- Peščanik - https://pescanik.net -

Netanijahu u zamci intifade

Treća intifada je neminovnost. Ona će izbiti ako UN priznaju palestinsku državu u granicama iz 1967. godine, jer se odluka neće primeniti sama od sebe, i Palestinci će ući u rat kako bi potvrdili svoje pravo na suverenost i kako bi proterali izraelske vojnike i naseljenike sa teritorija. Intifada će izbiti čak i ako UN odluče da ne priznaju nezavisnost Palestine, ili povuku takvu odluku kako bi zadovoljili Izrael. U ovom slučaju Palestinci će ustati, frustrirani izostajanjem međunarodne podrške.

Trenutak kada će intifada izbiti i njen neposredni uzrok još nisu poznati, ali nije sigurno da će Palestinci čekati do zasedanja UN u septembru. Delovanje ljudi se rukovodi očekivanjima šta će se desiti u budućnosti, a ne time šta se dešava u stvarnosti. Dok očekujemo krizu u septembru, ona može nastupiti i ranije. Protekla dvogodišnja bezbedonosna stabilnost je uzdrmana i na teritorijama se već oseća komešanje: sleću rakete iz Gaze u Ašdod, događaju se teroristički napadi i pucnjava na Zapadnoj obali. Odavde je kratak put ka eskalaciji sukoba.

Predsednik vlade je upao u zamku. Ništa što uradi neće zaustaviti intifadu. On sada neće popustiti pred palestinskim zahtevima, zamrznuti izgradnju naselja i složiti se da izađe iz okvira Zelene linije,[1] u očajničkom pokušaju da zaustavi voz koji će se zakucati u zid. Ne samo zato što ovakvi predlozi znače njegov politički kraj, već oni stoje i u logičkoj suprotnosti sa onim što je strategija kojom se Netanijahu rukovodi. Po njegovom viđenju, revolucije u arapskom svetu vode ka slomu režima koji se nalaze pod protektoratom zapada i postavljanju novih pod iranskom zaštitom. On smatra da bi predaja Zapadne obale i istočnog Jerusalima Palestincima ovu teritoriju pretvorila u bazu terorističkih organizacija, a život u Izraelu učinila nepodnošljivim.

U svom rastrojstvu, Netanijahu se fokusirao da predupredi nametnute inicijative. Kao i njegovi prethodnici, počev od 1967. naovamo, i sadašnji predsednik vlade čeka dan kada će mu predsednik Sjedinjenih država narediti da napusti teritorije – kao što su predsednici Truman i Ajzenhauer uradili na završetku rata za nezavisnost u operaciji Kadeš, kada su Ben Guriona primorali da se povuče sa Sinaja. Izraelska spoljna politika već 44 godine pokušava da spreči ponovna vraćanja teritorija, po treći put, uz pomoć kombinacije tvrdoglavosti i popuštanja oko teritorija koje se smatraju manje važnima (Sinaj, Gaza, gradovi na zapadnoj obali, južni Liban), kako bi sačuvali veće dobitke (istočni Jerusalim, Zapadna obala, Golanska visoravan).

Netanijahu sada obilazi zapadne prestonice i umiljava se liderima tih zemalja, kako oni ne bi okrenuli leđa Izraelu u nameri da pridobiju palestinske revolucionare. On upozorava sagovornike da će, ako izbace Izrael sa Zapadne obale i iz Jerusalima, samo pokazati slabost i pomoći usponu Irana. On im predlaže otkup u vidu maglovitih obećanja o povlačenju u budućnosti. Više nema kupaca za njegovu robu, a čak i ako prilikom glasanja u UN o palestinskoj nezavisnosti on i pridobije nekoliko glasova protiv, odluka će ipak proći velikom većinom i intifada će izbiti odmah.

Netanijahu je u pravu kada kaže da se zbog pada egipatskog saveznika Hosnija Mubaraka sa vlasti, Amerika i Izrael nalaze u strateškom povlačenju. Naravno da će se povlačenje pod pretnjom i prinudom, ili treća intifada, tumačiti kao slabost. Ali kao i svaki tragični junak, tako je i Netanijahu sam svoj zatočenik. Da je nastavio sa mirovnim procesom iz Anapolisa[2] posle svog dolaska na vlast, umesto što ga je bacio u kantu za otpatke, njegov položaj sada bio bi bolji. Tada je Mubarak bio siguran na vlasti, Amerika je okrenula novi list u odnosima sa Arapima i Izrael je mogao da se uključi i kaže „Da“. Da je Netanijahu tada prihvatio mirovni predlog bivšeg predsednika vlade Ehuda Olmerta, svet bi to pozdravio i Netanijahu bi bio u poziciji da traži značajne ustupke – kao što su priznanje jevrejske države ili prisustvo izraelske vojske u dolini Jordana.

Ali Netanijahu je, sem davanja maglovitih izjava (na Univerzitetu Bar Ilan), odbio da razgovara o važnim temama i tako upao u diplomatsku zamku koju su mu pripremili Mahmud Abas i Barak Obama. Sada je kasno. Svet u njemu vidi čoveka koji tvrdoglavo odbija sve predloge i svi se nadaju njegovom padu. Netanijahu ne može da spreči treću intifadu, koju će Izrael, kao i prethodne dve, platiti bespotrebnim žrtvama i povlačenjem koje je on pokušao da zaustavi.

 
Haaretz, 27.04.2011.

Prevela s hebrejskog Alma Ferhat

Peščanik.net, 29.04.2011.

———–    

  1. Demarkaciona linija između Izraela i njegovih suseda, povučena posle izraelsko-arapskog rata 1948. Ona označava i granicu između Izraela i okupiranih terirorija.
  2. Mirovna konferencija održana u novembru 2007, na kojoj su se obe strane složile da je mirovno rešenje moguće kroz formiranje dve države.