Naša čuda nisu za tri dana

Da Srblji svi i svuda čekaju čuda, to je već poslovična istina. Kako ko odseče neki balvan, iz njega teče krv Hristova. Novine o tome pišu naširoko, a koliko je ikona „prosijalo“ samo na Voždovcu, to je zbunilo i vladike i popove. A tek ono tele sa dve glave u Valjevu sve je raspametilo i u njemu su i Valjevci i drugi našli neki znak. Negde kod Hegela ima razumna reč – ako je kome u ovoj sparini beogradskoj do Hegela uopšte stalo – da se o čudima može logički razmišljati samo pod uslovom da imamo dokaza da su se zaista dogodila. Svejedno, bez čuda se ne može, a da je i život sam čudo, to tek pokoji dokoni pesnik prizna. Ljuto su se zavadila braća „ justinovci“ i nema reči teške i optužbe koju jedan drugom ne upućuju svakodnevno. Sve deluje neverovatno, ali je nevolja u tome što je autentično i ne skida se sa crkvenih i drugih sajtova. Jedan drugog optužuju da su u dosluhu sa Nečastivim lično, da su raskolnici i jeretici. Probudili su iz groba starog Njegoša koji se između ostalih inventivnih mudrosti proslavio i jednom besmislicom – „Neka bude što biti ne može“. Dobrica Ćosić i njegovi trabanti to ponavljaju i kažu da „mi možemo i ono što ne možemo“. Neki su poverovali da Artemije, Atanasije i Amfilohije treba da pođu na Justinov grob i da se tamo izmire, ali čuda nije bilo i nikako ga nema. Svejedno, bez čuda se ne može. Pa jedini komentar o čudu može biti neko čuđenje na koje imamo pravo. U čuda veruje i ustavni poglavar naše države Boris Tadić i obećava mostove koliko ih nema ni u Budimpešti i Parizu. A posebno je u čuda verovao i oko njih se trudio ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić. Sve je pre neki dan raspametio izjavom koja glasi: „Naše šanse da prođe srpska rezolucija u UN, graniči se sa nemogućim.“ Čudno, ali ovo priznanje je na svoj način čudo.

Ne zna se gde su čuda veća, da li u crkvi ili u državi, a njih nema pa nema, i ukoliko neko čudo bude, njegov rok važenja je manji od tri dana.

Događaju se i neverovatne stvari. Željko Žugić – Kotoranin je godinama uređivao uticajno glasilo RPE „Sveti knez Lazar“ i u njemu je dokazivao da je svaki ekumenski iskorak u crkvi raskol i jeres i da su svi otpadnici osim nas Srba pravoslavaca. Dana 29. jula, ovaj pravnik i publicista podneo je na portirnici Ministarstva vera podnesak koji je uredno zaveden u protokolu. Gospodin Žugić izjavljuje da „traži zaštitu ustavnog poretka u Srbiji od delovanja SPC“. Deluje neverovatno, i da je to rekao neko kome do crkve nije stalo, čuda zapravo ne bi ni bilo. Da je to rekao neki ateista i prononsirani neprijatelj crkve, čuda zapravo uopšte ne bi bilo. Čudo je ovde – i ludost povrh čuda – što čovek iz crkve javno tvrdi i to u svim beogradskim novinama da ustavni poredak u Srbiji ugrožava ni manje ni više, verovali ili ne – SPC. Smetnuo je ovaj publicista s uma da su crkva i država po Ustavu Republike Srbije odvojene, i da je autonomna stvar crkve da li će nekog episkopa pomerati s katedre i zameniti novim. Neki čudni staljinistički duh predugo traje kod nas, i mnogima se čini da ako bi se Artemije vratio na Kosovo sa svojim pobunjenim monasima, da bi to bilo rešenje. Stvari stoje obrnuto, i oni koji traže da vanredni sabor SPC „preinači“ odluku o progonu Artemija, zapravo ne znaju šta čine.

Patrijarhu SPC Irineju, kao i mnogima od nas, ne cvetaju odavno kosovski božuri, niti mu je težak put posut bosiljkom.

Jedini način da se s ovim čudima prestane je nekakva razumna reč koju patrijarh često ponavlja, ali demoni znaju svoj posao i procesi i antiprocesi mogu se montirati, i sve se može dokazivati, ali čuda neće biti. Niko do sada nije dokazao čuda, a što smo mi ljudi slepo zaljubljeni u ta čuda, izvire možda i iz istorije, i iz mentalnog sklopa jedne generacije koja na bespuću, u kojem se Srbija nalazi, ne ume da čita znake vremena.

Elementarna istina je da nepriznavanje realnosti nije tek znak manjka inteligencije, već odsustvo svesti da se to nepriznavanje skupo plaća. A mi smo ga do sada preskupo plaćali, i sva je prilika, nećemo se iz tog duga skoro izvući.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 12.08.2010.