Spoljnja politika Srbije decenijama se zasniva na infantilnom odbijanju svakog kompromisa i odlaganju svih odluka. Taj pristup, za koji se tvrdi da jača poziciju Srbije, sveo je njenu državu na skup slabosti, koje su tokom rata u Ukrajini kulminirale u savršenoj diplomatskoj oluji. Govori Vladimir Gligorov. Razgovor vodi Svetlana Lukić.
Svetlana Lukić: Vladimire, htela bih da porazgovaramo o dve teme koje su, naravno, povezane. Jedna je jučerašnji boravak pomoćnice američkog državnog sekretara u Beogradu. Nije joj bilo dozvoljeno da se obrati javnosti, nego nam, kako to obično biva, sadržaj sastanka svojim rečima prepričava Vučić, a to se u stvari uvek svodi na džez standard: mi smo posvećeni evropskim integracijama, nećemo da remetimo odnose sa ruskom državom, Srbija je u teškom položaju…
Vladimir Gligorov: Srbija je u posebnom položaju zbog toga što je izuzetak u Evropi kada je reč o sankcijama Rusiji. To što će Sjedinjene države reći isto je kao i ono što kaže EU, da je to na neki način obaveza, s obzirom na ono što se događa u Ukrajini. Prema tome, to nije nešto s čim se trguje. S druge strane, te sankcije, mada one nisu uperene protiv Srbije, niti takva namera postoji. Indirektno, naravno, ukoliko se Srbija sa njima ne usaglasi na odgovarajući način, indirektno će pogoditi Srbiju. To nije pretnja, prosto tako te stvari funkcionišu. Tu nema šta da se trguje. Srbiji jeste u pregovorima sa Evropskom unijom za članstvo i to je to, tu nema više šta bi moglo da se nudi ili da se sa Amerikom posebno trguje: niti se može trgovati kad je reč o eventualnim teritorijalnim aspiracijama Srbije, niti se može trgovati kad je reč o odnosu prema štampi, prema opoziciji… To se ništa ne menja.
Ovde je reč o tome da se kaže: Vi imate odgovarajuće obaveze, mi te obaveze u ovim okolnostima shvatamo mnogo ozbiljnije nego inače, i prema tome, gledajte kako ćete se prema tim obavezama odnositi. To je otprilike, ja mislim, poruka. Nikakvih tu ponuda, finansijskih, teritorijalnih, političkih ustupaka i tako dalje, toga nema. Ja mislim da to uopšte nije moguće s obzirom na stanje stvari kakvo jeste, i pogotovo s obzirom na to da će se to stanje stvari samo pogoršavati kako stvari idu u Ukrajini.
Svetlana Lukić: Jedna od teza koja se ovde mogla čuti jeste: Evropa je slaba, Evropa je sad u velikim problemima. Mi treba da tražimo tačan datum prijema. Znači, nemojte više da nas gnjavite sa poglavljima, nego je ovo situacija koju navodno Srbija treba da iskoristi da se priključi se Evropskoj uniji u sankcijama Rusiji, ali da traži datum.
Vladimir Gligorov: Gledajte: vi morate poći od toga da je ovo što se događa u Ukrajini značajno oslabilo srpski značaj i srpsku stranu. To je potpuno pogrešno razumevanje da je sad na neki način ojačan pregovarački položaj Srbije. To je sasvim suprotno. Vi sad imate strane koje veoma ozbiljno shvataju ovaj problem, i jedna i druga, i Rusija i Ukrajina, svakako – njene se kože tiče, ali naravno i Evrope i Sjedinjenih država, pa i ostatka sveta. Znači, vi tu ne možete da kažete, sad smo mi u nekom povoljnom položaju, pa da vidimo da dobijemo nešto u toj trgovini. Naprotiv, Srbija je u oslabljenom položaju zbog toga što je vodila tu politiku koju je vodila i kad je reč o unutrašnjoj politici i kad je reč o spoljnoj politici, i kad je reč o regionalnoj politici, i kad je reč o odnosu prema tim zamrznutim sukobima, koji u stvari predstavljaju teritorijalne interese Srbije u okolini.
I to je zapravo sada skup svih tih slabosti. Vi slušate svaki dan Vučića kako govori kako trpi pritiske, kako ne može da spava. To je posledica toga što vi sad i nemate šta da kažete i da tražite, jer u stvari dolaze, da tako kažem, obaveze na ispunjenje. I ta ideja da Amerika diktira šta će raditi Evropska unija je potpuno lišena bilo kakvog osnova ili bilo kakvog razumevanja odnosa između Sjedinjenih država i Evropske unije. Ti odnosi su koliko juče bili vrlo rđavi dok je Tramp bio na vlasti. Nisu bili dobri ni kad je Buš mlađi bio na vlasti, tako da to uopšte nije povezano sa realnošću.
Ništa se u Evropi ne može uraditi na brzinu, niti se može neko preko reda primiti u članstvo. Postoje sve te prepreke koje treba prevazići, sve to što treba ispuniti, sve te obaveze. Opet, nije Srbija, čak i da reši da ostane u ovom statusu gde zapravo gubi svakodnevno, i politički i ekonomski, i sa stanovišta renomea, to ne menja mnogo na stvari, samo će dalje slabiti pozicija Srbije s obzirom na to da će biti pritisci svuda okolo da se stvari rešavaju na štetu Srbije. Problem sa srpskom politikom negde od sredine 80-ih godina jeste taj da vi mislite da, ako stalno govorite „neću, neću, neću“, vaša pozicija nekako jača. Zapravo, događa se to da drugi donose odluke na vašu štetu. I to je tako sad već 30 godina, ali taj nauk ne može da prodre.
Svetlana Lukić: Ukoliko se Srbija, odnosno Vučić, odluči da, kako se to kaže, uskladi spoljnu politiku sa EU, i taj odnos prema Rusiji, da li bi Putin imao razumevanja za svog mlađeg brata na Balkanu?
Vladimir Gligorov: Gledajte, taj odnos prema Rusiji je jako, jako rđavo interpretiran, ja mislim velikim delom zbog toga što se tom interpretacijom bave ljudi koji su intelektualno lenji i često i ne pamte ono što se događalo. Vi ste mogli i juče da čujete Putina kako detaljno obrazlaže odluku, sve je u osnovi pogrešno, ali svejedno, obrazlaže odluku Međunarodnog suda pravde kad je reč o Kosovu i to brani kao presedan u odnosu na ove takozvane narodne republike u Donbasu, je li. Tako da vi vidite da prosto Rusija ima jedan odnos, ako hoćete da tako kažem, i sebičan, što nije uopšte čudno u međunarodnim odnosima, kad je reč o njenim interesima. Ljudi često gube iz vida, to je ta intelektualna lenjost, da kad je reč, to je ovo što Putin ne kaže, da kad je reč o Kosovu, Rusija je sve do glasanja za Ahtisarijev plan, pa onda za plan Išingera, bila deo procesa koji je i po tumačenju Međunarodnog suda pravde za jedno od legitimnih ishoda imao nezavisnost Kosova.
Znači, u svim tim odlukama u kojima je Rusija mogla veoma rano da kaže, kada je Putin bio na vlasti, veoma rano da kaže, mi se sa svim tim ne slažemo, nećemo ni Ahtisarija, nećemo ni onoga što je bio pre njega i pisao je taj izveštaj na osnovu kojeg je Ahtisari dobio mandat, da je situacija neodrživa i da mora da se donese odluka, i tako redom. U celom tom procesu, Rusija je bila svesna da je jedan od mogućih ishoda nezavisnost Kosova, i to je veoma dobro notirano upravo u toj odluci Međunarodnog suda pravde. Znači, vi vidite da nije samo to da je Rusija glasala za izbacivanje Jugoslavije iz Ujedinjenih nacija, o sankcijama da i ne govorimo i nije samo to da je Sovjetski savez uveo sankcije Jugoslaviji ’48, možda strože čak i od ovih koji su bili, s obzirom na tadašnju zavisnost od Sovjetskog saveza.
Naravno, ništa, od svega ovoga što sam rekao, ne obavezuje Rusiju da prizna Kosovo. Ona može ili ne može, to je njena stvar, ali sada u ovim okolnostima ruski glas, kad je reč o Kosovu, praktično ne znači ništa, nezavisno čak i od ovoga što Putin kaže da praktično, što važi za Donbas važi i za Kosovo. Znači, presedan je presedan. Znači, to sve zajedno je apsolutno lišeno smisla. Rusija će se odnositi prema Srbiji onako kako ona misli da je u njenom interesu, i nikakvo razumevanje za srpski stav, osim retorički, ne postoji. Vi ste na jednoj ili na drugoj strani, dotle smo došli. I za Ruse je to tako, i ranije je to uvek bilo tako. To je velika zemlja, ona to tako tradicionalno doživljava. Prema tome, tog razumevanja neće biti. E sad, valja voditi računa da je sa tim demonstracijama podrške Putinu, njih su bile dve, i sa ovim glasanjem, zapravo je Rusija stavila do znanja da ona ima alternativu u Srbiji. U suštini, time da se kaže: mi zapravo možemo da napravimo i neko veće čudo u Srbiji, ukoliko to želimo. I to je otprilike smisao tih odnosa.
Konačno, a ovo je više ovako za ljude koje to intelektualno interesuje: Putinov idol je zapravo Staljin, ne da on bude Staljin, to prosto nije realno, nego prosto kao neko ko je uradio to sve što je uradio gvozdenom rukom, i pobedio u Drugom svetskom ratu, i tako dalje, a Staljin je po tradicionalnoj interpretaciji u Srbiji zapravo bio taj koji je razbijao srpsku Jugoslaviju, i proizveo sve te nepostojeće, po srpskoj interpretaciji, nacije, koje su krunile, da tako kažem, srpski svet. Zbog svakodnevne propaganda, ja ne mogu to da čitam ali otvorim naslovne strane tih raznih novina, to je očigledno koja se poruka šalje, vi vidite jedno oduševljenje, imate naslov: Ubijeno toliko i toliko, Razrušeno toliko i toliko, Uništeno toliko i toliko, i to je razorno za politički moral i za jednu zdravu političku javnost.
Naravno, u tim okolnostima vi zaista ne znate šta sutra može da bude. Jedan predsednik Srbije takoreći juče je rekao kako bi najbolje bilo da Srbija bude ruska gubernija. Prema tome, sve su te stvari moguće. Pogotovo je to čudno zbog toga što, ako gledate od čega zavisi svakodnevni život u Srbiji, bar kad je reč o tim međunarodnim, posebno trgovačkim odnosima, i sa stanovišta gde ljudi traže posao, i sa stanovišta toga odakle dolaze doznake, da ne govorim o trgovini, investicijama i tako dalje, to sve nije ni Rusija ni Kina, i to je prosto taj politički problem u Srbiji koji je vrlo teško razumeti, a on proizvodi ove neverovatne besmislice koje čovek čita svaki dan u novinama. To je zaista poražavajuće.
Svetlana Lukić: Ljudi koji su u opoziciji ovom režimu kažu ovako: ukoliko bi Srbija pristala da uvede sankcije Rusiji, onda bi i EU i SAD zažmurile na autoritarno vođenja države. U osnovi se kaže da bi i po jednom i po drugom scenariju demokratske snage u Srbiji bile prepuštene Vučiću, odnosno njegovom režimu.
Vladimir Gligorov: Ja sam to i pisao na Peščaniku. Ja malo drugačije vidim rezultate izbora, i pre svega drugačije vidim odnos snaga. Po mom mišljenju, ključno pitanje je kako će biti komponovana Skupština, jer vi ne možete biti autokrata ukoliko u Skupštini nemate značajnu većinu, jer onda ne možete da imate ni vladu koja vam je u džepu, koja je praktično skup vaših sekretarica i sekretara. Onda se otvara normalna politička konkurencija, politički odnosi i borba za vlast, koja bi mogla, po mom mišljenju, ako bi demokratska opozicija valjano radila, mogla da da neke rezultate za godinu dana. Ja mislim da će u tim okolnostima, ako se to tako razume, zapad biti na strani daljeg jačanja demokratske opozicije, upravo zbog toga bi sa nezadovoljstvom gledao eventualnu koaliciju Vučića sa proruskim snagama.
Znači, sa stanovišta Evropske unije, pa i Sjedinjenih država, ključno je sa kim vi možete relevantno da razgovarate u nekoj zemlji. Ako je ta zemlja emirat, onda vi razgovarate sa emirom. Ako je ta zemlja jednopartijska diktatura, onda vi sa diktatorom razgovarate, nezavisno od toga šta vi mislite o opoziciji, da li bi više voleli… ali vi imate svakodnevne interese koje ne možete zadovoljiti u razgovorima sa opozicijom. Ukoliko, međutim, vi imate koliko toliko pluralni odnos snaga, onda je situacija drukčija, onda možete da računate sa tim da je bolje da predsednik države, u ovom slučaju Srbije, bude u koaliciji sa demokratskim snagama nego sa proruskim snagama. E sad, koliko ja mogu da vidim, tako je bilo i ranije, tako je bilo otkad ja posmatram politiku u Srbiji, vi imate taj problem da opozicija ne može da stavi konačni cilj ispred sebičnih ciljeva koji su vrlo kratkoročni: ko je lider opozicije, ko je ovo, ko je ono…
I onda, naravno, u tim okolnostima vi u stvari ne možete da iskoristite tu snagu, te šanse, tu podršku… zapravo razočaravate ljude, i to je taj problem. Obično, ako vi vidite da se neko ko je dugo bio na vlasti, ako vi vidite da se njemu kruni ta podrška, to znači da vi u sledećim izborima, ako je to krunjenje evidentno na recimo ovih izborima, onda to znači da na sledećim izborima vi bi trebalo da prođete bolje, zato što je to taj trend, jer veliki broj ljudi gleda i ceni ne nužno šta oni žele, nego ko ima izgleda da pobedi. To nije slučaj samo u Srbiji, to je normalno. Dakle, to je taj takozvani bandwagon effect. U Srbiji su obratno: sve što čitam jeste lelek da je propala šansa, a to je potpuno netačno. Mislim, ako se tako ponašate, tako će i biti, ali to uopšte nije neophodno. Vi bi sad trebalo da vidite kako da poboljšate svoje izglede, s obzirom na to da je očigledno da je autokrata i njegova partija, i njegovi proruski koalicioni partneri, da su oni pred velikim problemima. I vi sad treba da kažete: Mi smo ti koji smo u stanju da preuzmemo odgovornost u zemlji i da rešimo te probleme. To je suština politike. Tako da to sve određuje onda i s kim će ovi spolja da razgovaraju. Jer ako oni vide da moraju da razgovaraju sa onim ko faktički drži vlast, onda će oni sa njim razgovarati, i to je tako.
Svetlana Lukić: Da pređemo na ovu najnoviju situaciju koja je posledica rata u Ukrajini – obustavljanje isporuka gasa, za sada Poljskoj i Bugarskoj, a Lavrov je opet pomenuo opasnost od Trećeg svetskog rata. To mu polako ulazi u svakodnevni vokabular.
Vladimir Gligorov: Ovo što je juče Putin govorio praktično vam govori o tome o čemu je tu reč. Ja sam uvek smatrao, mislim od te 2014, da je ta odluka da se anektira Krim i da se pokuša sa aneksijom Donbasa i čitavog priobalja Crnog mora, sve do Pridnestovlja, da taj cilj nije ostvaren, zato što se prosto ljudi u Odesi nisu digli protiv ukrajinske vlasti, i u Hersonu i u svim tim krajevima. A i ovo što su uspeli u Donbasu je zapravo krnje, i ništa od toga, uključujući Krim, nije bilo moguće osvojiti bez ruske vojske. Tako da ste imali situaciju da je posao nezavršen zbog toga što je odluka bila, u stvari, osvetoljubiva; bila je ishitrena, nepromišljena i osvetoljubiva. Tako da ste vi imali nezavršen posao, i onda je bilo samo pitanje kako da ga završite, a velika sila neće to da radi na svoju štetu.
I onda je iz nekog razloga, koji ja dovoljno ne razumem, jer opet to delimično zavisi i od toga kako sam Putin vidi šta i kada treba da radi gledajući sebe, da tako kažem, u istorijskom svetlu, došlo je do ove intervencije. Njen cilj je, mada to nije bilo tako rečeno, ni sada se ne govori, juče ste mogli da čujete da on samo govori o ovim samoproglašenim narodnim republikama, i nekim koje će još da budu samoproglašene, da je reč o, praktično, proširenju Rusije na te teritorije. Ali cilj je, s obzirom na to kako on tumači političko stanje u Ukrajini i s obzirom na ono kako da je on u eseju od prošle godine ukrajinsku naciju okarakterisao kao deo ruske nacije, cilj je zapravo okupacija cele Ukrajine. To nije uspelo tako što se tenk pojavio u predgrađima Kijeva, pa se valjda očekivalo da će prevrat biti u Kijevu, od toga ništa nije bilo. Sad idemo ovim putem, ali to je otprilike cilj.
Ja ne vidim nikakvog posebnog razloga zašto bi se išlo na ovu situaciju koju već imamo od 2014, samo sa nešto većim teritorijama koje Rusija kontroliše u Ukrajini, jer ostatak Ukrajine bi onda utoliko više bio zavistan od ove druge strane, a trošak politički, ekonomski i tako dalje, zapravo je neverovatno veliki za Rusiju. Tako da mislim da je na neki način Putin juče praktično to rekao. Tako je bilo i u njegovim ranijim istupima. Nije to da je NATO nešto radio pa sad Rusi zbog toga moraju ovo, nego je reč o tome da su Ukrajinci, po njegovoj interpretaciji, hteli da povrate te teritorije, i sad Rusija spašava te narodne republike.
Ukoliko je zaista to tako, ovo će da potraje i ne možete dobiti bitku na istoku, morate i onda ići dalje, prema Lavovu. Minimalno je, naravno, da vi spojite sve ovo do tog dela Moldavije koji već kontroliše Rusija od raspada Sovjetskog saveza. Tu je osnovni problem, pored te eventualne izvodljivosti cele te ideje, jer Rusija može i da ne uspe, onda se stvar dramatično komplikuje za Rusiju. Ali čak i da se ostvari neki delimičan uspeh, ključna stvar sa stanovišta međunarodnih odnosa jeste da je rizik od toga šta će Rusija uraditi dramatično povećan. Znači, svako, uključujući Kinu, uključujući i Belorusiju, svi na to moraju da računaju. Kao što vidite i u Finskoj i u Švedskoj se računa sa značajno povećanim rizikom od mogućnosti da će Rusija doneti ovakve iznenadne, teško objašnjive odluke, koje imaju dramatične posledice za ceo svet, a ne samo za, u ovom slučaju, Ukrajinu.
To se onda, naravno, odnosi i na gas. Vi sad odjedanput odlučite: mi ćemo da primamo od vas samo rublje, nećemo da primamo dolare, evre, šta bilo… mada, to je samo po sebi besmisleno, jer cena je u dolarima; ono što je tu važno jeste da vi sad morate da razmišljate, svako, uključujući Nemačku, Evropsku uniju, sve druge… o tom povećanom riziku samovoljnih odluka preko noći, vašeg trgovačkog partnera u ovom slučaju, kad je reč o uvozu iz Rusije nafte i gasa. I onda, naravno, idete na to da tražite alternativu, jer taj rizik na neki način mora da se osigura. Vi ne možete da čekate svako jutro šta će neko u Kremlju da odluči, čak i ako je taj rizik povećan sa 0 na 15%, to je veliko povećanje, i vi morate tražiti alternativu. Tako da će se ekonomsko razdruživanje od Rusije ovime pojačati.
Opet, to su osvetoljubivi potezi, slično kao i ovi potezi 2014, koji su nepromišljeni i osvetoljubivi u odnosu na Poljsku, u odnosu na Bugarsku… posebno u odnosu na slabije. Prema tome, to što vi sad kažete da je cena ta, ako vi računate taj rizik kao što morate, jer nećete to kupovati samo danas, onda je to zapravo povećanje cene. To se onda odnosi na sve druge, i na Kinu, i na Indiju, jer niko ne može da kaže: Jeste, to je odnos prema zapadu, ali mi ne možemo doći na red. To vi nikad ne znate ako je neko samovoljan, uostalom, istorijski posmatrano, vi lako možete da dođete na red.
I sad dolazi ta nebulozna ideja, da je to neki put da dođete do novog svetskog poretka, o kome uglavnom govore ne Putin, nego njegovi glasnogovornici ili ideolozi. Evropska unija će ubrzati taj proces ekonomskog razdruživanja od Rusije, to će takođe da se ubrza i u Nemačkoj, koja je inače najviše računala sa tim da ruske vlasti dolaze i odlaze, ali Rusija ostaje, da oni zapravo imaju odnose sa Rusijom a ne sa Putinom. To više neće biti tako, jer vi prosto ne znate koju odluku ruske vlasti mogu sutra da donesu, i to je po mom mišljenju ključni problem u celoj ovoj stvari, zbog čega će trajno biti narušeni odnosi u Evropi pre svega, ali onda i u Aziji, jer Rusija je azijska zemlja, isto koliko i evropska, i tamo igra ulogu, drukčiju, naravno, ali svejedno igra značajnu ulogu i tamo. I to je sve, po mom mišljenju, izuzetno nepromišljeno i uglavnom motivisano osvetoljubivošću, a to nije dobro.
Ako vi čitate taj Putinov esej, vi vidite da on nema simpatije ni za federalističko uređenje. On prosto smatra da to treba da bude deo Rusije, a Rusija da bude centralizovana država, kao pod Staljinom, i kao pod ruskim carevima. To je otprilike ta ideja. E sad, ako vi to ne možete da ostvarite, nego krenete korak po korak, kao što se krenulo 2014, politički zapravo gubite Ukrajinu jer ste pogrešno procenili ko su Ukrajinci, nezavisno od toga da li su oni etnički ovo ili ono, to je za mene potpuno irelevantno, pre svega ja mislim da je to besmisleno, nacija je racionalna zajednica. I dok god ta racionalna zajednica smatra da treba da bude racionalno zajedno, vi imate problem sa tom nacijom. Da li vi mislite da su oni pravoslavci, ili su oni svi od iste majke rođeni, to je sad druga tema. To je potpuno irelevantno za ove stvari.
Znači, ako vi ne možete da tu racionalnu zajednicu koja se zove Ukrajina da privolite, onda to mora da traje, jer je to ogromna zemlja. To morate i da pređete, i da pokorite, posle treba time vladati. To je ogroman zalogaj koji vi očigledno ne možete da savladate brzo, i ako biste zaista ostali kod tog cilja, to može da traje godinama. Ako to traje godinama, onda ovo što sam prethodno govorio o ogromnom povećanju zazora od ruskih odluka, zbog toga što je rizično šta će onaj u Kremlju da odluči, onda će to da se nastavi, to će biti trajna činjenica u međunarodnim odnosima. To, kad je reč o Evropi će imati manjih efekata, jer Evropa je praktično pacifikovana, na svu sreću; u Evropi, kad se izuzmu Srbi i još neki na Balkanu, za sada nema teritorijalnih sporova, i sve dok je tako, onda je Evropa pacifikovana, vi ne možete tu, kao što se vidi, vi je ujedinite, ne razjedinite je.
To ne znači da tako mora biti i sutra. Evropa je čudo. Ali to nije tako u Aziji, tako da onda imate ogromne probleme koji mogu da nastanu u Aziji, gde je najveća koncentracija nuklearnih sila, koje u najvećoj meri i nisu okrenute protiv zapada, Evrope i Amerike, nego jedni protiv drugih. I onda svašta može da se izrodi. To je sve jako, jako nepromišljeno, osvetoljubivo…
Vi imate jednu vladavinu od 20 i kusur godina, i ono što je proizvod te vladavine, je zemlja koja živi od izvoza darova prirode, bilo da je zemlja, ili je ruda, ili je gas, ili je nafta; zemlja koja ima ogromnu, prebogatu oligarhiju zasnovanu na tom prirodnom bogatstvu, i zemlju koja ima tu tendenciju da je sve manje značajna za svet, a ogromna je. Znači, sad kad vi kažete: Dobro, ja sam bio na vlasti 22 godine, možda budem i 30 godina, posle mene ostaje niz ljudi sa jahtama sa kojima ne znaju šta da rade, sa apartmanima i kućama u Londonu ili na jugu Francuske, poneki manji i na Jadranu, zemlja koja u suštini može da ucenjuje svet gasom i naftom, rudama, eventualno žitaricama, i zemlja koja ima nuklearno naoružanje, ali nema nikakvu ozbiljnu težinu u svetu. Može svet naprosto da kaže: nas vaši interesi i vaši glasovi apsolutno ništa ne zanimaju. I to, znači, posle 20 ili 30 godina, to vi ostavljate iza sebe. I ja mislim, jeda od razloga, ukoliko ja ne grešim, da se nešto učini na veličini Rusije i ruskog sveta, to je verovatno jedan od razloga ovoga što sad gledamo.
Svetlana Lukić: Vlado, na kraju da se vratim na ovaj mikroplan, na Srbiju. Vi ste odavno govorili: Ako nećete da donosite odluke, neko drugi će to učiniti umesto vas.
Vladimir Gligorov: To je bio moj najveći prigovor ovima koji su došli na vlast posle 2000. godine. Vi ne možete da čekate da Crnogorci reše hoće li da budu sa vama ili ne. Znači, vi ste morali da rešite to ustavno pitanje, pod jedan. Takođe, vi ne možete da prepustite da Kosovo reši šta će da… Vi ste morali da odete tamo, da nađete nekog sagovornika pa šta bude. Ja sam bio očekivao da će oni ići u Sarajevo, u Zagreb su i išli, ali u Sarajevo malo, i na Kosovo, Prištinu, Crnu Goru… da razgovaraju. Dobro, Miloševića smo oterali, da vidimo kako da uspostavimo sad jedan drugi ustavni okvir za sve to. Umesto toga, vi ste prepustili da oni odluče, jedan da se otcepi, drugi da se otcepi, treći da se ljuti na vas i da vas krivi za sve, jer vi niste spremni da kažete izvinite.
To je prosto, svaki dan čovek kaže nekome izvinite, jer to je tako, takav je život, radimo gluposti svaki dan. To nije ništa… zapravo, to je pristojno i treba tako raditi. Moralno je, u svakom slučaju. Dakle, niti ste imali neku ustavnu ideju, pa su drugi odlučivali vrlo nepovoljno po vas… ili čak niste imali ni neku ideju da možete da tražite demokratsku legitimnost za to što radite, pa su na kraju došli ovi šešeljevci i miloševićevci ponovo na vlast, i sada vi od toga da iziđete ne možete, i to je taj problem.. Isto se to nastavlja i sad sa ovom politikom, i jedno i drugo, i treće i četvrto, i peto i šesto. Onda će drugi da donose odluku. Dođe neko iz Sjedinjenih država i kaže: mi mislimo to, a dođe onda neko iz Moskve i kaže mi mislimo to. I u nekom trenutku će oni da donesu odluku za vas.
Pošto nemate političku snagu da kažete: Nećemo da živimo ni sa nerešenim problemima Kosova, ni sa nerešenim problemima Bosne i Hercegovine, ni sa nerešenim problemima takozvanog srpskog sveta, i sa nerešenim odnosima sa Evropom i sa Rusijom i Amerikom… i onda čekate da, naravno, drugi, koji na kraju krajeva ne mogu da ne donose odluke, jer moraju, onda da dođu i donesu odluke u vaše ime. Vi onda kažete kako ste vi žrtva. Pa dobro, na kraju to tako i ispadne.
Svetlana Lukić: Hvala mnogo na ovom razgovoru.
Vladimir Gligorov: Hvala vama.
Peščanik.net, 28.04.2022.