Nekoliko miliona lidera

Postepeno ali sigurno, srpska opozicija je dospela u stanje političke paraplegije. Moguće je da je ovakva paralela prejaka, mada verovatno nije. Među strankama koje su sebe odredile kao opozicione, bile su vidne funkcionalna dezorijentacija, neobjašnjiva ležernost, letargija i nedostatak bilo koje dobre operativne ideje.

Istinska opozicija, ako se može tako nazvati, osim javnih i nedovoljno dobro sročenih antirežimskih stavova – uglavnom na mrežama – nije mogla da krene dalje od toga. Učinci njenih poslanika u parlamentu, sem retkih izuzetaka, bili su nezapaženi ili ugušeni divljačkom režimskom većinom.

U više navrata, slobodni intelektualci su slali javne poruke vođama nejake opozicije da se uzmu u pamet, i ujedine oko najvažnijeg, svakako i jedinog cilja: u rušenju režima. To se, međutim, nije dogodilo. Svoju politiku malih dometa obrazlagali su logikom autentične vizije, koja se ne uklapa u zajedničke poduhvate, neprijatna udruživanja niti moćnije koalicije.

Autori Peščanika i pored čestih primedbi na opozicionu sterilnost i manjak potrebne dinamike, uglavnom su se držali stava koji je u sebi sadržao javnu pomoć takvoj opoziciji. To su oni, takvi kakvi su. Drugi ne postoje. Režim je učinio sve da ih satre i u tim nastojanjima je daleko dogurao. Bilo bi možda preterano da im i mi stanemo na ranu.

Pokazalo se da takva naklonost nije bila delotvorna.

Opozicija nije bila u stanju da razume poreklo svoje nemoći i uzroke za operativnu neslogu, niti da nađe izlaz iz toga.

Istovremeno se pokazalo da surovost režima nije i ne može da bude uzrok za navedeno stanje. Svi razlozi za kolaps opozicije nalaze se u njoj samoj, i oni će se pokazati tek posle ovih izbora, pri pokušajima oživljavanja tamo gde je to moguće.

Izbori u kojima je Studentska lista temeljno uništila režimsku ideju o nastavku vladavine, dovode u sumnju mnoge postulate iz političke teorije. Naročito o odnosu partijskog organizovanja i osvajanja vlasti. Studentska lista je upravo negirala taj stereotip, stvarajući pokret koji će razbiti surovu mašineriju sa čitavom njenom silom: novcem, okorelim sistemom, medijima, vojskom policijom i ličnom pretorijanskom bandom diktatora. Uprkos teroru i progonima, bez ijednog lidera i tipičnog političkog ustrojstva. Građani su prepoznali tu snagu, koja postaje politička na kraju procesa rušenja režima. Ali bez ijedne stranke i harizmatičnih vođa koji slave pobede i pripisuju ih sebi.

Taj put od prvog studentskog otpora do osvojenog prava da se krene u demokratski preobražaj zemlje, negira opravdanje opozicije kako bi ona i bila u stanju da nešto učini, samo da je režim nije ometao i gušio. Upravo je obrnuto: diktatura i teror nalagali su akumulaciju pameti i organizaciju da se iz takve agonije izađe. Studenti su pronašli model za koji se činilo da ne postoji.

Ne bih da budem grešan prema onim političkim partijama, pre svega prema Demokratskoj stranci, koja je od trenutka raspisivanja izbora odustala od njih i sve svoje snage i resurse stavila na raspolaganje studentima i njihovoj listi. Tu su i oni koji su povukli svoje liste i podržali jedinu koja je postala pobednička: koalicija Narodna Srbija (Narodni pokret Srbije, Novo lice Srbije i Ekološki ustanak). I još Zeleno-levi front, Pokret slobodnih građana, Pokret obnove kraljevine Srbije.

Uz još neke vanparlamentarne stranke, pokrete i udruženja.

Sve partije, koje su se odustajanjem sačuvale od gašenja, imaju dobre izglede da svoja najbolja iskustva iz oktobra ove godine, upotrebe u svoju funkcionalnu obnovu. I da čista srca čekaju nove izborne cikluse, kao moralni pobednici ovih.

Lideri koji su ignorisali logiku i zahteve članstva, od nedelje uveče su statistička izborna anomalija i sa svojim strankama se praktično brišu iz političke istorije.

Neko od njih je, pri odluci da po svaku cenu ide na izbore, uveren u snagu koje nema, upozorio: „Naša podrška studentskoj listi neće biti bezuslovna.“

Bio je to kratak oproštajni govor.

Peščanik.net, 30.10.2026.