Kada je septembra 2018. Frensis O’Grejdi, generalna sekretarka britanskog Kongresa radničkih sindikata, rekla da je četvorodnevna radna nedelja ambicija sindikata za 21. vek, nismo mogli ni da pretpostavimo kako će brzo ta ideja zaživeti.
Izgleda da je vreme za to već sazrelo. Pre samo nekoliko nedelja, britanski ministar finansija u senci Džon Mekdonel objavio je da je Laburistička partija naručila istraživanje o kraćem radnom vremenu. Videli smo da su i poslodavci zainteresovani – neki su već prešli na kraću radnu sedmicu a neki, kao što je „Welcome Trust“ (fondacija za biomedicinska istraživanja) ozbiljno razmatraju ovu ideju.
Dakle, zašto radnički sindikati zagovaraju kraće radno vreme i zašto ovaj zahtev ima povoljan prijem? S jedne strane, rastući potencijal tehnologije prati ozbiljna zabrinutost. Brojke iz novinskih naslova stalno upozoravaju na moguća gašenja radnih mesta, a naročito je odjeknulo istraživanje oksfordskih profesora Ozborna i Freja, koje kaže da bi čak 47% radnih mesta u SAD moglo biti u riziku od automatizacije. Međutim, raste svest i o potencijalima veće produktivnosti. Ako produktivnost poraste – UK trenutno doživljava duboku krizu proizvodnje – može se razgovarati o preraspodeli koristi od rasta.
Tradicionalno, veća produktivnost je išla u korist radnika, između ostalog i kroz smanjenje radnog vremena. Kada je Kongres sindikata osnovan 1868, prosečna radna nedelja iznosila je 62 sata. Sada je taj broj gotovo prepolovljen (uključujući one koji rade pola radnog vremena) na oko 32 sata.
Do promene nije došlo slučajno: ona je bila rezultat sindikalne kampanje. Robert Oven, pionir socijalizma koji je početkom 19. veka popularisao zahtev o osmočasovnom radnom danu, skovao je slogan: Osam sati rada, osam sati razonode, osam sati odmora.
Zahvaljujući kampanji sindikata, doneti su Fabrički zakoni među kojima je onaj iz 1847. bio prvi propis koji će jasno ograničiti radni dan – doduše na deset sati; sindikalni zahtev nije ispunjen. Prvomajske demonstracije 1890. koje su izvele stotine hiljada ljudi u londonski Hajd park, bile su usmerene na osmočasovni dan – na osnovu poziva međunarodnog sindikalnog pokreta na „velike međunarodne demonstracije“ kada će u svim zemljama i svim gradovima istog dana „trudbeničke mase zahtevati od državnih vlasti zakonsko ograničenje radnog dana na osam sati“.
Po završetku Prvog svetskog rata, 1919. godine je po prvi put zasedala Međunarodna organizacija rada (MOR), a njena prva konvencija odnosila se na radno vreme. Preambula izričito usvaja „princip osmočasovnog radnog dana ili radne nedelje od 48 sati“ (mada je postojala duga lista izuzetaka – uključujući čitavu Indiju).
Radnički sindikati se s pravom osvrću na istoriju dok prate predviđanja o mogućnostima za generisanje bogatstva iz robotike i veštačke inteligencije. Konsultantska firma PWC procenjuje da će do 2030. britanski GDP biti do 10% viši zahvaljujući veštačkoj inteligenciji, što je ekvivalent rastu GDP-a od preko 20 milijardi funti, ili dodatne kupovne moći od 2.300 funti godišnje po domaćinstvu. Jedan od načina na koji se može ujednačiti raspodela bogatstva sa radnicima jeste skraćenje radnog vremena – kao što smo videli u prošlom veku.
Međutim, ova debata nije samo odgovor na automatizaciju, već i priznanje da nejasne granice između radnog i slobodnog vremena radnicima zadaju sve više problema. U Ujedinjenom kraljevstvu je to postala politička tema kroz primenu nultočasovnog ugovora – koji sada pogađa preko 800.000 ljudi. Takvi ugovori ne definišu fiksnu satnicu rada, pa su zaposleni neprestano na raspolaganju poslodavcu: više od polovine radnika doživelo je da o otkazanoj smeni budu obavešteni manje od jednog dana unapred.
Pristup „uvek na raspolaganju“ sve više se širi i na druge radnike. Istraživanje Insituta za kadrove i razvoj iz 2017. utvrdilo je da gotovo trećina radnika misli da pristup radnom mestu na daljinu znači da ne smeju da se isključe kada se radno vreme završi. Radnici već ulažu značajan broj neplaćenih prekovremenih sati; Kongres sindikata procenjuje da su samo tokom prošle godine u UK neplaćeni prekovremeni sati iznosili 23 milijarde funti.
Zahtev za skraćenje radne nedelje tako je postao sastavni deo diskusije o onome što je MOR nazvao „vremenski suverenitet“. Njihov izveštaj o budućnosti rada koji je objavila njihova radna grupa januara ove godine, iznosi argumente u prilog „nastojanja da se primeni maksimalno ograničenje radnog vremena, zajedno sa merama unapređenja produktivnosti, kao i minimum garantovanih sati, kako bi se radnicima omogućio istinski izbor fleksibilnosti i kontrole nad radnim rasporedom“.
Radno vreme se našlo na agendi radničkih sindikata i zato što se promene mogu uvesti već sada. Videli smo kako je „IG Metall“, najveći sindikat metalskih radnika u Nemačkoj, izvojevao pravo na 28-časovnu radnu nedelju za radnike u nemačkoj industriji metala. U Francuskoj, sindikati su odigrali presudnu ulogu u osvajanju „prava da se radnik isključi“ – to je nova obaveza za kompanije sa preko 50 zaposlenih koja podrazumeva pregovaranje o upotrebi digitalnih tehnologija kako bi se poštovala pauza, godišnji odmor i privatni život radnika. U Irskoj, sindikati su podstakli usvajanje zabrane nultočasovnih ugovora. U Britaniji smo videli niz pobeda pojedinih sindikata, kao što je sporazum koji je Sindikat radnika u komunikacijama ispregovarao sa poštom po kome će se do 2022. radna nedelja sa 39 smanjiti na 35 sati.
Standardizacija petodnevne radne nedelje nije bila slučajna, već je omogućena stalnom kampanjom sindikata u ime potrebe radnih ljudi za pristojnom ravnotežom između posla i privatnog života. U 21. veku, vreme je da se učini sledeći korak.
Kate Bell, Social Europe, 20.03.2019.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 29.03.2019.