Nedorasli

Skoknuh do Zagreba da vidim retrospektivnu izložbu Vojina Bakića. Privuklo me je objašnjenje da su izložbu organizovale njegove unuke i da su pružile uvid u sve ono što je fizički preostalo od stvaralaštva, iskreno mislim, vrsnog vajara. Upriličile su i fotodokumentaciju o tome kako su njegovi spomenici slobodi izgledali nekada i kako danas izgledaju njihove ruševine. Može se videti i kako je njegov rodni Bjelovar promenio ime ulice koju mu je posvetio u jednom, a oduzeo u drugom vremenu. Izložba pruža uvid i u masu maketa i skica koje ilustruju kako je skulptor evoluirao od (soc)realizma do apstraktnih svođenja formi na njihovu suštinu. Može se pratiti kako je njegov čuveni „Bik“ prerastao od realističnog crnog priplodnjaka, sa svim atributima agresivne muškosti, do bloka belog mermera u kojem se samo naziru oblici, ali je naboj još izraženiji. Nije to baš Pikasov bik sa Guernike, ali dovoljno vredi da ostane u svesti ljudi.

Na YouTube se nalazi priličan broj dokumenata o Jugoslaviji kao jedinstvenoj zemlji, koja je znala da odu slobodi prikaže kroz apstraktne oblike, u vreme kada je u tom domenu realizam vladao svuda u svetu. To su navele i Bakićeve unuke, a ne samo sajt Osservatorio dei Balkani, ali su reči manje upečatljive nego kada na YouTube vidite takve forme zarasle u korov, nemar i mržnju te kada, kako se doslovce kaže, „liče na ostatke neke ranije i razvijenije civilizacije“. Posebno upečatljivo mesto na izložbi imaju makete i slike spomen doma na Petrovoj Gori, koji je bio sjajna simbioza skulpture i arhitekture. Odlazilo se tamo kao danas u Međugorje. Sa te umetnički vredne građevine oslobodioci od „mračne prošlosti“ su za kućne potrebe poskidali aluminijumske oplate i uzgred malo minirali ono što je ostalo. Valja reći da su predstavnici preostalih Srba u Hrvatskoj odlučili da taj spomenik obnove: ne ide lako, ali će valjda uspeti.

Vojin Bakić je i autor spomenika Stjepanu Filipoviću iznad Valjeva, čija sudbina je takođe tragična. „Njegov spomenik u Valjevu bio je više puta oskrnavljen, a bista koje je postavljena u centru grada srušena je u februaru 1991. Obnovljena je i ponovo porušena 2004. Bista je potom nekoliko godina stajala u prostorijama lokalnog komunalnog poduzeća, pa su posle ponovnog obnavljanja avgusta 2009. pripadnici lokalne neonacističke organizacije Nacionalni stroj na njoj nacrtali kukasti krst“ – tako piše na Wikipediji. Na izložbi se lepo može pratiti evolucija umetničkog postupka od fotografije Stjepana pod vešalima, preko realističke skulpture do „stilizovanog spomenika od posrebrene bronze“.

Bakić je samo jedan iz generacije naših talentovanih sunarodnika, koji je zajedno sa Bogdanom Bogdanovićem, Dušanom Džamonjom, Dragom Tršarem… ostavio dela kojima bi se drugi narodi ponosili. Rusi na primer ni u jednom režimu nisu posegli za rušenjem nijednog od mnoštva kitnjastih spomenika Petru Velikom, iako je „Прорубил окнo в Еврпу“ nimalo demokratskim metodama, kako se, uostalom, često plaća cena modernizacije pustoljina.

Tvrdi se da je na tlu Jugoslavije porušeno oko 4.000 spomenika NOB-u. Meni je žao čak i onog ružnog na Smetovima kod Zenice, čijeg autora ni ne znam, koji je valjalo da ostane makar samo zbog uklesanih stihova Izeta Sarajlića. A nije ostao. Ne žalim zato što mi je Izet lično drag, nego zato što je i on spadao u generaciju koja je, kada se završio krvavi rat, očuvala plemenitost i okrenula se umetnosti.^[1]

Mnogo je dublja naša nedoraslost nego što je odnos prema spomenicima bližoj ili daljoj prošlosti. Neki dan sam na tlu EU iz radoznalosti kupio pakovanje kajmaka proizvedenog u Srbiji. Dizajn i pakovanje su kao da su kupljeni kod Kineza na buvljaku. Neću navesti ime proizvođača, jer ne volim ni reklamu ni antireklamu, pogotovu kada nije u pitanju samo proizvod nego odnos prema nečemu što bi nam mogao biti „brend“. Namerno upotrebljavam tu ružnu reč „brend“, koja izvorno znači usijani žig kojim se nemilosrdno na živom govečetu označuje nečije vlasništvo. „Kajmak“ ne liči na ono što se može kupiti kod Vlajka na Palilulskoj pijaci, a da ne govorim o fabuloznom kajmaku iz Mrsaća kod Kraljeva, koji je po „belom mrsu“ dobio ime.

Kada sam probao ovo što se prodaje pod tim imenom, a pogotovo kada je supruga pokušala da napravi gibanicu sa njim, zažalio sam za margarinom – boljeg je ukusa, a podjednako nalik na plastelin. Ni traga od slojevite strukture našeg mlečnog specijaliteta. Sramotan je takav odnos prema nečemu što može biti naša „komaprativna prednost“. Francuzi ili Italijani (a kajmak sam kupio u Italiji) bi svoje kraljevstvo sireva krunisali kajmakom, da je to proizvod njihove tradicije.

Hteo sam reći da mi svetu sami nudimo najgoru sliku o sebi, goru nego što bi mogla biti, jer ne umemo da cenimo ono što je vredno kod nas. Nama najgori kroje imidž i budućnost. Gunđamo u „najužem krugu“. Na najgluplji način se tako podvrgavamo stereotipima o nama kao rušiteljima, primitivcima koji još nisu pregazili ni gastronomski prag, a o višim vrednostima duha i da ne govorimo.

Sve se nadam da ste me razumeli, da ne cmizdrim za SFRJ – nego za nama. Nada, kako izreka kaže, umire poslednja. E pa, Srećna nam 2014. i na dalje.

Peščanik.net, 25.12.2013.