Jednog dana ćemo govoriti da je sve bilo jasno. Jednog dana ćemo se pitati zašto nismo shvatili da je moglo drugačije. Jednog dana ćemo biti pametniji.
Živimo u vremenu Jednog dana. Živimo sadašnjost koja je već prošlost, obeležje kriznih vremena. Slutimo da ćemo zbog sadašnjih grešaka, taktike i politike još dugo patiti. Nimalo prijatan osećaj.
Čuli smo da imamo još tri dana. Laknulo nam je kada su rekli da će se sve rešiti u naredna tri meseca, jer to malo bolje zvuči. Prema budućnosti se odnosimo sa mešavinom skepse, fatalizma i neutemeljenog optimizma.
Ali šta treba da uradimo ako žena koja vlada politiku pretvara u sapunsku operu, dok izgovara rečenicu, sa jedne strane grotesknu zato što svoju sopstvenu egzistenciju stavlja na vagu, a da to stvarno ne misli – a sa druge strane tako sumnjivu, zato što jedna od glavnih karakteristika politike nije dužina života, već dužina mandata: „Dokle god sam živa“ je rečenica koja više priliči starim tetkama, a ne kancelarki.
Ali šta treba da uradimo ako je ženi koja vlada potpuno svejedno šta će se desiti sa Evropom – prvo je srušila Helmuta Kola, a sada ugrožava njegov najvažniji projekat. Ima neke logike u tome. Poslednjih godina su se razgovori i razmišljanja o Evropi značajno promenili. Upravo je Merkelino taktiziranje pokazalo koliko je u suštini lažna slika evropske solidarnosti. Rezultat referenduma o Evropi, u Nemačkoj bi pokazao da mi već duže vreme nemamo pojma šta nam Evropa znači.
Ovo je prekretnica u nemačkoj posleratnoj istoriji – drugačije rečeno, posleratna istorija Nemačke je prošla. Kolega Augštajn je pre nekoliko dana gotovo preklinjao Angelu Merkel da se urazumi, da se promeni. Ali kako bi to bilo moguće? Ona ne može da izmeni svoju biografiju. Augštajn je isto tako mogao da ode na najveće frizijsko ostrvo i da vikne u vetar: Neće se promeniti. Ova zemlja je ono što se odavno promenilo.
Živimo u novoj Nemačkoj čije se konture polako naziru. Wolfgang Šojble, koga je špekulant Džordž Soros nazvao „poslednjim Evropljaninom“ sedi u Merkelinom kabinetu kao poslednji dinosaurus BRD-a (Savezne republike Nemačke ili Zapadne Nemačke), zemlje koja se uvek trudila da bude razumna. Za novu Nemačku to se na može reći, u svakom slučaju ne u smislu BRD-a. Nova Evropa se suprostavlja EU, provocira je, a Soroš je upotrebio drastičnu reč: „Mržnja“.
Ova reč otvorila je novu dimenziju razumevanja krize. Izrečena je tokom nedelje u kojoj je Angela Merkel spekulisala o svom životu, a implicitno i o svojoj smrti – bilo je to ono Jednog dana, znamenje opasnosti koje, prema Sorošu, prete Evropi. Rečnik postaje ratnički. Narativ unutar EU više neće biti isti.
Bilo je različitih narativa u EU, koja je u ovoj formi uvek bila desničarsko-liberalni projekat, što objašnjava zašto levica prema njoj još uvek nema izgrađeni stav, osim izvesne idealističke odanosti. Posle Drugog svetskog rata, bio je to pragmatični cilj ponovnog uključenja Nemačke u evropsku privredu, koja bez Nemačke ne bi funkcionisala – tako je nastala EU. Nakon ponovnog ujedinjenja Nemačke, isto tako pragmatičan cilj bilo je povezivanje nove super države; bila je to pre svega francuska želja – tako je nastao evro.
Evropska unija, možemo reći, nije bila greška. Evro u ovom obliku jeste. A sada, kada se pred našim očima evro polako raspada, raspada se i savršena PR-konstrukcija Evropske unije, a sa njom i Evropa.
Ali šta ako to sa novcem više ne funkcioniše? To nas ponovo vraća na Jednog dana. Činjenice su tu i ne moramo studirati istoriju da bismo shvatili da one nisu baš najpovoljnije za demokratiju. Pritiskajući teret dugova u gotovo svim zemljama Evrope, masovna nezaposlenost i generacija mladih bez perspektive, koja je gurana u emigraciju, ili zavisnost, ili samo prezir.
Jednog dana: dvadesetih i tridesetih godina dvadesetog veka postojala je reč koja je trebalo da objasni sve nesreće prvih decenija tog veka – Versaj.
Jednog dana: šta ćemo dvadesetih i tridesetih godina ovog veka misliti o ovim nedeljama, o ovim mesecima 2012. godine?
Georg Diez, Spiegel, 29.06.2012.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 01.07.2012.