Ovo se nije oduvek svodilo na viršle. Prvobitno je, verovali ili ne, Dan rada zaista imao neke veze sa pokazivanjem poštovanja za radnike.
Evo kako se to odigralo. Godine 1894. radnici iz Pulmana, pošto su im smanjene plate zbog finansijske krize, krenuli su u štrajk – i Grover Klivland je poslao 12.000 vojnika da razbiju sindikat. Uspeo je, ali upotreba oružane sile za zaštitu interesa kapitala bila je toliko drska da su čak i ljudi Zlatnog doba bili šokirani. Tako je Kongres, u mlakom pokušaju pomirenja, jednoglasno proglasio ovaj dan za nacionalni praznik u čast američkih radnika.
Danas je ovo teško zamislivo. Ne onaj deo o finansijskoj krizi i snižavanju plata – to se dešava svuda oko nas. Ne ni deo o državi koja radi u interesu bogatih – pogledajte ko je izbavljen a ko nije u poslednjoj verziji „panike iz 1893“. Ne, danas je nezamislivo da Kongres jednoglasno pokaže čak i simboličan gest podrške radničkom dostojanstvu. Jer činjenica je da mnogi današnji političari ne mogu čak ni da se nateraju da odglume poštovanje za obične radne ljude u Americi.
Setite se, na primer, kako je vođa poslaničke većine u Kongresu, Erik Kantor, obeležio Dan rada prošle godine: porukom na Tviteru koja glasi, „Danas slavimo one koji su preuzeli rizik, vredno radili, izgradili firmu i zaradili svoj uspeh“. Za njega je Dan rada bio prilika da oda počast gazdama.
Inače, setite se sve šire definicije onih koje konzervativci smatraju parazitima. Nekada su besneli na barabe koje žive od socijalne pomoći. Ali čak i na vrhuncu tog programa, broj Amerikanaca na „socijalnoj pomoći“ – Pomoć porodicama sa izdržavanom decom – nikad nije prelazio 5 posto stanovništva. A mnogo manje darežljivi naslednik tog programa, Privremena podrška za ugrožene porodice, obuhvata manje od 2 procenta Amerikanaca.
Međutim, čak i dok opada broj Amerikanaca na nečemu što smo nekada smatrali socijalnom pomoći, broj građana koje desnica smatra „uzimaocima“ umesto da budu „stvaraoci“ – ljudi na koje se Mit Romni žalio rekavši: „Nikad ih neću ubediti da treba da preuzmu ličnu odgovornost i da se staraju o sebi“ – porastao je na skoro polovinu populacije. A veliku većinu ove novodefinisane armije grebatora čine radne porodice, koje ne plaćaju porez na dohodak ali plaćaju i porez na platnu listu (većinu ostalih čine stariji).
Kako se neko ko živi od svog rada može smatrati moralnim ekvivalentom barabe na socijalnoj pomoći? Pa deo odgovora krije se u tome što se mnogi desničari služe retoričkim trikovima: govore kako neko ne plaća porez na dohodak i nadaju se da njihova publika neće primetiti reč „dohodak“ i da će zaboraviti sve ostale poreze koje radni ljudi u Americi plaćaju.
Međutim, istina je i da današnja Amerika, koja je praktično eliminisala tradicionalnu socijalnu pomoć, zaista ima druge programe za pomoć siromašnijima – pre svega negativni porez na lični dohodak, bonove za hranu i Medicaid. Većinu korisnika ovih programa čine deca, stariji ili zaposleni radnici – to po definiciji važi za negativni porez, koji samo dopunjuje zarađeni dohodak, a praktično je tačno i za ostale programe. Dakle, ako nekoga ko vredno radi pokušavajući da spoji kraj s krajem, ali pri tom dobija neku pomoć od države, smatrate „uzimaocem“, to znači da prezirete ogroman broj američkih radnika i njihovih porodica.
Da, sačekajte tek da krene Obamin zdravstveni program, kada milioni američkih radnika počnu da primaju subvencije za plaćanje zdravstvenog osiguranja.
Možda ćete se zapitati zašto bismo davali bilo kakvu pomoć radnim ljudima – na kraju, oni ne žive u krajnjoj bedi. Ali činjenica je da je ekonomska nejednakost u proteklih nekoliko decenija vrtoglavo skočila i dok šačica ljudi ima stratosferske prihode, mnogo više Amerikanaca shvata da, koliko god se žrtvovali na poslu, ne mogu da zarade za osnovne životne potrebe – konkretno za zdravstveno osiguranje, mada čak i hrana može da bude problem. Ako kažemo da bi im pomoć dobro došla to ne znači da treba da ih nipodaštavamo i to svakako ne bi trebalo da umanji poštovanje prema svakome ko vredno radi i igra po pravilima.
Ali očigledno ne misle svi tako. Konkretno, izgleda da ima mnogo bogatih ljudi u Americi koji svakoga ko nije bogat smatraju gubitnikom – i taj se stav očigledno učvrstio kako se širio raskorak između jednog procenta i svih ostalih. A takvi ljudi imaju mnogo prijatelja u Vašingtonu.
Dakle, hoćemo li ovog puta čuti nešto od g. Kantora i njegovih kolega o poštovanju ljudi koji radom zarađuju za život? Možda. Ali možemo biti sigurni da oni u to ne veruju.
The New York Times, 01.09.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 06.09.2013.