„Malo kada sam se kao sinoć osećala zbunjeno, nemoćno i nezaštićeno. A onda je preraslo u ljutnju i bes. Na kraju gađenje i nervni slom. Šta treba da se desi da bismo se osećale bezbedno dok obavljamo svoje svakodnevne aktivnosti? Koliko posramljenih žrtava je potrebno da bi nam bilo jasno da opravdanje ne postoji?“ Ovo su reči mlade 25-godišnje žene, Lejle Kašić, koju je na radnom mestu seksualno uznemiravao čovek od šezdesetak godina, poznat, popularan, hvaljen i slavljen. Zamislite, usudila se da ispriča šta joj se dogodilo, kako se osećala kada ju je vremešni muzičar, izvesni gospodin Pušić – poznatiji kao Rambo Amadeus – neprimereno dodirivao po intimnim delovima tela, a kasnije nastavio sa verbalnim zlostavljanjem, govoreći joj da je glupača i ludača koja treba da se leči.
Sve ovo se dogodilo u Herceg Novom, na snimanju jedne emisije i verovatno su mnogi već pročitali detalje, oformili sopstveno mišljenje o događaju i uzeli „pravdu u svoje ruke“.
Po toj „pravdi“, Lejla Kašić je nedovoljno afirmisana mlada producentkinja i pesnikinja, pa je iskoristila priliku da „postane popularna“, time što će u javnosti kompromitovati jednog poznatog – a bahatog i arogantnog – muzičara. Komentara je bezbroj, podeljenih, naravno. Mnogi čak zahtevaju više lascivnih detalja, koje pametna devojka, na sreću, nije iznela u javnost, kako bi formirali svoj konačni sud!
Strašna je čitava ova priča – i bezbroj sličnih – na mnogo nivoa. Najteža je za žrtvu koja pretrpi ili trpi seksualno nasilje, a potom joj sleduje i javna osuda, naročito ako je to objavila na društvenim mrežama a ne „tamo gde treba“, policiji i pravosudnim organima. Svesna je Lejla da se ženama svakodnevno dešavaju mnogo strašnije stvari, da trpe porodično nasilje, mobing na radnom mestu… pa ne reaguju ni policija, ni tužilaštvo, ni javnost.
Prijaviće, rekla je, naravno ne očekujući pravdu, jer krivične odredbe o seksualnom nasilju još nisu usvojene u Crnoj Gori, mada nacrt postoji. U Srbiji je ono krivično delo, ali poznato nam je kako to funkcioniše i kada su nasilnici poznate ličnosti i kada su anonimni. Lejla Kašić je najpre prijavila svom uredniku, koji ju je, srećom, u potpunosti podržao i javno se oglasio. Prijavila je i UNICEF-u čiji je Antonije Pušić (bio) ambasador dobre volje. Ova organizacija Ujedinjenih nacija posvećena deci, ima politiku nulte tolerancije prema bilo kom obliku seksualno neprimerenog ponašanja, jer je ono u suprotnosti s njenim ključnim vrednostima, pa je ambasadorski status muzičara smesta suspendovan.
Medijske sajtove i društvene mreže preplavili su komentari. Uglavnom izražavaju podršku poznatom muzičaru, tek poneki mladoj ženi. Ogledalo je to društva u kome se seksualno nasilje i njegove različite forme ne prepoznaju i relativizuju. Najčešći komentari u suštini poručuju isto: Pa šta?! Koliko žena svakodnevno pretrpi mnogo teže oblike nasilja, koliko je svakog dana pretučenih, silovanih, ubijenih žena? Žena koje umiru u fabričkim halama bez lekarske pomoći, pa na to niko ne reaguje, a ona se, eto, drznula da prijavi neprimereni „dodir od jedne sekunde“.
Oglasio se zatim i sam Pušić na svom nalogu na Fejsbuku: „Dotičnu gospođicu sam, sasvim neplanirano pipnuo ili pljesnuo po dupetu ili pak štipnuo, pojma nemam sad. To nema nikakve veze sa seksom, barem ne s moje strane. Nesretno artikulisan kvazi-drugarski alarm. Seksističan možda, seksualan ne. Naravno da mi je žao što sam izgubio živce i dodirnuo nešto što se ne dodiruje bez dozvole. Žao mi je što sam izgubio živce i derao se. Znam da će me sada medijski sahraniti što nisam prihvatio dominantno društveno licemjerstvo i javno se izvinuo. Ne mogu. Ogavno mi je da se izvinjavam osobi za koju mislim da je manipulativna, devijantna i zla.“ Detalje njegovog priznanja preneli su svi portali, otkrivajući bahatost i bezobzirnost, neomeđenu skrupulima. To priznanje nije izvinjenje.
Svako treba da odgovara za svoje postupke, a javne ličnosti imaju posebnu vrstu odgovornosti. Zašto je teško shvatiti da ne smeš nekoga da dodiruješ bez dozvole? Ni kad si Rambo, ni kad te poznaje samo uži komšiluk. Dobro je da su žene sve glasnije i hrabrije, da izlaze iz stereotipa „ćuti i trpi“. A muškarci, i oni koji se tako osećaju, trebalo bi da se potrude da prikladnije artikulišu svoje namere, bilo da se ženi protive (kao gospodin Pušić) ili da žele da osvoje njenu naklonost.
A mi, kao zajednica, mogli bismo da se preispitamo i kažemo koja je to linija seksualnog ili bilo kog drugog nasilja preko koje ne sme da se pređe, koja bi bila društveno neprihvatljiva, da bi po oceni javnosti bila „opravdano“ prijavljena? Ako nije taj nedozvoljeni dodir, možda je to „samo“ jedan šamar, ili masnica ispod oka ili slomljena ruka?
Znamo da suviše često ta granica nije čak ni sudska zabrana prilaska. Neki od nasilnika i zlostavljača nađu načina da usred bela dana, na javnom mestu, možda baš u Centru za socijalni rad – ostvare svoju zlu nameru i ubiju. Od početka 2023, za samo dva i po meseca, ubijeno je čak devet žena, među njima jedna devojčica od dve godine. U istom periodu, 2022, ubijene su dve žene.
Možda je i nama potrebna nulta tolerancija? Zato nemoj da ćutiš Lejla, ni vi Milena, Vesna, Ana, Jelena… ko god da si ti i ko god da je taj koji te je povredio. Tanka je linija od neželjenog dodira do kobnog trenutka kada više ne možeš ništa jer te nema među živima.
Dr Slavica Plavšić je primarijus, specijalista za plućne bolesti. Karijeru je provela u bolnicama u Kraljevu i Beogradu. Članica je Saveta Udruženja Ujedinjeni protiv kovida.
Peščanik.net, 16.03.2023.
FEMINIZAM