Četvrtog novembra uveče, pre nego što je u grčkoj skupštini izglasano poverenje vladi, koja se – jedinstven slučaj u parlamentarnim hronikama – raspala tri dana posle toga, Jorgos Papandreu je održao oproštajni govor. U njemu nije bilo samokritike, mada je trebalo, ali je bilo mnogo optužbi na račun sistema koji je, kako je odlazeći premijer zaključio, doveo Grčku do ivice katastrofe. Ono što je interesantno je da je utemeljivač tog sistema bio premijer sa istim prezimenom, Andreas Papandreu, njegov otac.
U tom govoru koji je bio i mala politička autobiografija, Jorgos Papandreu se osvrnuo na sve one prilike u kojima se, tada mlad, poneo drugačije od svog oca: slobodniji mediji, bolje obrazovanje, drugačije tretiranje problema narkomanije itd. Ruku na srce, nije bilo teško biti napredan u vreme kada grčki ministar policije pokušava da nametne odlazak u krevet u ponoć, i to sa rukama preko pokrivača. Istina je, međutim, da je Jorgos Papandreu još kao ministar regulisao mnoga pitanja na način drugačiji od svoga oca; pre svega mislim na sporazum sa Turskom, možda najvažnije osetljivo pitanje.
Nema sumnje da se temperament i ličnost sina Papandreua razlikuju od očevih. Otac je bio beskrupulozan, ali zavodljiv. Njegova najveća želja je bila da ga narod voli. Sin nikada nije uspeo da uspostavi bliže veze sa narodom, a za dve godine svoje vladavine uveo je mere koje su ga učinile izuzetno nepopularnim. Otac se oštro obračunavao sa svojim neistomišljenicima, dok je sinovljeva tolerancija prema različitim političkim stavovima bila tolika da ga je ponekad paralisala u političkom delovanju.
I pored svih razlika između oca i sina, Jorgos Papandreu nikada nije do kraja iskušavao sistem svoga oca: pre je sebe video kao prosvećenog princa, koji će popraviti greške sistema i dati mu novo, savremeno lice.
Istorijski paradoks je u sledećem: tokom dve godine na mestu premijera, tokom kojih se zemlja našla u najtežem položaju u svojoj savremenoj istoriji, Jorgos je bio primoran na ulogu oceubice, krnjeći partijski sistem, ulazeći u sukob sa predimenzioniranim državnim sektorom koji je izgradio Andreas i na taj način obezbedio svojoj stranci stabilnu podršku koja je trajala tri decenije. Sin je i u svom poslednjem govoru kritikovao taj glomazni državni aparat.
Međutim, Jorgos Papandreu nije zaista bio spreman na ulogu oceubice. Naprotiv, što su teškoće i političke i društvene kontroverze bile veće, on je sve više pribegavao metodama svog oca. Definitivni zaokret se dogodio prilikom rekonstrukcije vlade septembra 2010, kada su se na vlast vratili PASOK i Andreasove pristalice. Tada se Jorgos obračunao sa svojim neistomišljenicima na grubi način svoga oca.
Andreas se na izborima 1985. poslužio taktikom “svršenog čina”: nezadovoljni glasači PASOK-a, naročito oni poreklom sa tvrde levice, bili su pozvani da izaberu između desnice Konstantina Karamanlisa ili “napretka”. Hteli ne hteli, glasali su za “napredak” i na taj način dali legitimitet Andreasovoj politici. Na sličan način je Jorgos Papandreu procenio da će glasači 2011. na referendumu pre izabrati da vraćaju dugove, nego izlazak iz evrozone, i da će na taj način njegova politika dobiti legitimitet.
Ali, u politici je potrebna makar mala doza autentičnosti: majstor političkog taktiziranja, Andreas, 1985. je uspeo da poljulja svog političkog protivnika Konstantina Karamanlisa (premijerski sistem koji je odatle proizašao je jedan od uzroka današnje situacije, ali to je druga tema). Njegov sin je, ne procenjujući posledice svoga čina, predložio raspisivanje referenduma koji je zamalo izazvao krah svetske ekonomije. Danas je zbog toga primoran da siđe sa vlasti. U tom smislu, nije sin ubio oca, već otac sina.
U stvarnosti, to je nedovršeno oceubistvo: dvogodišnja vladavina na mestu premijera, sa pokušajem referenduma kao vrhuncem koji je doveo do pada vlade i posledičnog stavljanja Grčke pod međunarodni nadzor, zadali su smrtonosni udarac državnom uređenju građenom od pada vojne hunte 1974.
Skoro nadrealna trodnevna politička trvenja, koja su dovela do dogovora o formiranju nove vlade neće promeniti tok događaja. Novi dogovor ni u jednom segmentu ne stavlja pod znak pitanja ekonomsku politiku zemlje. Prošao je trenutak da se Papandreu i vođa desnice Samaras pojave zajedno u Briselu i zatraže bitne izmene zahteva prema Grčkoj. Naređenje glasi: ćuti i plivaj.
Možda sada bude isplaćena šesta rata duga i bankrot se privremeno izbegne, ali za dva meseca će broj nezaposlenih ljudi i zatvorenih malih biznisa biti veći, kao i odstupanja od evropskog ekonomskog programa. Mere će biti još strože, da bi Grčka bila u mogućnosti da isplati 8, 9, 10. itd. ratu duga. Nije sigurno da će politički sistem izdržati taj teret. Čak i ako oceubica ode u penziju, makar i ovu invalidsku.
TVXS, 07.11.2011.
Prevela sa grčkog Nataša Smiljanić
Peščanik.net, 15.11.2011.
GRČKA KRIZA