puške koje ispaljuju pedeset do šezdeset metaka u minuti nemaju nikakvu drugu svrhu nego da pokose što je moguće više ljudi, predstavlja zapanjujući odraz kukavičluka. „Narod voli pušku zbog onoga što ona može da uradi“, govorio je Bari Hana, pokojni pisac iz Misisipija. Bio je u pravu. Ubij, šapuće automatska puška svom vlasniku. Za neke naše sunarodnike kupovina oružja za masovno ubistvo i 6.000 metaka je najnormalnija stvar na svetu. Sudija Vrhovnog suda Antonin Skalija izjavio je čak na Fox Newsu da bi se „ručni minobacači“ mogli smatrati legalnim, po njegovom tumačenju drugog ustavnog amandmana. Drugi, koji su na javnoj funkciji ili se za nju kandiduju, toliko se plaše NRA (Nacionalno udruženje vlasnika oružja) i njihovog novca da bi, ako ih taj lobi pritisne, bez oklevanja usvojili zakon koji bebama dozvoljava držanje skrivenog oružja u kolevkama.

Kao u mnogim drugim oblastima našeg nefunkcionalnog političkog sistema, privatni profit važniji je od javnog dobra. U zemlji gde 80 ljudi svakodnevno strada od metka i gde je prošle godine prodato 10,8 miliona komada oružja, neki se ljudi verovatno bogate od proizvodnje i prodaje tog oružja. Možemo biti sigurni da im je srce zaigralo kad su čuli da je prodaja revolvera i automatskih pušaka skočila nakon masakra u Koloradu, što se uvek dešava posle takvih nacionalnih tragedija. U polarizovanom društvu, kakvo je sada naše, sa tolikom mržnjom i paranojom u glavama ljudi, oni će lako pronaći mušterije za mnogo narednih godina, i među onima koji do sada nisu imali oružje i među onima spremnim da dopune i modernizuju svoj postojeći arsenal, među običnim Amerikancima i raznim agencijama za sprovođenje zakona, od policijskih jedinica do zaštitarskih firmi.

U međuvremenu, ne bi me iznenadilo da neki od ovih korisnika našeg kolektivnog ludila imaju vikendice u mom delu Nove Engleske, gde sa svojim porodicama i prijateljima uživaju u lepom vremenu, isto kao i mi ostali, koji ponekad, kad ostanemo sami preko dana ili ležimo budni noću, mislimo da ukoliko kao država ovako nastavimo, našem očajanju neće biti kraja.

NYRBlog, 31.07.2012.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 03.08.2012.

Srodni linkovi:

Barack Obama – Posle masovnog ubistva u Oregonu

The New Yorker – Politika očaja

The Guardian – Odlazak iz Amerike

Michael Moore – Tri uzroka naše nesreće

The New York Review of Books – Naš Moloh

Amy Davidson – Obama u Njutonu: šta će uraditi povodom oružja?

Hugo Schwyzer – Masovne ubice i povlašćeni beli muškarci

Vladimir Arsenijević – Holmes, Breivik i ubojita mržnja

Barack Obama – Govor u Tusonu