- Peščanik - https://pescanik.net -

Nove godine 1997:2010

04/01/2010

Kako ste proslavili Novu godinu?

Što se mene tiče, ja sam ovaj put izbegao sve vrste organizovanih zabava i tu neprijatno toplu, kišnu noć proveo kod kuće u društvu voljene osobe. Ničeg lepšeg od toga zaista. Dok nam je šezdeset plus kanala kablovske televizije serviralo prilično dosadan program (domaće tv-programe, a posebno “svečane” sadržaje na njima kada sva čudovišta našeg kulturno-zabavnog mainstreama spremno isplivavaju na površinu, svojski izbegavamo), pomalo smo jeli (uglavnom slatkiše), pomalo pili (istarsku medicu), slušali muziku, razgovarali, smejali se… I bilo nam je – sjajno. U ponoć smo se zagrlili i poljubili, a jutro dočekali gledajući neke od naših omiljenih filmova na dvd-ju.

Ne znam kako stvari stoje s vama ali, što se mene tiče, bila je to besprekorna proslava krajnje obične Nove godine u jedno obično vreme u srazmerno običnoj zemlji.

Ili mi je barem prijalo da malo – čisto za promenu – verujem u to.

Tog prvog januarskog jutra 2010. godine Beograd je bio sablasno tih i pust. Takav nedostatak aktivnosti u ovom hektičnom, ubrzanom gradu s previše ljudi moguć je samo tog dana u godini kad se čini da baš svi spavaju. Pa i moja draga.

Svi osim mene.

Jutro sam tako proveo za svojim radnim stolom, uz prvu tursku kafu u novoj deceniji. Trezneći se lagano, prekopavao sam ujedno po davno zapostavljenim, dubljim slojevima memorije svog kompjutera u potrazi za starim, zaostalim tekstovima, crticama, zapisima, svim tim započetim pa odbačenim fragmentima bog-zna-čega, onako kako bih kopao po kojekakvim škrinjama i sanducima ili prelistavao stare prašnjave sveske, samo da su vremena nešto drugačija.

Ovako, nekakva neusmerena novogodišnja melanholija, pojačana, bolna i patetična svest o prolaznosti i ograničenom trajanju, snažno je pulsirala u meni, ali svi lični tragovi iz prošlih vremena, svi zapisi koje sam za sobom ostavio, ovlaš zabeleženi i pohranjeni u kompjuteru, belasali su pred mojim pogledom jednako čisti, istovetni, uvek novi – razočaravajuće digitalni.

Utoliko je, verujem, moj osećaj iznenađenja bio veći kad sam iz te nadasve bezlične arhive iskopao neobjavljen tekst o jednom sada već davnom dočeku Nove godine. Ne znam da li ga se sećate? Tog konkretnog dočeka, mislim. Onog masovnog uličnog partija – kulminacije zimskih uličnih protesta – kojim smo dočekali novu 1997…

Zagledanom u taj trinaest godina stari tekst, odjednom je cela bizarna masovna slika, koje se tako dugo nisam dosetio, oživela pred mojim očima. Beskrajni mural svih naših zanosa i svih naših dugogodišnjih zalaganja pa i hrabrosti, ali i zabluda takođe, te poražavajuće komičnosti, kao i svih cena koja ćemo kasnije plaćati zbog naše beskrajne naivnosti brižljivo negovanih političkih idiota. Rekapitulacija svih naših pogrešnih procena. Radovali smo se, te novogodišnje noći 1997. godine, kao deca, pravili smo buku, sećate se sigurno, bila je to era kad smo još uvek verovali u bolju budućnost. Doba kad smo ozbiljno smatrali da će nam jednom, ako samo izdržimo i istrajemo u ovome što smo započeli, svakako biti bolje.

I evo nas, pomislio sam, evo nas u toj boljoj budućnosti.

A ispada da je nekako teško primetiti je, vreme se valja kradomice i često iznenadi, ne stigne čovek ni da se osvrne za sobom, da bilo šta definitivno i razumno zaključi, a ono je već procurilo. Proteklo. Nema ga više.

I tako: naša bolja budućnost je tu. Nova era je u toku.

Takva kakva je.

Čitavih trinaest godina prošlo je od te herojske nove godine 1997. Vremena su se neosporno promenila.

Pa ipak, zašto se ne osećamo bolje?

I zašto smo, dođavola, toliko utučeni?

*

04/01/1997

Nekoliko stotina hiljada Beograđana provelo je novogodišnju noć na ulicama glavnog grada. Najavljena javna proslava trebalo je da se održi na Trgu Republike ali se, zbog velikog broja okupljenih, čitav hepening naprosto razlio po daleko širem prostoru gradskog jezgra, zakrčivši mnoge okolne ulice. Bila je to najveličanstvenija proslava Nove godine koja se uopšte može zamisliti ali i nešto znatno više od toga – katarzična kulminacija masovnog građanskog protesta koji već punih četrdeset dana uporno potresa same temelje jedne autokratske, anahrone, nastrane, destruktivne i nekompetentne vlasti koja je, uz sve to, sklona grubim izbornim prevarama.

Odsustvo policije na zaleđenim gradskim ulicama te večeri bilo je osobito interesantno. Tamnoplavi kordoni teško naoružanih specijalaca već danima predstavljaju specifičan božićni dekor naše oronule prestonice. Svoju ulogu da spreče „šetnje“ demonstranata navodno zbog ometanja saobraćaja (demonstracije su se, naime, pre otvorene pojave policije, sastojale iz svakodnevnih mirnih protestnih šetnji gradom, pri čemu su maršrute menjane svakog dana i bilo ih je nemoguće predvideti) oni su izvršavali poslušno ali, mora se priznati, bez prevelikog žara. Demonstrante su sklanjali s ulica, usmeravajući ih i ograničavajući na prostor Trga Republike. Time je protest samo osnažen dodatnim smislom i revoltom, postignut je tipičan kontraefekat, a policija je svojim svakodnevnim brojnim prisustvom izazvala daleko veća i dugotrajnija zakrčenja saobraćaja od onih koje je trebalo da predupredi. Na licima policajaca, međutim, opažala se ravnodušnost ljudi koji samo rade svoj posao i demonstranti su se, uz povremena čarkanja, lako privikli na njihovo prisustvo.

Jedno se pitanje, stoga, nameće samo od sebe: zašto se policajci nisu pojavili i tog trideset i prvog decembra upravo protekle devedeset šeste godine da proslave novu godinu zajedno s istim onim građanima s kojima se danima već odmeravaju preko ogromnih štitova od pleksiglasa?

Možda su imali slobodan dan?

Ili su bili među nama, ali u civilu?

Ili su, u stvari, sve vreme stajali tu, u jednakom broju kao i proteklih dana, tamnoplavi i opasni, s kacigama i pancirima i dugačkim pendrecima, ali ih mi naprosto nismo primetili?

Možda su čak i ograničavali prolaz demonstrantima širokim kordonima, kako to obično rade, samo što su ljudi jednako nadirali i prolazili kroz njih kao da su utvare jer baš niko, u sveopštem oduševljenju koje je te noći zavladalo gradskim centrom, jednostavno nije stigao da registruje njihovo prisustvo?

Uz već pomenute šetnje, buka je glavna odlika i principijelno oružje ovog maratonskog protesta koji svoju kulminaciju doživljava upravo ovim masovnim dočekom. Stoga se slobodno moglo očekivati da će novogodišnja noć biti glasnija od svega što smo do tada imali prilike da čujemo. Uz redovne proizvođače buke (pištaljke, navijačke trube, sve vrste duvačkih instrumenata kao i zvona, sirene, bubnjeve i najraznovrsnije udaraljke) mnogi su te noći poneli i svoje budilnike, da usaglašenom zvonjavom obeleže dolazak Nove godine. I zaista: buka u gradu bila je tolika da je malo njih obratilo pažnju na svečani program i rok koncert koji je usledio potom. Većina okupljenog sveta nalazila se predaleko od bine, a razglas je bio loš, pa se ništa nije čulo, ali sve to nije bilo ni najmanje bitno: ljudi su ionako bili usredsređeni isključivo jedni na druge. Nakon zajedničkog četrdesetodnevnog demonstriranja izgledalo je kao da se svi okupljeni izrazito dobro poznaju.

Atmosfera je, nakon ponoći, dovedena do usijanja. Svi su bili zajapureni i ekstatični od veselja i optimizma. Od buke pištaljki i budilnika koja je uporno trajala nesmanjenim intenzitetom, izgledalo je kao da se čitav grad trese. Ljudi su se oduševljeno ljubili i čestitali jedni drugima nasumice, a ispijalo se neprestano i s tolikim žarom i oduševljenjem da poznajem mnoge koji se, sad kad je već sve prošlo, od čitave te ekstatične noći ne sećaju – ničeg.

*

04/01/2010

Ove godine samo je nekoliko hiljada Beograđana dočekalo novu 2010. na beogradskim ulicama. Ujutro prvog januara, dok sam ja sedeo zadubljen u svoj trinaest godina stari tekst, državna televizija emitovala nam je snimke novogodišnjih proslava održanih na ulicama Berlina, Pariza, Londona, Rima ili Njujorka, ali nije propustila ni da prikaže dug prilog o tome kako je Nova godina dočekana kod nas. Voditeljka nas je uredno obavestila da su se na tradicionalnom besplatnom novogodišnjem koncertu, koji je održan ispred Doma Narodne skupštine pod sloganom «Vrata su otvorena», okupili Beograđani kao i njihovi mnogobrojni gosti iz zemlje, regiona i inostranstva, da je stara godina ispraćena vatrometom, kao i da je novogodišnju čestitku okupljenima putem video-bima uputio – ah, a ko bi drugi? – Novak Đoković. Svirali su Đorđe David, Željko Joksimović i… ma, da ni ne nabrajam dalje. Dosada, ta strašna, strašna dosada svakog skučenog, provincijskog društva!

Prestao sam da čitam i okrenuo sam se prema televizoru tek kad su pustili reprizu dela novogodišnje čestitke našeg aktuelnog Predsednika. Stojeći donekle ukrivo ispred dve (zašto dve?) zastave Republike Srbije, smešeći se kiselo kao da ni sam u potpunosti ne veruje u sopstvene reči i gledajući unaokolo donekle decentrirano, Predsednik je ravnim glasom nizao neobavezujuće floskule koje mogu da znače mnogo toga, ali i ne moraju da znače ništa. Najpre nam je srazmerno šarmantno poželeo da nam se godina kakva je bila 2009. ne ponovi, zatim nam je čvrsto, za sledeću godinu, obećao status zvaničnog kandidata za članstvo u EU, pa potom i pregovore s istom o konačnom učlanjenju, pa dalji privredni rast, sve lepše od lepšeg, milina božja, nije propustio ni da nas podseti na neverovatno srećnu okolnost da je Srbija jedna od retkih zemalja koja je u uslovima teške ekonomske krize uspela da sačuva svoje ekonomske potencijale, ma šta to da značilo, primetio je potom, ozbiljnog lica, da nova 2010. nikako neće biti laka ali je rekao i da ćemo nastojati da ispunimo sve svoje obaveze prema međunarodnoj zajednici i završimo saradnju s haškim tribunalom kao i da otvorimo pitanje odgovornosti za sve što nije učinjeno na tom planu u prethodnim godinama, pa nastavio dobro poznatim rečenicama o oštroj borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala… Ukratko: sve ono što godinama unazad tužno ne uspevamo, ostvarićemo izgleda, ako je verovati našem trenutnom Predsedniku, u predstojećoj 2010. A ako ne – nikom ništa. Za 2010, uostalom, ide 2011. Čarobna. Ispunjena još luđim mogućnostima. Svetla budućnost je pred nama, a kad će stići – ne znamo.

Ugasio sam tv.

Nisu se te njegove rečenice bitno razlikovale od onih koje su mehanički ispaljivali i njegovi mračni prethodnici, ali razlikovale su se – i to se trenutnom Predsedniku mora priznati – po okolnostima u kojima su izrečene. Jer, istina je da smo danas – nakon 19. decembra posebno – uz sve što nas čini poslovično potištenima ipak daleko slobodniji, daleko normalniji nego što smo bili godinama unazad. Danas izlazimo na kraj s mnogobrojnim poteškoćama i ratujemo sa svakodnevnim stresovima, bavimo se čistim preživljavanjem ali živimo u kakvom takvom miru i toga se treba neprestano podsećati, to treba stalno ponavljati u sebi: više ne ratujemo ni sa kim, više ne ratujemo ni sa kim, više ne «branimo vekovne teritorije i ognjišta», više ne okupiramo gradove, u naše ime se ne ubijaju građani susednih zemalja, više ne glorifikujemo ratne zločince (ok, barem ne zvanično), nismo više onaj strašni psihopata među nacijama. Danas je, uz sve što znamo o specifičnom lokalnom mentalitetu kao i kompleksnom istorijskom nasleđu čiji smo nemoćni robovi, ipak na delu kakav takav proces sveukupnog društvenog oporavka. Snalazimo se kako znamo i umemo, put kojim se krećemo krivudav je i varljiv, često i nismo sigurni idemo li mi to unapred ili se i dalje slepo vrtimo u krug u magičnoj šumi sa druge strane ogledala. Normalizacija našeg društva odvija se često sporije nego što bismo želeli. Ali – ipak se odvija.

Ma šta da mislio, govorio ili činio naš trenutni Predsednik.

*

04/01/1997

Prvog januara nove devedeset i sedme godine, državna televizija nije imala šta da nam kaže o tome kako je novogodišnja noć proslavljena na beogradskim ulicama. Emotivala nam je do besvesti snimke sličnih događaja s ulica Berlina, Pariza, Londona, Rima ili Njujorka ali je ostala krajnje ravnodušna prema jednako spektakularnoj proslavi koja se odvila pod samim njenim nosom. Neko mi je rekao da je čuo kratak tonski izveštaj o tome kako je „pokušaju opozicione koalicije ZAJEDNO da organizuje novogodišnju proslavu u Beogradu prisustvovalo nekoliko hiljada najodanijih pristalica itd.“

Ali, sve je to u redu – to je taj poznat prezrivi ton i ta tekuća laž na koju su se valjda svi u ovoj zemlji već odavno navikli. Pored pomenutog policijskog aparata, strogo kontrolisani državni mediji predstavljaju glavno oružje nemilosrdne političke borbe koju naš aktuelni Predsednik već dugo vodi protiv neistomislećih građana i političke opozicije. Svi smo već toliko puta vređani preko tv-dnevnika i raznoraznih informativnih emisija. Nazivani smo „petom kolonom“, „fašistima“, „snagama haosa i bezumlja“, „izdajnicima“, „stranim plaćenicima“. Zato od državnih medija više niko ne očekuje ništa, dok se stvari ne promene, a do tada mnogi građani jednostavno bojkotuju glavni tv-dnevnik i svake večeri, od 19.30 do 20.00, dižu strahovitu buku s prozora i terasa svojih stanova.

Inače, sve je bilo standardno bedno tog prvog januara nove hiljadu devetsto devedeset i sedme godine na talasima prvog programa državne televizije. Bedne su bile reprize jeftinih novogodišnjih šou programa, bedan je bio izbor filmova ali ničeg nije bilo tužnijeg od novogodišnje poruke našeg Predsednika koja je tog dana emitovana barem desetak puta. Taj čovek, godinama već, u meni budi najrazličitije, premda listom negativne, emocije. Posmatram ga gotovo čitavu jednu deceniju i sve to vreme ne prestaju da me čude hazarderstvo, destruktivnost i nedostatak elementarnog smisla koji odlikuju sve njegove političke poteze. Kad god pokušam da zađem iza bezlične fasade njegovog lica, nikada ne stignem nigde, nikada ne shvatim ništa, a on ostaje jednako zatvoren i nepročitljiv – moja velika enigma. Međutim, dok sam tog prvog novogodišnjeg dana posmatrao video-zapis Predsednikove novogodišnje čestitke građanima, iznenada se desio dugoočekivani kontakt koji me je poprilično iznenadio. Predsednik mi je delovao neobično meko i umorno, možda čak i rastrojeno, poput čoveka nad kojim je učinjena neka nenadoknadiva nepravda koju, opet, jedino on uviđa. Stojeći pomalo ukoso pred zidom sopstvenog kabineta, žmirkao je kao da ga peku oči i delovao neodlučno dok se obraćao kameri netipično tihim glasom i nizao floskulu za floskulom o sveukupnom društvenom i privrednom razvoju koji nas u nastupajućoj godini očekuje. Izbacivao ih je sa zastojima, krajnje neuverljivo, po automatizmu kog više, očito, nije u stanju da se otarasi.

Prvi put u životu sam se sažalio nad njim. Po prvi put, taj snažni, destruktivni čovek delovao mi je smušeno, poput nepripremljenog đaka. Ličio je na nekog ko se iznenada našao pred nesavladivim zidom. Činilo mi se da ima nešto znatno važnije da nam poruči od tih pukih fraza, ali da okleva. Možda ga je, dok je izgovarao sve te reči u koje više ni sam nije verovao, zapravo izjedala pomisao da bi ovo moglo da bude njegovo poslednje novogodišnje obraćanje naciji? Ipak, savladao se u trenu i s iznenadnim glumljenim patosom poželeo nam srećnu novu godinu.

Bio je ipak, nakon svega, onaj stari – neumoljiv, nepokolebljiv, bezosećajan kao kamen.

„Srećna i tebi“, uzvratio sam mu stoga, naglas i onoliko srdačno koliko sam uopšte mogao, pa jednostavnim pritiskom na dugme daljinskog upravljača promenio kanal.

*

04/01/2010

Popodne i veče tihog, mirnog prvog januara nove 2010. godine moja draga i ja proveli smo uživajući u toj specifičnoj prvojanuarskoj lenjosti i letargiji kojom i inače otpočinjemo svaku novu godinu. Ali, ove godine mogli smo zaista da se opustimo. Mislim – zaista. 2010. je, stvari se vraćaju u normalu i mi ponovo raspolažemo kakvom takvom privilegijom da ne moramo baš u svakom času da razmišljamo o političarima i politici, da postoje barem povremeni trenuci u životu kad je moguće zaboraviti na sve predsednike ovog sveta, na sve proteste i demonstracije, borbe za različita prava, društvene nesporazume, mentalitetske zadrtosti, nacionalne oholosti, čak i na globalne, ekonomske ili ekološke, probleme, zaboraviti ukratko na sve, isključiti tv ili, još bolje, okrenuti kanal, skocentrisati se na «Sopranose», uživati, leškariti, častiti se đakonijama zaostalim od sinoć, igrati omiljene društvene igre, učiniti da sve bude baš onako kako bi i trebalo da bude svakog prvog januara svake nove godine do kraja sveta.

Oduvek smo mogli da promenimo kanal, naravno, u tome nikad ništa nije moglo da nas spreči, isto sam učinio i pre čitavih trinaest godina, onomad, one amblematske, burne 1997, od koje nas do današnjeg dana deli već toliko loših godina, ali to nije neophodno uklanjalo i probleme u kojima smo živeli uronjeni do guše. Ove godine, po prvi put, osetili smo da se stvari – ipak, ipak! – menjaju. Recimo, iznenadila nas je, začudila i obradovala vest da je ovo bio prvi doček u kom niko nije stradao od vatrenog oružja. Neverovatno, ali istinito. Ne prvi u toliko i toliko godina već jednostavno – prvi. Samo je jedan pešak nesrećno poginuo na Ibarskoj magistrali. Nije li već to nekakav dokaz da se stvari kreću ka boljem? Istina, onom već pomenutom čudnom i krivudavom putanjom… Ali ipak, ipak!

Pa, zašto se, onda, po treći put pitam, zašto se ne osećamo bolje?

I zašto smo, dođavola, toliko utučeni?

Možda zato što smo tokom čitave prve decenije po Miloševićevom konačnom padu morali da prihvatimo bolni nauk da budućnost nije, niti će ikada biti onakva kakvom smo je zamišljali? Možda zato što je talog tog našeg iskustva toliki da će još mnogo vremena proći pre nego što ga se oslobodimo? Zato što ni dan danas, kad smo već toliko poodmakli od devedesetih, ne smatramo da imamo previše razloga za optimizam. Zato što čvrsto verujemo da je dužnost budućnosti da nas razočara. Ali, budimo razumni: ne očekujmo previše od nje. Ipak nam je danas bolje. Možemo da promenimo kanal, možemo da se posvetimo sebi, a možemo bogami i slobodno da putujemo.

Tako smo i moja draga i ja u rano jutro trećeg januara otputovali za Beč (u kom ovaj tekst i nastaje).

I to – a pitam se treba li tu srazmerno novu okolnost uopšte više isticati – bez viza.

 
Peščanik.net, 08.01.2010.