Nepalske analogije

Nepalski požar samo je prividno lako objašnjiv. Recimo, brutalni sukob između postmilenijumske generacije (Z) bez budućnosti i obesne korumpirane elite, po prirodi stvari neosetljive na ljude ispod svoje kaste.

Mladi bogataši (nepokidsi) su na društvenim mrežama kačili i pokazivali šta sve imaju od bogatstva, hvaleći se putovanjima, imanjima i skupim stvarima. Te iste mreže postale su polje nestišljivog socijalnog sudara između njih i omladinskog proletarijata: mladi ljudi bez posla bez nade da ga negde nađu. Ili sa bednim platama bez šanse pred utvrđenim prostorom za nepotizam i nedostižne pogodnosti u visokim sferama. Oni će spontano postati besna rušilačka snaga, bez ideologije i lidera.

Režim je odlučio da zatvori mreže „kako ne bi bila uznemirena javnost“. I onda je došlo do eksplozivnog pobunjeničkog ognja, koji je bukvalno spalio vlast. Gorelo je sve što je moglo da se zapali: najvažnije zgrade, rezidencije bogatih, čitave ulice, drvoredi, automobili i ljudi.

Da li je to bila spontana revolucija – to ne znamo, jer nije poznato šta će se sve promeniti. I da li će uopšte biti promena? Poginulo je dvadesetak ustanika, uveden je policijski čas, ali niko nije odustajao. Mogla je to da bude samo jednokratna spaljivačka pobuna besnih i očajno hrabrih ustanika. I ona će se možda ugasiti nekim kompromisom. Na ulice je izašla vojska i ona održava privid nekakvog reda, makar dok traju pregovori između (dosadašnje) vlasti i pobunjenika.

Zbog svojih razloga, povoda i pobuda, to bi mogla da bude neka verzija osobeno burne socijalne revolucije, koja bi svoje vođe i ciljeve odredila post festum u pregovorima sa pregorelim ostacima vlasti.

Neke političke teorije definišu diktaturu kao oduzeti prostor slobode koji društvo bezvoljno prepušta silama ilegalno uspostavljenim iznad njega. Nimalo utešno, nezavisno od toga koliko je navedena definicija potpuna. Društvo ima snagu da brine o sebi, ali usled hronične fragilnosti prepušta torturu nad sobom zlokobnoj sili koja se odmetnula od zakona.

Imamo u svom iskustvu takvu tragediju iz koje zasad nema izlaza.

Pobuna u Nepalu nastala je na samoj granici informativne tame. Moglo se bez posla, sa neznatnim platama i pred ogromnim socijalnim jazom. Ali gašenje svih izvora vesti o tome šta je sa ljudima i oko njih, šta se događa bilo gde – najpre stvara osećaj nepodnošljive klaustrofobije, a onda i eksploziju društvenog parnog kotla bez ventila.

Da li je to razumeo ovdašnji diktator, nije poznato. Verovatno nije, njegove sporne kognitivne moći dodatno su sputane opsesijom čuvanja vlasti po cenu svih glava. Odmah se javio tvrdeći „da neki sanjaju o tome da se Nepal ponovi u Srbiji. Ali moram da im kažem, uzalud se nadaju, to ovde nije moguće.“

Ovo nije politička izjava, niti stav koji dolazi iz državničkog uma. Davno tamo nema ni uma ni državnika. On je u fazi nasilnog vladanja vojno-policijskom huntom, koju je uspostavio svirepim opitima nad ljudima u Srbiji. Njegovi crnoduksaši idu svuda po Srbiji i Evropi i slobodno biju koga stignu od uočenih protivnika bizarnog despota. Ovde nema dobre odluke niti modela odbrane života: ljudi imaju prava da se brane od nasilnika, svejedno što će ih razbojnici iz policije uhapsiti. Više nas ubija defanziva i povlačenje pred šljamom nego taj šljam. Trpljenje batina je ponižavajući građanski poraz, mirna evolucija u opšti mazohizam.

Nije hulju strah samo od zapaljive analogije, njega ubija svaki primer pobune bilo gde. Nije razumeo šta se zaista dogodilo u Nepalu, niti je u stanju da vidi poreklo bilo kojeg bunta. Kako, na primer, medijska tmina izaziva veliku vatru?

On operativno radi na svojoj ideji da zatvori preostale slobodne medije, pa i mreže. Ako samo pomisli da je to prozorče za bilo kakvu socijalnu konekciju opasnost za opstanak tiranije.

Mogao bi da nastavi da gasi, makar da vidi hoće li se upaliti.

Peščanik.net, 12.09.2025.