Nekoliko venčanja i sahrana

Nekoliko devojaka iz Srbije, koje su otkrivale svet na mrežama, uspešno se udalo ovih dana. Tako se jedna influenserka (nisam siguran da znam šta to znači) udala za italijanskog bogataša. Venčali su se u raskošnoj vili na jadranskoj obali, pri čemu je ženik potreseno izjavio: „Uletela je u moj život kao tajfun. I evo je ovde.“

Dovoljan je ovaj primer. Sve ostale čitalac može da potraži sam. Bajke o srpskim pepeljugama koje su uspele neprekidno drže hiljade devojčica nad telefonima. Život u Srbiji je mučan i čemeran, spas od takvog trajanja nalazi se u sanjarenju. Ono je besplatno, ali skupo. Na kraju dana pojavljuje se sirovi domicilni mladoženja koji nema ništa, ali voli da bije.

I svadbe i sahrane su obredi, neizbežni oblici socijalnog opštenja. Više optimizma donose sahrane, ako je verovati nekim istraživanjima. Izvesnu vedrinu izaziva saznanje prisutne osobe da (još) nije na mestu pokojnika.

Recimo da postoje pogrebi različitog značaja i značenja. Kult uzvišenih mrtvaca gradi se na živim temeljima. To je verzija zagrobnog postojanja plebejske materije. Čitava je istorija zasnovana na smrti i njenom slavljenju.

Tako se ministar za informisanje i telekomunikacije u Macutovoj vladi, Boris Bratina, sticajem posebnih okolnosti našao na ukopu ajatolaha Alija Hamneija, vrhovnog vođe Irana. Vođa je ubijen 28. februara ove godine i više meseci posle smrti zadržan na ovom svetu, kako bi dostojan oproštaj od njega bio moguć.

Bratina je izabran kao savršeni kandidat: nije u stanju da kaže bilo šta što se ne sme niti ume ono što se sme. Njegova pojava već sama po sebi odgovara svakoj žalosti.

Prateći pogrebnu misiju Borisa Bratine, Zoran Lutovac je sažeto objasnio važne pojavne oblike meteža u spoljnoj politici: Srbija trguje oružjem sa Izraelom i ima nikad bolje odnose sa SAD. Ali i sa Iranom.

Na pogrebu se Bratina sreo sa delegacijom bratske Rusije koja ratuje sa prijateljskom Ukrajinom kojoj Srbija prodaje oružje. Na ispraćaju ajatolaha Iranci su pozivali na ubistvo Trampa, koji je prijatelj Srbije kao što je bio i pokojnik. Tramp je odgovoran za ajatolahovu smrt i večno neprijateljstvo sa SAD. Takvi su se usklici čuli na tužnom skupu koji je horski pozivao na osvetu.

Da li su sve ove protivrečnosti bar malo zbunile Bratinu, dok je po dužnosti žalovao u Teheranu. Izgleda da nije. On je naučen da radi kako mu se kaže i da mu bude svejedno. Tako da u Teheran nije otišao kao pojedinac i „na svoju ruku“, već kao neko ko je dobio zadatak da ide tamo. Srbija je, kaže on, neutralna zemlja, i nema poseban interes u Iranu. Ali je važno da ima prijatelje, kakvi god oni bili. „Nisam“, kaže on „negde otišao na svoju ruku, gde mi neko nije rekao da idem.“ Izjava je sasvim zbrkana i bezvezna, no htelo se reći da on ne bi otišao tek tako, da mu neko nije rekao da ode tamo gde mu je rečeno. Dakle neko mu je rekao, to jest naredio. A taj je iz samog vrha vlasti.

Bratina se tom vrhu vlasti, iz razloga koji su ovde donekle obrazloženi, učinio najpogodnijim za takvo putovanje.

Sa sobom je nosio osrednji ili niži nivo počasti, koji je ocenjen kao prigodan. Bratina nije pojava koja bi ostavila utisak niti bila primećena. To je fenomen „nepostojećih“ činovnika koje je uzgajao Staljin, da mu se nađu tamo gde su nepotrebni, ali da ih ima.

Vučić je svog delegata ispratio da oda počast vrhovnom vođi Irana, dokazanom neprijatelju svojih građana. Naprosto nije mogao da odoli. Broj mrtvih koje Hamnei nosi na svojoj počivšoj duši nije moguće znati. Od takvih se uči postupanje sa svojim narodom i dostizanje večnosti u životu i smrti. Zbog toga je na tom žaljenju, gde beše nazočan Bratina, bilo više vedrine nego na bilo kakvom tmurnom veselju.

Peščanik.net, 08.07.2026.