Budućnost evra ne zavisi od Italije. Ona ne zavisi ni od Španije, Portugala, Irske, Kipra, pa čak ni od Grčke. Šta će se dalje dešavati sa zajedničkom valutom odlučiće se u Nemačkoj i nigde drugde. Berlin je danas srce krize.
U ministarstvu finansija i u Centralnoj banci su ovoga već svesni, ali se o tome nedovoljno otvoreno govori: samo Nemačka može da nosi najveći deo tereta spasavanja evra. Pitanje je da li to Nemci žele i koliko će dugo to moći da čine.
Ne moramo baš preterivati u procenama, kao što je to nedavno učinila Kristin Lagard, koja je pre dve nedelja političarima dala tri meseca da spasu evro, ali sat otkucava.
Odluka predsednika Gauka da ne potpiše odmah zakon o trajnom finansijskom kišobranu i Fiskalnom paktu, kako bi dao dovoljno vremena Ustavnom sudu da ispita žalbe povodom njega, govori dovoljno o ozbiljnosti situacije. Ovakav postupak je uobičajen za ustavne organe, ali će, kako sada stvari stoje, sprečiti da zakon po planu stupi na snagu 1. jula.
Neposredno pred novi teški evro samit, ovim je nemačkoj javnosti i političarima dat povod da trezveno razmisle: koliko će nas koštati spasavanje evra, ekonomski i politički? A koliko će nas koštati njegova propast i dezintegracija evrozone? Koji rizici će se u oba slučaja materijalizovati, u bilansima drugih banaka i u bilansu nemačke centralne banke? Kakve posledice bi ovakav ishod imao na poziciju Nemačke u Evropi? Treba li i može li i dalje kancelarka da nastupa kao policajac Evrope.
Posmatračima iz inostranstva upada u oči da Nemci debatu o evru u velikoj meri vode iz moralizatorskog ugla: „Kako je došlo do toga da plaćamo Grcima da odlaze u penziju sa 45 godina?“ Takva pitanja se sama po sebi nameću, ali su irelevantna – još nijedan evro iz Nemačke nije otišao u grčki penzioni sistem. Krajnje je vreme da debatu podignemo na ekonomski i ustavno-pravni nivo.
Savezna vlada mora da proveri šta za spas valute sme i može da uradi. Ustav postavlja jasne granice, kao što to čine i ekonomska snaga i javno mnjenje Nemačke. Građani strahuju za svoj novac i različite pakete za spas sve više osećaju kao pretnju.
Jasno je da je dosadašnja strategija Angele Merkel u jednoj važnoj tački doživela neuspeh: od početka 2010. zalagala se za evro toliko koliko je bilo potrebno da se on održi na površini. Kupovala je vreme trudeći se da ne ispusti volan iz ruku, kako bi primorala evropske partnere da sprovedu reforme.
Strategija je svakako imala posledica, što se vidi i u činjenici da premijer Italije više nije Silvio Berluskoni. Ali time kriza nije okončana, baš suprotno: njeni troškovi rastu, a strah od nove, ovoga puta veće globalne krize raste. Alarm za uzbunu je i nedavna odluka rejting agencije Mudi da smanji rejting 15 velikih svetskih banaka. Poslednja bitka za evro odavno je počela.
Raspad monetarne unije danas nije više tako nemoguća opcija – u bukvalnom smislu reči. Njegove posledice po Nemačku ne bi bile samo to da bi kurs njegovog ostatka, severnog evra, ili kako god ga zvali, otišao nebu pod oblake, već bi se teško izbegla globalna depresija, a o tome šta bi bilo sa EU u celini, možemo samo da nagađamo. Mnogi bi ovih dana evru pre poželeli kraj sa strahom, nego strah bez kraja. Ali pitanje je da li imamo pojma koje su dimenzije ovog straha.
Spas evra će i Nemačku i Francusku i Italiju i Španiju puno koštati. Predlozi MMF-a, država G-20 i mnogih ekonomista svode se na isto: Države evrozone rizike svojih bankarskih sistema i svojih obveznica moraju da snose makar delimično zajedno. Nemačke i holandske štediše bi garantovali za španske štedne uloge, a francuski i nemački poreski obveznici za budžete Rima, Madrida i tako dalje.
Bez makar ograničene evropske zajedničke garancije nema uverljive odbrane evra. Uz ovo ide i efikasna evropska bankarska politika. Zašto su još uvek mnoge evropske banke – za razliku od američkih banaka – nedovoljno kapitalizovane? Zato što ne postoji evropska instanca koja bi i ih primorala da drže dovoljno rezervi.
U slučaju evra, Nemci imaju izbor između lošeg i katastrofalnog rešenja. Trebalo bi da izaberu loše i to brzo.
Nikolaus Piper, Süddeusche Zeitung, 25.06.2012.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 27.06.2012.