Iz knjige „Druga Srbija – 10 godina posle: 1992-2002“, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji 2002. Izgovoreno u 4. krugu 1. ciklusa razgovora (koji se odvijao pod naslovom Druga Srbija) u organizaciji Beogradskog kruga u SKC-u u Beogradu 9.5.1992.
Šestog aprila krenula sam iz Knina prema Sarajevu. Negde oko Bosanskog Grahova stigla sam dugu kolonu vojnih vozila Kninskog korpusa. Bilo je tu tenkova, a u kamionima rezervisti. Kao da me je nešto preseklo. Nije to bio strah. Osetila sam da se delim i da nadu sa gađenjem izbacujem iz sebe kao podvalu. Beznadežnost sam prihvatila kao činjenicu. Bosna je na dnevnom redu. Na svakih nekoliko kilometara – straže, vojne, civilne, mešovite. Sve, osim retkih milicijskih, rade istu stvar: pretresaju i upozoravaju na opasnost od sledeće. Ispred Travnika nalećem na maskirane: jedan sa debelom kapom do ispod brade, drugi sa nekom crnom krpom na licu koja je najviše slična ženskim gaćama, treći je izgledao kao nameran da ratuje sa pčelama, a ono ostalo bilo je okićeno krstovima raznih veličina, lancima na kojima su visile ikone i nedokučive sive loptice. Zahvaljujući podacima iz moje lične karte, stvar je poprimila gotovo svečarski karakter: „Eto kakvi smo mi Srbi, gde god se nađemo, mi se ujedinjujemo, i naše barikade prepoznaju srpsku dušu, propustila bi te ova naša i da joj ništa ne kažemo“. Malo je falilo pa da taj panj dobijem na dar. Na svu moju sreću, pčelar ga opkorači i odluči da panj ostane iz strateških razloga. Uz mahanje okruglim cevima, rekoše mi da pozdravim sve u Topoli i da kažem da će oni uskoro doći. I da idem drugim putem do Travnika, jer su na ovom putu ustaše koje oduzimaju automobile, a onda sve živo siluju, masakriraju i bacaju u jamu. Nisu se zbunili ni kada sam pitala kako se zove ta jama; rekli su da ih ima puno do grada i da su do pola popunjene.
Od Travnika moglo se ići na Doboj. Šta li je sa ljudima iz motela u kojem sam prespavala? Ispred Zvornika straže sa belim trakama i ljudi koji uplašeno čekaju red za pretres i za dozvolu da napuste grad.
U Tuzli sam saznala da se u Sarajevo ne može ući. Bio je to dan snajperista iz „Holidej-ina“.
Povratak u Beograd bio je sve drugo samo ne olakšanje. Oko sebe sam videla slike iz zone rata. Već kod „Beograđanke“ prepoznala sam iločki ton: „Ovo je stvarno srpska radnja“, a onda kao da sam kročila u Škabrnje, hrvatsko selo pored Benkovca, u kojem je pobijeno više od 40 meštana, prošla pored spaljene Pridrage koja vonja po truleži, srela dvadesetogodišnjeg Josipa iz bombardovane Vrlike koji čeka da se nađe na nekom spisku za razmenu. Videla sam staricu izrešetanu mecima kako moli: „Nemojte Martinu, ima samo pet godina, nije kriva, zar je 20. mart u Borovom Selu baš njoj namenjen?“ Kada sam počela da bljujem sve te grozote, gotovo svi su sklanjali pogled. Opet me je nešto preseklo. Ovoga puta bio je to strah. Od ljudi i od ovog mog grada.
Svakodnevni telefonski razgovori sa Sarajevom. Zdravko, Adil, Zoran, Azra, Ibra, Ema, Radio 99, Radio B 92, Radio Pančevo prave takav informacijski proboj da smanjuju izglede kontrolisanih medija da pridobiju javnost za rat koji prikazuju. Uspostavljeni komunikacijski sistem opija obiljem informacija i okreće nas pragmatičnim stvarima. Šta nam valja činiti? Samo da potraju telefonske veze. Konačno, umesto da se obraćamo javnosti apelima, odlučujemo da idemo u Sarajevo. Hrana za decu i lekovi spakovani su u 78 kutija. I od svega zbi se samo jurnjava do aerodroma uz vesti svakog dana: nema leta za civilne avione.
Pukle su telefonske veze. Nisam sigurna da nisu pukle sve veze. Paljenje sveća izgleda kao mrtvozornički posao. Rok-koncert kao podvala baš onima što ih je okupila svirka kojom, kako rekoše neki tvorci tog spektakla, ne treba manipulisati u političke i humanitarne svrhe. Simultana mirovna akcija „Mirna Bosna“ – Beč, Amsterdam, Zagreb, Ljubljana, Pančevo i Beograd, kao slike koje nekontrolisano i neproverljivo prolaze ispred očiju a da se konkretno i neposredno ne odnose na one tamo ljude.
Tanjug, policijski i vojni izvori, SRNA, izvori bliski srpskim teritorijalcima pokrivaju sve što se događa u Bosni. Zauzeti su zajednički stavovi i reč je isključivo o pridobijanju javnosti za podršku strategiji „daleko smo odmakli sa mapama“. Rat u tom fabrikovanju stvarnosti mogao bi da se prikaže slikama iz Hrvatske ili iz rata u Zalivu a da niko ne proveri.
Onu jamu koju nisam videla ispred Travnika nalazim ovde. Svi smo tu i svako je na svome. Nema naročito besnih. Neki sede na konzervama. Neki razmahuju metlama kao pobednici. Pišu se apeli, saopštenja, rade se i analize o temi „Jamska parlamentarna demokratija“, registruju rezultati ispitivanja jamskog javnog mnjenja u vezi sa sudbinom srpskog naroda, lideri velikih stranaka donose odluke o ukidanju malih, a tu su i tešitelji upljuvanih žena: „Moramo ubrzano da dejstvujemo. Prvo, osposobiti taj narod tamo da se može odupreti najezdi neprijateljskih snaga, koje su itekako organizovane. Vaši sinovi i Vi morate da sačekate da se obavi taj veliki zadatak“.
Nema sumnje, „veliki zadatak“ čeka i nas.
Preuzmite PDF knjige sa tekstovima svih izlaganja
Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2002.
Peščanik.net, 20.02.2023.
DRUGA SRBIJA