- Peščanik - https://pescanik.net -

Ni MMF nije što je bio

Kako se čini da javnost baš i ne zna čime se rukovodi MMF i šta se od njega može očekivati u ova krizna vremena, ima možda smisla objasniti, koliko je moguće jednostavnije, model kojim se MMF služi, u kojoj se on meri dopunjuje sa modelom Svetske banke, i da li su u njih unete neke bitnije promene u ovo vreme svetske krize? Na kraju ima možda smisla dodati kratko objašnjenje o tome zašto je potrebna, i da li je mogućna, koordinacija monetarne i fiskalne politike?


Polakov model

Kada se čitaju programi finansijske podrške koje MMF sklapa sa zemljama članicama, može da se zapazi da su analize na kojima se oni zasnivaju prilično eklektične, ali da su uslovi koji se postavljaju da bi se odobrila finansijska podrška prilično jednoobrazni. Ovo zato što se operativni vidovi, recimo, stendbaj aranžmana, u velikoj meri rukovode poznatim Polakovim modelom zasnovanim na monetarnoj teoriji bilansa plaćanja (vidi np. J. J. Polak, „The IMF Monetary Model at Forty“). Ta formulacija može da zvuči tehnički i dosta odbojno, ali je reč o prilično jednostavnom shvatanju o tome sa kakvim se problemima u finansijskim transakcijama sa svetom mogu suočiti pojedine zemlje i kako bi im u tome mogao pomoći MMF kada ne mogu redovno da izmiruju obaveze. Sam model je veoma jednostavan i možda ima smisla da se prikaže. On se sastoji od četiri jednačine iz kojih se izvodi jedan cilj i jedno sredstvo kojim se taj cilj postiže.

L = kY ili ΔL = kΔY               (tražnja novca)                                                (1)

M = mY                                     (sklonost uvozu)                                             (2)

ΔL = ΔR + ΔD                         (ponuda novca)                                               (3)

ΔR = X – M + K                      (bilans plaćanja)                                            (4)

Politička implikacija je:

ΔD = – ΔR                                                                                                               (5)

Definicije simbola: Y stoji za nacionalni dohodak, ili za bruto domaći proizvod (BDP), L stoji za novac, M za uvoz, R za rezerve centralne banke, D za domaći kredit, X za izvoz, K za priliv stranih sredstava, k za stepen monetizacije, a m za sklonost uvozu, dok Δ stoji za promenu. Pretpostavlja se da su izvoz i priliv stranog kapitala određeni spolja (X, K), odlukama stranih potrošača i investitora, a da su nacionalni dohodak, uvoz i količina novca (Y, M, L) određeni unutrašnjim činiocima, dakle privredom u celini, tako da privredne vlasti mogu neposredno da utiču jedino na rast kredita, zapravo domaćeg kredita. Ukoliko se ovakva interpretacija modela prihvati, tada se može razmišljati ovako:

Ako se poveća ponuda kredita, povećaće se količina novca (jednačina 3), pa i nacionalni dohodak (jednačina 1), a to znači i uvoz (jednačina 2), što će povećati deficit u spoljnoj trgovini i uzrokovati pad rezervi, ako je priliv novca iz inostranstva, K, određen, kao što je pretpostavljeno, odlukama koje se donose u inostranstvu. Dakle, sledi zaključak da rast kredita vodi padu rezervi (jednačina 5). Ovo može da dovede do makroekonomske nestabilnosti, recimo zato što će kurs postati nestabilan, zbog čega je potrebno održati određen nivo rezervi, a to se može postići, u ovom modelu, jedino kontrolom kreditne ekspanzije.

Dakle, cilj je određeni nivo rezervi, a sredstvo je kontrola kreditne ekspanzije.

Na osnovu ovoga se modela može lako razumeti i koju ulogu ima MMF i zašto postavlja uslove koji se mogu naći praktično u svim stendbaj programima. MMF može kreditima da podupre rezerve, kako bi se stabilizovalo domaće finansijsko tržište, ali zato najčešće traži da se ispune tri uslova: (i) da se ustanovi donji nivo rezervi, (ii) da postoji gornja granica rasta kredita i (iii) da se javna potrošnja usklađuje sa javnim prihodima, dakle da se ograniči mogućnost deficitarnog finansiranja budžeta (obično tako što se utvrdi gornja granica fiskalnog deficita u odnosu na BDP).

Ovaj poslednji uslov je svakako najsporniji, pa nije nevažno uočiti da nije eksplicitno sadržan u osnovnom modelu. Naravno, nacionalni dohodak se može razložiti na privatni i javni sektor, pa ako se privatni sektor ostavi po strani, deficit u javnom sektoru podrazumeva povećanje kredita, što onda, istom logikom kao i ranije, utiče na deficit u platnom bilansu i vodi smanjenju rezervi. Usled toga, MMF brine o veličini fiskalnog deficita. No, taj uslov nije strogo rečeno neophodan, ukoliko se zaista monetranom politikom kreditna ekspanzija može držati pod kontrolom. Ukoliko to nije moguće, bilo iz načelnih ili iz političkih razloga, tada je fiskalni uslov svakako neophodan, mada ostaje da se precizno formuliše.

No, ako se smatra da bi fiskalna politika trebalo da bude odgovorna za privrednu stabilnost, tada postaje jasno da to znači da će biti potrebno značajno ograničiti diskrecionu javnu potrošnju, ali i sve druge kanale kojima se javna potrošnja povećava. Polazeći od toga, vremenom su povećavani uslovi koji bi trebalo, što neposredno a što posredno, da obezbede stabilnost fiskalnoj politici: to su takozvani strukturni uslovi ili ono što se naziva strukturnim reformama. Ideja je da je potrebno preraspodeliti odgovornost između javnog i privatnog sektora tako da se smanji pritisak na fiskalnu politiku i ograniči njena sposobnost da izlazi u susret političkim, privrednim i socijalnim zahtevima. Iz tog je pristupa proizašao takozvani Vašingtonski konsenzus. Njegove elemente su MMF i Svetska banka postepeno ugrađivali u svoje programe, bilo da su to bili stendbaj aranžmani ili oni za strukturno prilagođavanje.

Osnovna ideja ovoga konsenzusa nije bila ideološka, kao što se često misli. Da bi se to videlo, ima smisla vratiti se za čas Polakovom modelu. Pretpostavimo da zemlja nema svoj novac ili da ima potpuno fleksibilan, slobodno plivajući, kurs – rezerve su u oba slučaja nepotrebne (ili gotovo nepotrebne). Da to ponovim: uzmimo da zemlja uvede evro ili dolar kao svoje zvanično sredstvo plaćanja ili da ima svoj novac, ali je kurs potpuno fleksibilan i trenutno izjednačava bilans plaćanja (recimo uvoz i izvoz: koliko izvoza, toliko uvoza), tada, u oba slučaja, rezerve nisu potrebne, pa nije potreban MMF, jer nije potrebna finansijska podrška rezervama centralne banke.

Ako ovo nije realistično, nije nevažno zašto nije realistično? Polakov model je uglavnom namenjen manje razvijenim zemljama, mada su se sa platnobilansnim problemima suočavale i razvijene zemlje. No, kada je reč o manje razvijenim zemljama, monetarna i fiskalna politika mogu da budu nemoćne da se odupru zahtevima za jednom ili drugom vrstom intervencija, što može da dovede do problema u bilansu plaćanja. Ovi će biti manji, može se smatrati, ako su obaveze i odgovornosti valjano raspoređeni. Vašingtonski konsenzus i gotovo sve druge strukturne reforme su nastali u potrazi za boljom raspodelom odgovornosti u privredi, društvu i u javnoj sferi. Budući da je reč o preraspodeli prava i obaveza, ideloški sporovi su neminovni, a oni se obično svode na sukob socijalista i liberala oko uloge države i tržišta, što je dovelo do identifikacije strukturnih reformi sa neoliberalizmom, jer one podrazumevaju jačanje privatnog, tržišnog sektora (mada ne uvek i svugde i ne jednoobrazno), a potom i do verovanja kod sledbenika i neobaveštenih da je ideologija svemoćna, u negativnom i u pozitivnom smislu. To, međutim, nije u skladu ni sa stvarnim problemom, kao ni sa ocenom valjanosti predloženih rešenja.

Recimo, neoliberali uglavnom nisu zagovornici Vašingtonskog konsenzusa. Ne zato što ne odobravaju jednu ili drugu od predloženih reformi, mada se o svima njima može raspravljati, već zbog značajnog povećanja uloge međunarodnih finansijskih ustanova (MMF i Svetska banka). Ukoliko ste neoliberal, teško da ćete prihvatiti da je poželjno i izvodljivo da reforme u nekoj zemlji formuliše i sprovodi, putem uslovljavanja, neka međunarodna ustanova. Uz to, kao što se može videti iz prikazanog modela, fiskalna uslovljavanja i strukturne reforme nisu nephodni da bi MMF obavio svoju ulogu finansijske pomoći kako bi se održala platnobilansna ravnoteža. Ovo saznanje je važnije od ideoloških sporova, makoliko da oni naizgled pomažu razumevanju i objašnjenju.


Novi MMF

U normalna vremena, MMF odobrava kredite u okolnostima kada neka privreda ne može da sačuva potreban nivo rezervi i da izvršava svoje spoljne finansijske obaveze, kada ti problemi nisu izazvani spolja, a promena privredne politike, koja se zahteva, ne može da utiče na međunarodnu privredu. Model po kome MMF određuje sadržaj konkretnih stendbaj programa, koji sam skicirao, ne može se primeniti na globalne krize. Budući da je trenutna kriza globalna, MMF mora da se prilagodi, a i da se reformiše, ukoliko se predviđa da je globalizacija nezaustaviv proces, pa će i krize u budućnosti biti globalne. Imajući to u vidu, MMF se suočava sa tri osnovna izazova:

Prvo, budući da je kriza globalna, potrebno je podstaći globalnu tražnju, a to znači da je potrebno podstaći tražnju pojedinačnih država (a ne smanjiti je kako sugeriše postojeći model). Sa tim ciljem, MMF bi trebalo značajno da poveća svoj kreditni potencijal, za oko 1000 milijardi dolara. Nije, međutim, izvesno kako će ti krediti da posluže kreditnoj ekspanziji i ekspanziji tražnje uopšte u pojedinim zemljama? Kada je reč o kreditima za brzu namenu (reč je o 250 milijardi dolara), koje mogu da dobiju zemlje sa veoma dobrim istorijatom makroekonomske stabilnosti, i mogu da ga koriste kako nađu za shodno, to je svakako jedan novi instrument koji bi mogao da posluži, recimo, i za povećanje budžetske potrošnje, jer je reč o kreditu uz koji ne idu nikakvu uslovi. No, pristup toj kreditnoj liniji ima relativno mali broj zemalja koje zadovoljavaju navedeni kriterij.

Drugi je problem šta činiti sa zemljama koje se suočavaju sa platnobilansnim problemima, među koje spadaju gotovo sve zemlje u tranziciji? Primena postojećeg modela na stendbaj aranžmane sa ovim zemljama čini se da zahteva rešenja koja su upravo suprotna od onih koja bi bila potrebna u okolnostima globalne krize. Recimo, u nekim slučajevima, podrška rezervama služi održanju fiksnog kursa u uslovima kada bi njegova korekcija i eventualni prelazak na plivajući kurs bili poželjni. U drugim slučajevima, insistiranje na fiskalnoj konsolidaciji otežava vođenje monetarne politike koja odgovara karakteru globalne krize. Na primer, ako se inflacija usporava ili čak cene padaju, centralna bi banka mogla da podstakne povećano kreditiranje smanjenjem kamatne stope, čak uz depresijaciju kursa. No, to bi olakšalo finansiranje fiskalnog deficita, pa se zato fiskalno prilagođavanje kombinuje sa restriktivnom  monetarnom politikom, što smanjuje, a ne povećava ukupnu tražnju. Ovo je posebno nepoželjno zato što se spoljnotrgovinska ravnoteža u uslovima smanjenja globalne tražnje uspostavlja čak i brže nego što se očekivalo, jer recesija vodi velikom padu uvoza. MMF se, dakle, sočava sa neadekvatnošću modela na koji se oslanja, a alternative za sada nema.

Treći problem je da je potreban globalni konsenzus o upravljanju globalnom privredom, a ne samo da nedostaje konsenzus, nego nema ni jasne ideje o potrebnim reformama. MMF je učinio jedan važan korak: odustao je od strukturnog uslovljavanja. Prevagnulo je shvatanje da MMF ne bi trebalo da uslovljava finasijsku pomoć svim onim reformama koje su našle mesto u Vašingtonskom konsenzusu. Nezavisno od toga da li neko misli da su te reforme dobre ili ne, jasno je da nema mnogo smisla nastaviti sa pokušajima da se one uvede preko sporazuma sa međunarodnim finansijskim ustanovama, jer ne postoje efikasni mehanizmi da se one zaista sprovedu, a šteta po kredibilitet onih koji ih zahtevaju i onih koji ih prihvataju, a ne mogu da ih sprovedu, je suviše velika. Uostalom, Vašingtonski konsenzus je trebalo da obezbedi stabilnost i rast u zemljama koje zapadnu u krizu, iz jednog ili drugog, ali domaćeg razloga, a sada je problem kriza globalne privrede. U ovom času, međutim, konsenzus o tome kako obezbediti stabilnost i rast globalne privrede nije na vidiku.

Sa stanovišta zemalja koje sklapaju stendbaj aranžmane, ne izgleda kao da je MMF nov ili reformisan. Ovo je, pre svega, posledica činjenice da stari model nije primenljiv, a novoga nema. MMF je, ipak, spremniji nego ranije da, recimo, odobri viši fiskalni deficit, pa je štaviše i promenio osnovni kriterij kojim se rukovodi kada o tome donosi odluku. To možda signalizira u kom će se pravcu tražiti novi model. U prošlosti, MMF se uglavnom rukovodio veoma kratkoročnim i kvantitativnim kriterijima. Ovi neće nestati, ali će se posmatrati u kontekstu održivosti neke mere, recimo kao što je ona o dozvoljenom fiskalnom deficitu. Ovo je možda najlakše predstaviti na sledeći način.

Uzmimo da se zemlja suočava sa recesijom usled pada izvoza i priliva stranih sredstava. Smanjenje javne potrošnje, da bi se izbeglo zaduživanje, dodatno će smanjiti ukupnu tražnju i tako i javne prihode. Ukoliko je recesija duboka i produžena, budžetski će se deficit povećati, pa tako i javni dug, mada će se javna potrošnja, usled mera štednje, realno smanjiti. Visoki deficit i uvećani javni dug će, opet, zahtevati dodatne mere štednje, usled čega može da dođe do produženja recesije ili do privredne stagnacije. Kod takvog razvoja stvari, fiskalno će se prilagođavanje pokazati neodrživim, jer se neće moći ispunjavati obaveze prema budžetskim korisnicima, a ni prema poveriocima. Kvantitativno izraženo, ako se privreda ne oporavi, pa je fisklani deficit takav da je dodatno zaduživanje veće od privrednog rasta, to je očigledno neodrživo, jer dug raste brže od ukupne proizvodnje ili nacionalnog dohotka, što implicira da se obaveze prema kreditorima u nekom času neće moći izvršavati. Dakle, politika fiskalnog prilagođavanja mora da bude održiva, a ne tek restriktivna. A to zavisi i od privrednog rasta, a ne samo od stabilnosti.

MMF je i ranije vodio računa o fisklanoj i o održivosti deficita u razmeni sa inostranstvom (koji se beleži na tekućem računu bilansa plaćanja). No, kako je MMF pozivan u pomoć ili kada je kriza već izbila ili kada je jasno da se ne može izbeći, kod formulisanja jednog ili drugog finansijskog programa, kriterij održivosti nije imao operativni smisao. Ključni cilj je bila stabilizacija, a to je podrazumevalo da se krediti za povećanje rezervi ne koriste da bi se monetizovao budžetski deficit. Primarni kratkoročni cilj je da se obezbedi stabilnost kursa kako ne bi došlo do izvlačenja novca iz bankarskog sistema i iz zemlje. Smanjenje javne potrošnje je potrebno čak i ako budžet nije uopšte zadužen.

Ukoliko se više pažnje posveti fiskalnoj održivosti, to bi trebalo da dovede do promene modela finansijskog programiranja, ali šta će to tačno značiti za MMF ostaje da se vidi. Jasno je već sada, međutim, da je MMF zabrinut zbog negativnih stopa rasta i shvata potrebu mnogo značajnijeg povećanja kredita javnom sektoru kako bi se izbegla produžena recesija ili stagnacija. No, u ovom času, reč je o eklektičnom prilagođavanju, a ne o ozbiljnijoj reformi načina na koji se pristupa problemim sa kojima se suočavaju male, otvorene privrede u uslovima globalne krize.


Politička koordinacija

MMF se stara o stabilnosti, uglavnom kratkoročnoj. Ona, međutim, nije održiva ukoliko je privredni rast nezadovoljavajući. Staranje o rastu i razvoju manje razvijenih zemalja je povereno Svetskoj banci i nizu drugih međunarodnih finansijskih ustanova koje bi trebalo da podrže rast investicija, javnih i privatnih. Svetska bi banka, dakle, trebalo da ima za cilj da podrži određeni nivo, preteženo, javnih ulaganja, dakle da podstakne održiv privredni rast, ali u kontekstu obezbeđene makroekonomske stabilnosti. Detalje modela na koji se uglavnom oslanja Svetska banka nema smisla ovde iznosti; dovoljno je reći da je cilj povećanje investicija kako bi se ubrzao rast, pod uslovom da se obezbedi održivost platnog bilansa, jer će značajan deo privatnih investicija doći iz inostranstva. Pored toga, krediti i pomoć međunarodnih finansijskih ustanova, a i iz drugih izvora, imaju fiskalne posledice (na više načina, u koje ovde nema smisla ulaziti), zbog čega bi fiskalna politika mogla da ugrozi makroekonomsku stabilnost. Usled toga, privredni je rast uslovljen očuvanjem, pre svega, spoljne, platnobilansne, stabilnosti. Sa stanovišta koordinacije privrednih politika, to podrazumeva da je struktura intervencije međunarodnih finansijskih ustanova sledeća:

Fiskalna politika bi trebalo da se prilagođava monetarnoj.

Ovo se sada donekle menja pomenutim suočavanjem sa problemima globalne krize i preko usvajanja kriterija održivosti u sastavljanju finansijskih programa, ali je otvoreno pitanje u kojoj se meri ključni odnos monetarne i fiskalne politike mogu promeniti ne samo u kontekstu postojeće strukture međunarodnih odnosa i ustanova, već i u načelu. Ovo je ključni problem pre kojim se nalaze oni koji razmišljaju o reformi globalne regulative i sistema globalnog upravljanja.

Ako se uoči da je globalni sistem upravljanja zasnovan na prednosti monetarne nad fiskalnom politikom, tada se relativno lako mogu razumeti problemi sa kojima se suočavaju mađunarodne finansijske ustanove kada tu kombinaciju privredne politike sugerišu zemljama članicama. Jer je odnos između ove dve politike u državama najčešće upravo obrnut: fiskalna politika obično ima značajnu prednost u odnosu na monetarnu. Što otvara pitanje mogućnosti koordinacije ovih dveju politika, kako na nacionalnom tako i na međunarodnom nivou.

Da bi se videlo o čemu je tačno reč, možda ima smisla nešto formalnije, mada i dalje pojednostavljeno, prikazati problem. Dakle, napišimo jednačinu 1 u obliku kvantitativne teorije novca:

Y = vL                                                                                                                                       (6)

gde je v brzina opticaja novca (1/k iz jednačine 1). Uzmimo sada uslov za održivost fiskalne politike:

javni dug/nivo cena = očekivana sadašnja vrednost budućih suficita     (7)

gde je javni dug izražen nominalno (na primer u evrima), a pod suficitom se misli na višak javnih prihoda nad rashodima, posle odbitka troškova kamata; nivo cena se može, u otvorenoj privredi, zameniti i stabilnim kursom (jer devalvacija implicira inflaciju i obratno inflacija implicira devalvaciju). Ovom se jednačinom samo kaže da je javni dug potrebno isplatiti iz budućih ušteda u javnim prihodima (iz većih poreskih prihoda u budućnosti). Ovde ima smisla uočiti da su potrebni suficiti manji ukoliko je nivo cena viši, a javni se dug ne menja. Iz čega se može zaključiti da je jedan način da se obezbedi održivost javnih finansija oslanjanje na inflaciju. Treća relacija koja je korisna u ovom kontekstu jeste sledeća:

S – I = CA      ili (S – I) – CA = 0                                                                               (8)

Gde je S štednja, a I predstavljaju ulaganja, dok je CA tekući račun bilansa plaćanja. Ako se štednja i ulaganja razlože na privatnu i javnu komponentnu, imamo:

(Sp – Ip) + (Sj – Ij) – CA = 0                                                                                    (9)

gde p stoji za privatno a j za javno. Pretpostavimo da je tekući račun izbalansiran, dakle jednak je nuli, onda ako privatni sektor štedi manje nego što ulaže, javni sektor mora da štedi više nego što ulaže, dakle ako je privatni sektor u deficitu, javni je u suficitu – i obratno, ako privatni štedi više nego što ulaže, javni mora da ulaže više nego što štedi, dakle da bude u deficitu. Ako oba štede više nego što ulažu, tekući račun mora da bude u suficitu (što je, recimo, slučaj Kine). Ako su i privati i javni u deficitu, tekući račun takođe mora da bude u deficitu (što je, recimo, slučaj Srbije). E sada, ako su potrebni značajni fiskalni suficiti u budućnosti kako bi se mogao servisirati javni dug i ako je potrebno da se poveća privatna štednja kako bi se privatni sektor razdužio, tekući račun mora da bude u suficitu. Na tekućem su računu najvažniji uvoz i izvoz, što znači da je potreban suficit u bilansu spoljne trgovine.

Alternativa tome može da izgleda da je inflacija. Ako se poveća ponuda novca ili njegova brzina opticaja (jednačina 6), inflacija bi mogla da se ubrza, što bi smanjilo potrebu za suficitima, recimo u jednačini 7, što naravno podrazumeva deficit na tekućem računu. U sistemima gde je monetarna politika nezavisna, to nije moguće zato što je njen cilj održavanje inflacije na niskom nivou, obično negde oko 2% godišnje. Druga mogućnost jeste da fiskalne vlasti ubede javnost da neće povećavati poreze kako bi finansirale javni dug, što će voditi povećanoj potrošnji i višoj inflaciji. To je uglavnom politika kojoj su sklone mnoge zemlje: iz političkih razloga, fiskalna politika ima prednost nad monetarnom, posebno u zemljama koje nisu politički stabilne, što podrazumeva brži rast cena i deficit u razmeni sa inostranstvom, ako privatna štednja ne raste dovoljno brzo da kompenzuje inflatorno finansiranje javne potrošnje.

Sistem međunarodnih finansijskih ustanova je koncipiran tako da ovu nadmoćnost fiskalne politike nad monetarnom preokrene. Ovo je neophodno upravo zato što sklonost javnih vlasti da se oslanjaju na inflaciju vodi deficitu u spoljnoj trgovini i na tekućem računu. Budući da se obaveze prema inostranstvu ne mogu obezverediti inflacijom, suočavanje sa krizom u platnom bilansu bi trebalo da disciplinuje javne finansije. To, međutim, nailazi na političke otpore, što je jedan od razloga da se fiskalna prilagođavanja najčešće sprovode ili kada se već zapadne u krizu ili kada je sećanje na prethodnu krizu još sveže.

Odgovor koji se nameće jeste potreba koordinacije fiskalne i monetarne politike. To je lakše reći nego konceptualizovati i sprovesti. Iskustvo iz poslednjih dvadesetak godina je izgleda ubedilo MMF da nema smisla insistirati na strukturnim uslovima, jer se oni uglavnom ne ispunjavaju. Ali, ako se od njih odustane, nije lako videti kako će se ukloniti, ili bar oslabiti, nadmoćnost fiskalne nad monetarnom politikom? Pored toga, teško je ubedljivo argumentisati da je promena potrebna, pa čak i da je koordinacija potrebna, kada je osnovni cilj u ovoj svetskoj krizi podsticanje javne potrošnje, jer je monetarna politika nemoćna, a privatna štednja raste. U ovom času, kriza je globalna i MMF bi svakako hteo da nekako podstakne fiskalnu ekspanziju kako bi se povećala globalna tražnja, ali to bi podrazumevalo da se promeni osnovna strategija odnosa izmežu monetarne i fiskalne politike na kojoj se zasniva sistem međunarodnih finansijskih ustanova. Trenutno se rešenja traže i predlažu eklektički, jer nije jasno kako bi novi sistem trebalo da izgleda, ako se uopšte smatra da je potreban.

Problem političke koordinacije monetarnih i fiskalnih vlasti je pogotovo složen kada je reč o globalnoj privredi. Da bi se videlo zašto, valja poći od zapažanja da je svetska privreda, naravno, po definiciji, zatvorena privreda – nema platni bilans jer nema spoljnu trgovinu i spoljnu razmenu uopšte. Kako razmeti izbijanje globalne krize i koji skup mera bi mogao da spreči izbijanje neke nove globalne krize? Ukoliko se svetska privreda posmatra kao jedna zatvorena privreda, finansijsku je krizu relativno lako razumeti. Iskustvo sa krizama bankarskih sistema u perodima kada nisu postojale centralne banke, ili su vodile rđavu monetranu politiku, i kada nisu postojali sistemi osiguranja depozita je bogato. Takođe, poznate su krize koje su nastajale usled deficitarnog finansiranja javnih rashoda, na primer da bi se finansirali ratovi. Globalna bi se kriza mogla shvatiti kao tipičan primer sloma bankarskog sistema i javnih finansija poput finansijskih i privrednih kriza u Evropi i Americi koje su bile karakteristični za neregulisane privrede u devetnaestom veku.

Ako bi se tako shvatila trenutna svetska kriza, moglo bi da se predloži da se uvedu svetski novac i svetska centralna banka i da se usvoje neka fiskalna pravila, ako ne već i svetski fiskalni sistem. Uz što je moguće slobodnija tržišta robe, usluga, rada i kapitala. To već liči na Evropsku uniju, a ne bi se moglo reći da je u njoj postignuta idealna kordinacija tržišta, fiskalnog i monetranog sistema. A teško bi bilo reći da se bilo gde može uočiti interes za daljom političkom integracijom: nje nema ni u Evropskoj uniji. Tako da u ovom času nedostaju ideje kako da se reformiše svetski finansijski sistem i kako da se usklade modeli međunarodnih finansijskih ustanova sa politikama koje po prirodi stvari slede nacionalne privrede.


Zaključak

MMF se prilagođava svetskoj krizi, što se posebno ogleda u pragmatičnijem razumevanju fiskalne politike i u potpunom odustajanju od strukturnih uslova. On bi i da se reformiše, nove okolnosti to zahtevaju, ali nije lako ni formulisati novi model na koji bi se te reforme oslonile niti obezbediti potrebnu političku koordinacija kako na nacionalnom tako pogotovo na međunarodnom nivou. Imanuel Kant je mislio da je potebno više kriza, jedna gora od druge, da bi se videle prednosti očiglednh rešenja. Nemamo, dakle, još dovoljno iskustva.

 
Peščanik.net, 04.08.2009.