Naše i tuđe

Verovatno je najteže razumeti tvrdnju koja se često ponavlja kako je trebalo sačuvati domaće banke, a ne dozvoliti da strane banke preuzmu finansijsko tržište. Opštija je politička poruka da bi trebalo da profit stiču domaći, a ne strani preduzetnici. Konačna politička preporuka bila bi nacionalizacija stranih banaka i preduzeća. Zašto je te zahteve teško razumeti?

Uzmimo banke. Domaće banke bile su osnovni mehanizam ratne privrede koja je osnovni razlog dugoročne nerazvijenosti i siromaštva. Dovoljno je setiti se inflatornog finansiranja države i konačno hiperinflacije.

Pored toga, banke su služile kao sredstvo masovne prevare, za šta je dovoljno prisetiti se kolika se kamata obećavala štedišama i pogledati slike sa redovima ljudi koji su često čitavu noć čekali da svoj novac povere jednoj ili drugoj patriotskoj banci, da bi najčešće završio na nekom privatnom računu negde u inostranstvu.

U tome Srbija nije jedinstven slučaj, naravno. Ova finansijska kriza svakako potvrđuje, ako je to nekome bilo nepoznato, da slične, mada usavršenije, finansijske mahinacije nisu strane bilo čijem bankarstvu.

No, u Srbiji se stranim bankama zamera pre svega to što su obezbedile povećano kreditiranje domaćinstava i korporacija. I zaista, da je sačuvan nasleđeni domaći bankarski sistem, kredita bi bilo mnogo manje, a najviše bi se govorilo o enormnim troškovima sanacije, koji se lako mogu sagledati na opsežnom svetskom iskustvu.

Jeste, kaže se, ali strane banke kreditiraju da bi stekle profit. Koji bi bio naš, a ne tuđi, kada bi banke bile domaće. A da bi se to osiguralo, nacionalizacija banaka i profitabilnih preduzeća bi bila najbolje rešenje, pa bi patriotski političari ulagali u nacionalne i državne interese. Kao nekada. Tu nesposobnost učenja na iskustvu zaista je teško razumeti.

 
Blic, 21.09.2011.

Peščanik.net, 21.09.2011.