Neodlučnost

MMF u najnovijem izveštaju povodom zahteva za novi program ne izražava nadu da će se nešto značajno promeniti u privrednoj politici Srbije, pa ne očekuje ni neko naročito poboljšanje u privrednim kretanjima. Kako je obično slučaj sa ovim izveštajima, realističnost karakteriše ocene o kratkoročnim kretanjima, dok budućnost obično izgleda svetlije. U ovom slučaju, očekuje se spori privredni rast do kraja ove i u sledećoj godini, a potom bi trebalo da se privreda približi stopi rasta od 5 posto. I to je naravno uslovno – ukoliko se sprovedu odgovarajuće reforme, koje se doduše u ovom izveštaju ne razmatraju detaljno. Ovo zato što se ceni da se ništa ne može očekivati pre izbora, pa je verovatno da će razgovori sa novom vladom, ako i kada ih bude, biti konkretniji i, za nadati se je, ambiciozniji.

Zašto se u Srbiji stvari ne menjaju i problemi u stvari ne rešavaju? Najopštiji odgovor jeste da je to zato što oni koji očekuju da im se položaj promeni na gore, čak samo utoliko što će morati da ulože veći napor da bi sačuvali ono što imaju ili da postignu ono što im se čini dostižnim, imaju dovoljno uticaja ili čak moć da onemoguće odluke za koje cene da im nisu na korist. Ovo se obično odvija sledećom dinamikom: na početku uticajne grupe ili pojedinci donose odluke koje stvaraju ili održavaju probleme koje im idu u korist, a kasnije se oslanjaju na moć veta kojom ne dozvoljavaju rešenja koja bi mogla da im štete.

Uzmimo recimo mogućnost da se uspostavi monopol na nekom tržištu. To je javni problem, a privatna korist. U času kada javni troškovi postanu preveliki, monopolista koristi veto, dok može, da spreći primenu jedne ili druge antimonopolske mere. Štaviše, u meri u kojoj može, ispostavlja račun potrošačima i poreskim obveznicima kako bi ili stekao još veću korist ili kako bi pokrio troškove rđavih odluka. Onoliko koliko se može zaključiti po podacima koji su dostupni, čitav korporativni sektor je trenutno u ovoj drugoj fazi, kada se onemogućavaju potrebne reforme i traže načini da se naplati privilegovani položaj na tržištu ili na mestima gde se donose političke odluke. Osnovni problem jeste prezaduženost i nelikvidnost u korporativnom sektoru, a osnovna posledica neodlučnost vlade da sprovede reforme na tržištu proizvoda, gde je pre svega problem jedna ili druga vrsta monopola. Korpucija je, naravno, najčešće sredstvo da se ova neodlučnost obezbedi.

Ovo ima i makroekonomske posledice. MMF ukazuje na jednu o kojoj bi imalo smisla detalnije raspravljati. Naime, MMF ceni da je teško predvideti kako će nova fiskalna pravila funkcionisati. Pre svega, nije sasvim jasno kolika je takozvana proticikličnost osnovnog pravila o visini budžetskog deficita. Kako što se videlo u skorašnjoj korekciji, pravilo opravdava viši deficit ukoliko je stopa rasta niža. Problem je, moglo bi se možda zaključiti da brine MMF, u tome šta bi trebalo činiti ukoliko je stopa rasta niža usled toga što je fiskalni dificit, ili javni dug koji je njime stvoren, previsok? Vlada, bez sumnje, može da donese odluku o reformi javnog sektora, ali je jasno da neće biti odlučnija da to učini zato što će se moći pozvati na obavezu prema fiskalnom pravilu. Obaveznost pravila je i tako mala, ali u ovom slučaju je zapravo i nema, pa fiskalno pravilo podstiče neodlučnost.

Sličan je i uticaj monetarne politike. MMF tradicionalno ne kritikuje monetarnu politiku, pa je tako i sada slučaj. Izvesna nelagodnost se može naslutiti u razmatranju jačanja kursa u ovoj godini. Takođe, nije lako razumeti smatra li se da je trenutno usporavanje rasta cena privremeno ili je posledica značajnog usporavanja privrednog rasta? Ovo drugo bi bilo u skladu sa u osnovi deflatornom slikom privrede, ali ona je takva već duže vreme, a cene uglavnom slede ciklus koji je najverovatnije politički određen. Usled toga nije izvesno da neće doći do ubrzanja inflacije uz održavanje jakog dinara kako bi se postigli odgovarajući politički ciljevi, što ne bi bilo u neskladu sa iskustvom. Što bi objasnilo neodlučnost centralne banke da stabilizuje cene i da formiranje kursa u potpunosti prepusti tržištu.

Dakle, bar do izbora bi trebalo očekivati da će političke i privredne vlasti koristiti neodlučnost kao sredstvo da postignu što je moguće bolje rezultate kod glasača. A posle će biti potrebno videti da li se neki problem može i rešiti.

 
Blic Novac, 29.10.2011.

Peščanik.net, 29.10.2011.