Nije baš neki izbor

Možda će se na predstojećim mitinzima i u javnoj raspravi koja će uslediti donekle razjasniti koju politiku nude partije koje se kandiduju da preuzmu vlast, ali ono što se trenutno može reći jeste da partije na vlasti, a i najveća opoziciona stranka, daju konfuzne izjave kada je reč kako o spoljnoj, tako i o privrednoj politici.

Po do sada iskazanim stavovima, Srpska napredna stranka (SNS) nije još uvek spremna da preuzme odgovornost vlasti. Ovo se može videti na dva primera. Kada je reč o ključnom pitanju spoljne politike, stavu prema evroatlantskim integracijama, Tomislav Nikolić je izjavio sledeće: „Ulazak u NATO bi direktno naljutio Rusiju, a Putin je rekao da bi time rizikovali da prema nama okrenu svoj raketni sistem“. Tako kako je Nikolić citirao Putina, reč je o neskrivenoj i veoma ozbiljnoj pretnji. Koja je razlog, kako je rečeno, da je SNS protiv pristupanja Srbije Atlantskom savezu. Jedna uspešna pretnja, naravno, povlači drugu pretnju, pa ostaje da se vidi gde bi SNS podvukla crtu? Nezavisno od toga, jasno je da se takvom izjavom i takvim stavom iskazuje nespremnost da se preuzmu suverene odgovornosti vlasti, što ne preporučuje Tomislava Nikolića za mesto predsednika vlade.

Opet, kada je reč o ključnom pitanju privredne politike, kako će se finansirati javne obaveze i očuvati makroekonomska stabilnost, SNS ne nudi neki konkretan odgovor, a po stavu oko prodaje Telekoma se može zaključiti da odgovora, za sada, ni nema. Ostavljam po strani konkretne aspekte ove prodaje, ali način na koji se o njoj raspravlja ukazuje na to da se ne razumeju osnovni makroekonomski problemi srpske privrede. Naime, ako se ne menjaju javne obaveze, ako se dakle uzme javna potrošnja kao data, ona se može finansirati ili iz poreza (gde ulazi i inflatorni porez) ili iz zaduživanja ili iz prihoda od imovine ili od njene prodaje. Ako se, opet, ne želi dodatno zaduživanje i ne smatra se dobrim povećanje poreza, a zaduživanje nije u skladu sa fiskalnom odgovornošću, o čemu sada postoji i zakon, onda je neophodno smanjenje potrošnje. Kada je, pak, o javnoj potrošnji reč, značajnih smanjenja može da bude samo u krupnim stavkama, a to su penzije, obrazovanje, zdravstvo, transferi lokalnim vlastima i, naravno, javna ulaganja. Šta od toga i po koliko?

Ovde možda nije lišena smisla jedna digresija. Osamdesetih godina prošloga veka oko vlasti su se sukobljavali različiti delovi iste partije i nastajuće opozicione stranke, ali su svi veoma dugo izbegavali kako privatizaciju državne imovine tako i smanjenje potrošnje ili povećaje poreza. Kako su mogućnosti dodatnog zaduživanja bile male, protekla je čitava decenija u privrednoj stagnaciji i inflaciji cena, a potom je došlo do, da to tako nazovem, anarhičnog poravnanja računa. Posle je imovina uglavnom uništavana, a potom su počeli novo zaduživanje i rasprodaja imovine. Sada je zaduživanje ponovo otežano ili mu se bliži kraj, a spremnosti za fiskalnu reformu – za promenu strukture javne potrošnje i poreskog sistema – nema, što znači da se mora prodavati imovina.

Odgovor najvećeg dela opozicije jeste – nećemo ništa od toga. Iz toga sledi da se neće makroekonomska stabilnost, ili, drukčije rečeno, da se zaziva ozbiljna destabilizacija privrede i to u uslovima kada je socijalno stanje veoma rđavo. SNS neće prodaju imovine, ali ne kaže na kojoj javnoj potrošnji namerava da štedi. Demokratska stranka Srbije (DSS) u osnovi predlaže dodatno zaduživanje od nekoliko milijardi – od Rusije. No tada bi se javni dug povećao do mere da ne bi bio u skladu sa ozakonjenom fiskalnom odgovornošću, te bi se taj priliv stranog novca opet mogao obezbediti samo prodajom imovine, ovog puta, ruskoj državi, a to bi verovatno bila Elektroprivreda Srbije. Hoće li SNS, ako dođe na vlast, preuzeti taj program, to ostaje da se vidi, kao što ostaje da se vidi i kolika je njihova posvećenost integraciji u Evropsku uniju, dok se DSS već izjasnio protiv toga.

Na drugoj strani je pre svega Demokratska stranka (DS), jer je veoma teško predvideti šta će tačno sutra zastupati SPS i G17 plus. Što ne znači da je DS transparentna stranka, da se tako izrazim, ali je trenutno preuzela odgovornost za vlast i vladu i stoga je zapravo i jedina relevantna stranka na vlasti. Koliko se odgovorno ponaša?

Uzmimo opet spoljnu politiku. Oko nje se, očigledno, unutar stranke vodi, blago rečeno, rasprava. Poslednje izjave Vuka Jeremića se mogu shvatiti samo kao kritika Borisa Tadića. Jeremić je, naime, Dragoljubu Mićunoviću prigovorio da se u Evropsku uniju zaklinje kao da je to novi marksizam, a Tomislavu Nikoliću da je evrofanatik, kao i LDP. Koliko je to diplomatski rečnik, to se može ostaviti po strani, no nije jasno šta bi trebalo da je politički cilj te demagogije? Jasno je, međutim, da se prigovor o evrofanatizmu ne može uputiti Nikoliću, koji je jedino poznat kao otvoreni rusofil, uostalom kao i Jeremić. Kako je srž predizborne strategije Demokratske stranke upravo početak pregovora o članstvu u Evropskoj uniji, prigovori za evrofanatizam i za vođenje računa o uticaju na odnose sa EU u oceni svakog političkog poteza („novi marksizam“) se mogu odnositi samo na Demokratsku stranku. Što otvara pitanje šta je spoljna politika te stranke?

Ima onih koji smatraju da DS na ovaj način pokušava da, što bi se reklo, sedi na dve stolice, što nije naročito promišljena strategija, ako je, naravno, to uopšte stranačka strategija. Da to neće doneti glasove na izborima, to je jasno. Ta retorika i spoljna politika koja se njome vodi donosi glasove Demokratskoj stranci Srbije, a ne oduzima ih Srpskoj naprednoj stranci, već upravo Demokratskoj stranci. Iz čega se može zaključiti da ova poslednja još uvek nije spremna, kao stranka, da preuzme odgovornost za spoljnu politiku koja bi bila u skladu sa njenim osnovnim strateškim ciljem, a to je, deklarativno, članstvo Srbije u Evropskoj uniji.

Kod privredne politike, opet je prodaja Telekoma dobar primer. Dok je u slučaju stranaka koje se opiru ovoj prodaji reč o prećutnom izboru da se država dodatno zadužuje sve dok to ne postane sasvim neodrživa politika, dotle DS u prodaji Telekoma vidi način da odloži, što je moguće duže, odluku o fiskalnim i o reformama javnog sektora u celini. Ako se tome doda i oslanjanje na pomoć centralne banke, koja odlaže mere potrebne da se inflacija svede na nivo koji je u skladu sa stabilnim kursem i sa održivim bilansima u razmeni sa inostranstvom, jasno je da se traže pare, koje su nesumnjivo potrebne, gde god se mogu naći kako bi se, koliko je god moguće, poboljšali izgledi stranke na predstojećim izborima. Nije jasno zašto se misli da će glasači očekivati da će stranka koja je neodgovorna pre izbora biti odgovorna ukoliko joj se ponovo poveri vlada?

Ako se razmotre samo ovih par primera, jasno je da u ovom času glasači i nemaju neki izbor. Stranka na vlasti se ponaša neodgovorno, a najjača opoziciona stranka još uvek nije spremna da preuzme odgovornost vlasti. Demagogije, opet, ima na pretek.

 
Peščanik.net, 14.04.2011.