- Peščanik - https://pescanik.net -

Nestali sa Kosova

Foto: Peščanik

Dvadeset godina od završetka rata na Kosovu, više od 1.600 ljudi se još uvek vodi kao nestalo. Među njima je preko 1.100 Albanaca i oko 450 Srba, kao i preko 100 žrtava bošnjačke i romske nacionalnosti. Danas ključnu prepreku za rešavanje njihovih sudbina predstavlja odsustvo političke volje da se utvrdi i obelodani istina o politikama i državnim akcijama koje su dovele do prisilnih nestanaka hiljada civila.

U nameri da opstruira istragu Haškog tribunala, rukovodstvo Republike Srbije je u martu 1999. godine izdalo nalog da se uklone dokazi o masovnim ubistvima albanskih civila tokom rata na Kosovu. Rezultat te operacije su četiri, do danas otkrivene, masovne grobnice na teritoriji Srbije, sa skoro 1.000 tela kosovskih Albanaca.

Policijska istraga iz 2001. godine predstavlja najočigledniji primer kako se, sa adekvatnim preduslovima, može sprovesti uspešna potraga za nestalima. Naime, za svega mesec dana otkrivene su tri masovne grobnice – u Batajnici, Petrovom Selu i kod jezera Perućac – sa telima oko 900 albanskih civila sa Kosova. Od tada pa do danas, u Srbiji je otkrivena samo još jedna masovna grobnica sa nešto više od 50 tela – ona u Rudnici kod Raške, 2010. godine.

Zašto je istraga 2001. godine bila tako efikasna? Zato što je postojala politička volja da se po prošlosti i doslovno kopa. Radna grupa, koja je tada osnovana unutar MUP-a, ispitala je tokom istrage prave ljude – one u svojim redovima. Iz danas dostupnih izjava policajaca umešanih u premeštanje tela jasno je da su im tada, tokom istrage u proleće 2001. godine, postavljena prava pitanja na koja su oni, svesni da je nastupilo novo vreme, odgovarali iskreno. Na osnovu rezultata te istrage danas imamo informacije o tome ko je na Kosovu pripremio leševe za transport, ko ih je prevezao, ko dočekao, ko pokopao i, ono najvažnije, ko je celom organizacijom upravljao.

Tadašnje „novo vreme“ je danas prošlo.

Danas se u državnim institucijama nalaze protagonisti ratnohuškačkih politika 1990-ih godina, a odnedavno i ratni zločinci odgovorni za ubistva albanskih civila i skrivanje njihovih tela u masovnim grobnicama. Pod njihovom kontrolom su i mediji – danas se masovne grobnice, na primer one u Batajnici, u mejnstrim medijima nazivaju „navodnim“.

Ekshumacija masovne grobnice u Rudnici je ilustracija politike novog vremena. Kada je otkrivena (na osnovu dojave EULEX-a, a ne na osnovu sopstvene istrage), nadležni su tela ekshumirali, identifikovali i poslali porodicama, bez otvaranja istrage o tome ko je odgovoran za njihovu smrt i pokopavanje u masovnu grobnicu. Fond za humanitarno pravo je potom utvrdio da su žrtve pronađene u Rudnici ubijene u četiri različita zločina u oblasti Drenice, te da je oblast Drenice kontrolisala i sprovodila operacije na mestima i u vreme počinjenih zločina 37. brigada VJ, na čijem je čelu bio kasniji načelnik Generalštaba Vojske Srbije Ljubiša Diković. U zaštitu generala Dikovića je potom stao celokupni „establišment“ – političari na vlasti, uključujući tadašnjeg Predsednika, vojska, Tužilaštvo za ratne zločine, mediji.

Postoji velika verovatnoća da se barem deo preostalih 1.000 nestalih albanskih žrtava nalazi u još uvek neotkrivenim masovnim grobnicama u Srbiji. Štaviše, može se pretpostaviti da se preostale tajne grobnice takođe nalaze unutar ili u blizini vojnih i policijskih objekata, kao što je bio slučaj sa većinom do danas pronađenih. Državni organi, međutim, sistemski blokiraju svaki napor da se te i druge žrtve pronađu, pre svega kroz sprečavanje uvida u sadržaj arhiva vojske i policije o „asanacijama terena“ i neprocesuiranje odgovornih za ratne zločine.

Nestale srpske žrtve sa Kosova predstavljaju kolateralnu štetu državne politike kojoj je prioritet zaštita pojedinaca i državnih struktura odgovornih za zločine nauštrb prava žrtava, makar i srpskih. Posledica prekograničnog karaktera sukoba u bivšoj Jugoslaviji je da uspešnost inicijative potrage za nestalima zahteva saradnju država, budući da su informacije, pa i same žrtve, na teritoriji različitih država. Stoga, država koja, poput Srbije, nije zainteresovana da traži „tuđe“ žrtve, ne može očekivati reciprocitet u potrazi za „svojim“ žrtvama.

Izvesno je da napredak u potrazi za preostalim nestalim žrtvama albanske, ali i srpske nacionalnosti, nećemo videti dok za to ne bude postojala politička volja. Ako se to ikada desi, ako vidimo posvećenu istragu o traženju tela i rezultate u vidu otkrivanja novih grobnica, biće to jasan znak da je Srbija zaista reformisala vojne, policijske, sudske i političke strukture i da je kao takva vrlo blizu ulaska u Evropsku uniju. Do tada ćemo na televiziji gledati dočeke ratnih zločinaca osuđenih u Hagu, upravo onih koji su odgovorni za ubistva albanskih civila i premeštanje njihovih tela sa Kosova u Srbiju.

Autorka je bivša direktorka pravnog programa FHP-a i programska direktorka za tranzicionu pravdu u International Coalition of Sites of Conscience.

Balkan.Perspectives, br. 12, novembar 2019.

Peščanik.net, 23.11.2019.

TEMA – KOSOVO