Nestrpljenje

Do zloćudnog sistema, ma od čega on bio sastavljen, još nije stigao glas o porazu. Iste večeri kad je bivši čovek koga zovu i Čvarak priznao da je razoren i politički seciran na masovnoj građanskoj obdukciji, održano je pogrebno veselje u zatrovanoj deponiji zvanoj Informer. Na sablasnom balu su se okupila stvorenja kojima do razuma nije doprlo šta se to upravo dogodilo.

Vodeća lica poništenog režima, urlala su u poraznom transu, slaveći pustoš koju su ostavili za sobom. Bili su ubeđeni da je to bio samo jedan običan dan a oni će i dalje nazdravljati sebi u fanatičnom obredu. Niko im ništa ne može, oni nisu navikli da se bave stvarnošću. Gospodar upravo nastupa sa bajatim opsenama koje će ih vratiti u najbolju prošlost i tu ostaviti zauvek.

Poraženi i poništeni dahija je svom snagom naricao nad sobom. Želeo je da uvredi sve koji su ga izbrisali i vratili u prirodni status nikoga i ničega. A kad su neki ljudi (bez jasnog motiva) ušli u okuženi Informer ne mogavši navodno više da trpe ono što se odatle čuje i vidi, zapretio je da će krenuti u protivnapad.

Ne znam jesam li ovo najbolje razumeo. On će, dakle, ponovo napasti. Uzeće Vasiljevića i Krička, sabraće razbežalu rulju sa toljagama, napraviće utvrde, još jednom zagaditi tek oslobođeni i očišćeni Pionirski park i ponovo proglasiti sebe za buljubašu. Jedino tako ostvarena pretnja ima smisla: gerilski pohod u stilu Milana Radoičića! Osim ako nije smislio kopernikanski prevrat: ne, ja sam ipak pobedio, one večeri sam isprobavao vašu naivnost. Idemo dalje, onako kako sam vas dresirao. Ja sam taj, ova tri dana samo ste sanjali.

Naravno da ovakva deluzija može da opstane jedino kao varijanta najvećeg očaja. On je samo kip od slame i povratka mu nema. Ali okolnost da preti iz svoje kaljuge je krajnje uvredljiva i ne postoje razlozi da se podnosi. A sadrži u sebi i teško krivično delo.

Ljudi sa pobedničke Studentske liste su mirni, sigurni u sebe i drže se demokratske procedure. Bez toga bi i pobeda bila okrnjena.

Takav stil koji bi morao da vodi mirnoj tranziciji vlasti, svakako valja podržati. Izabrali smo pametne, normalne ljude koji će uskoro, svakako uspešno, voditi ovu zemlju.

Uskoro. Tek je treći dan od one večeri 25. oktobra kad je gubitnik morao da prizna težak poraz. A čini nam se da promene, koje smo možda neopravdano očekivali odmah, idu jako sporo. U tom međuvremenu praktičnog bezvlašća, skakavci mogu slobodno da grickaju pobedu. Dokle će je pojesti, zavisi i od toga kako će ona biti branjena.

Slušao sam akademika Saičića, koji je objasnio šta sledi. Otprilike, novi parlament za mesec dana, a vlada najranije za dva meseca. Hoćemo li krotko istrpeti to međuvreme sa kreaturama koje nam dele lekcije, slobodno truju tek oslobođeni prostor ili možda ponovo uzmu palice. Imamo li snage i nerava da podnosimo neuračunljivog gubitnika kako urla i najavljuje obnavljanje terora?

Moje skromno mišljenje, koje možda donekle odudara od striktne procedure, jeste da se mnoge stvari moraju uraditi bez čekanja. A to je neposredno razvlašćivanje, demontiranje one moći koja ugrožava proces uspostavljanja demokratske vlasti. Pre svega odvajanje opasnih i drugih sumnjivih lica od nadležnosti nad snagama policije, vojske i tajnih službi.

Pacijenta valja odmah izolovati od bilo kakvog uticaja na bilo koga. Za to postoje tužilački kapaciteti, razlozi, zakonski osnovi i neposredni povodi. Siguran sam da ima ljudi koji znaju kako se to radi. Ohrabruje da su oni, koliko znam, to već započeli. Tužilac ne mora da čeka formiranje vlade, samo ga treba valjano podstaći da konačno radi svoj posao koji se ne može izbeći.

Demokratija jeste procedura. Ali, na drugoj strani od demokratije još postoji naoružana pretorijanska horda sa pobesnelim i poniženim šefom. On od juče ponovo veruje da je na slobodi i u pohodu na vlast.

Peščanik.net, 28.10.2026.