Korice knjige, likovno rešenje: Gordana Vidanovski Đorđević

Korice knjige, likovno rešenje: Gordana Vidanovski Đorđević

Uz ovu kratku zabelešku o svetom Savi, preuzmite knjigu Mirka Đorđevića “Negativna svetosavska paralipomena”, prir. Pavel Domonji i Ksenija Đorđević-Leonard, VPA, Novi Sad 2015.

***

Nakon dugih šetnji po svojoj biblioteci pisac ovih palanačkih zapisa je bio u Palanci – i prohodao njenim sokacima.

Upravo licem na sv. Savu kojeg godinama i slave i ruže, i jedno i drugo do bljutavosti. I jutros na sam blagi dan misli nam se ne odmiču od lika i dela ovog svetitelja i prosvetitelja, tog divnog nesrećnog mladića koji je zaslužio da mu hvalu utrojimo i vence sapletemo, ali čija je sudbina bila – i danas je – uistinu tužna i čemerna. Odrekao se vlasti i posumnjao u braću razbojnike koji su Srbiju bili doveli do ruba propasti svojim delima i svojim nedelima. Za nešto slično se u srednjem veku s Dvora odlazilo pravo na gubilište ili u ludnicu u koju su braća trpala onog koji ovo učini – odrekne se vlasti. Slao je otac njegov specijalce – svoju JSO – da ga nađu no umakao im je. To je taj nesrećni „kraljević ubojica“ kako ga je nazvao srpski teolog D. Najdanović koji je njegovo delo poznavao, ali koji je i sam zalutao u nedođiji istorije tokom poslednjeg svetskog rata. Ovaj učeni bogoslov je mislio na onu zgodu sa Dragomirom Strezom, negde tamo u današnjoj klisuri Demir-kapija. Opisali su to čak i Savini hagiografi do detalja ali o samoj zgodi – lukavi Strez je uboden iglom otrovnom – ima mnogo tumačenja. Bile su ga zavrbovale tajne službe Stefana Prvovenčanog – brata Savinog – ali se odmetnuo i platio glavom. Sveti Nikolaj Velimirović nakon sedam vekova suprotno od Najdanovića je utvrdio – u svom delu o sv. Savi – da Streza nije otrovnom iglom usmrtio „mladić koga je Sava poslao nego anđeo Božji“. Nauku tog Nikolaja znamo, a on je taj koji je sv. Savu dvaput ubio. On je kao ostrašćeni ljotićevski ideolog u svom čuvenom predavanju na KNU 1935. rekao da je sv. Sava nama uradio posao koji je Nemcima uradio heroj civilizacije A. Hitler. A za nesrećnog vođu Rajha je kazao da je heroj i svetitelj – i tako dalje. A dalje nećemo jer taj Nikolaj s glogovim kocem je svetac u SPC, i to novojavljeni u srpskim zemljama od Dunava do mora sinjega i same RS u BiH. Čemerna je bila sudbina ovog kraljevića a kasnije mu nisu cvetale ruže nikako. Gledao je braću i oca kako ognjem i mačem pale i seku bogumile – a to je bila bezmalo polovina stanovnika Srbije – brat njegov je ocinkario strinu samom papi kazavši da je ona bogumilka, a to je bila žena kneza Miroslava brata Nemanjinog – ona koja je stvarala i uresila „Miroslavljevo jevanđelje“. Mladi Sava je gledao to klanje i to ideološko čišćenje prema kojem je Srebrenica generala Mladića mačji kašalj. To je ona tvorevina u BiH koju jedni zovu „najmlađa srpska država“ a drugi genocidna tvorevina. O tome je najbolje pitati druge, recimo tamo nekog A. Nikolaidisa ili S. Ugričića spisatelja srpskog. A i narod se sv. Savi nije odužio – stavio ga je na čelo vučjeg čopora.

Tužna je bila sudbina mladog Nemanjića a kako ga danas slave i ko ga slavi još je tužnije i ružnije.

Stavili su ikonu sv. Save na ripide i crkvene i Miloševićevih mitingaša da opravdaju hegemonističke ratove. Zarad komadanja Bosne, postojbine najvažnije srpske knjige XII veka. I evropske knjige sigurno jer – malo je takvih knjiga-spomenika i u Evropi. A vojvode dične, neki tamo Ž. R. Arkan ili takozvani general Mladić, su ga nosile na svojim ratnim zastavama. I ko sve nije u zločinačkim pohodima, kada su u lepu himnu sv. Save uneli i stih – Bosna i Hercegovina svetog Save dedovina. A zbunili su se i u Crnoj Gori bili. Vijorila se njegova ikona i na zastavama bojovnika sa Konavla, uz gusle Amfilohijeve koje su hrabrile bojovnike. Koliko su samo puta ubili tog mladića ni broja se ne zna. I zaista bi bilo red o njemu progovoriti, ljudski i pošteno a ne ovako zdravičarski. Ni u onom hramu na Vračaru od kojeg su načinili grobnicu faraonsku. Neukusno dozlaboga. A imao je Nemanjić ovaj samo malo zvonce sasvim obično. Podatak nije sasvim proveren, ali stoji nešto slično – sluti se iz svega što znamo o tom krvavom vremenu. Bilo kako bilo o tome bi valjalo kazati koju, ali malo koga to uopšte zanima, a one iz SANU i dičnog udruženja književnika i fariseja Srbije to nimalo ne zanima. A pre nego što je i sam zalutao u nedođiju istorije i nije napisao još jednu lošu knjigu o sv. Savi, lepo je pevao M. Crnjanski:

Nisam ja za srebro ni za zlato plako,
niti za Dušanov sjaj.
Ne bih ja rukom za carske dvore mako,
za onaj bludnica raj.

Dalje nećemo jer odavno je „poezija“ pobedila istoriju i dalje je pobeđuje ovde i sada. Sv. Save se ipak valja prisetiti makar danas na Savin-dan u palanci beogradskoj. I jedna napomena: ovo je deo iz predgovora iz naše knjige koja neće biti objavljena – Svetosavska paralipomena. A neki Matija među pesnicima Prvozvani je napisao da je sv. Sava poginuo u partizanima – baš tako.

Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 27.01.2012.

The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (Svi tekstovi)