Odlomak iz knjige Mišela Ažijea „Nove seobe naroda, novi kosmopolitizam / La condition cosmopolite. Identités, frontières et migrations“ (2013), koja je u prevodu sa francuskog Olje Petronić izašla u izdanju Biblioteke XX vek.
Francuski etnolog i antropolog Mišel Ažije (Michel Agier, Oranž 1953) je profesor na Fakultetu društvenih nauka (EHESS) u Parizu. Globalizacijom i migracijama se bavi i u knjigama „Gérer les indésirables / Upravljati nepoželjnima“ (2008), „Le Couloir des exilés / Hodnik izbeglica“ (2011), „Campement urbain / Logori u gradu“ (2014), „Les migrants et nous / Migranti i mi“ (2016) i „L’etranger qui vient / Stranac koji dolazi“ (2018).
Sadržaj
Predgovor srpskom izdanju. Uvod: Migrant, granica i svet. I Osnovni oblici granice. II Svet kao problem. III Ljudi-granice i pograničja. Istraživanja o običnom kosmopolitizmu. IV Pitanja metode: Osnovno promišljanje rasredištenja danas. V Civilizacija, kultura, rasa: Tri istraživanja o identitetu. VI Logike i politike subjekta. Zaključak: Prilog antropologiji kosmopolitizma
Predgovor srpskom izdanju
Ova knjiga je temeljno prerađena i izmenjena verzija eseja na francuskom jeziku koji je 2013. godine objavila izdavačka kuća La Découverte. Rasprave koje je podstakla ta prva verzija knjige navele su me da bliže objasnim o kojem to kosmopolitizmu govorim u vezi sa kretanjem migranata, o životu na granicama, o odnosima između ljudi koji se tu uspostavljaju. A govorim o običnom ili „banalnom“ kosmopolitizmu, u značenju dosta bliskom „banalnom nacionalizmu“ o kome u knjizi Banalni nacionalizam piše Majkl Bilig, polazeći od svakodnevnih praksa i malih znakova koji pokazuju da je i tu u igri pripadnost pojedinaca nekoj naciji. Obični kosmopolitizam je, pak, sačinjen od svakodnevnih aranžmana žena i muškaraca koji su neprestano u „lavirintu stranaca“ (izraz Alfreda Šica) i još uvek nisu uspeli da iz njega izađu, koji se nalaze u pograničnoj situaciji, teško se suočavaju sa drugim jezicima, načinima rada, mišljenjem i upravljanjem, prilagođavaju se i preobražavaju kroz taj prinudni napor. To me je navelo da dodatno opišem i interpretiram (naročito u trećem poglavlju) pogranične situacije i pograničja (borderlands). Na taj ćemo način možda bolje razumeti paradoks zida (obrađen u drugom poglavlju), zida koji je u isti mah i imitacija i negacija granice. Kao izraz javne politike odbacivanja i zaustavljanja kretanja, zid, i to bez ičije namere, pogoduje dužem boravku i resocijalizaciji u pograničjima, a time i u jednom još više decentralizovanom svetu.
Sasvim je moguće da ljudi koji se danas raseljavaju – naročito u Evropi, i u vezi sa takozvanom „migracionom krizom“ koja će pre biti kriza nacionalnih država uzrokovana transnacionalnim kretanjima – upravo doživljavaju jedno iskustvo koje je mnogo univerzalnije nego što se čini, iskustvo izvan okvira današnjih društvenih kategorija, klasa i nacionalnosti. Iako se nalaze „na margini“, ovi ljudi nam omogućuju da anticipiramo naš budući život u svetu. Kad se to ima u vidu, kosmopolitizam nije monopol neke mondijalističke elite. Baš naprotiv, on je iskustvo surovosti sveta za sve žene i muškarce koje će sklonost, nužda ili prinuda, želja ili navika naterati da žive na nekoliko mesta gotovo istovremeno pa će, sve više, živeti u pokretu, to jest između dva mesta.
Sa druge strane, iskoristio sam ovo novo izdanje da ponudim objašnjenja, faktičke (uzevši u obzir evropsku krizu iz 2015) ili bibliografske (delimično ažurirane) podatke i argumente koji, kako mi se čini, nedostaju u izvornoj verziji.
Toplo zahvaljujem Remiju Tuluzu i Fransoa Gezu iz izdavačke kuće La Découverte, kao i Džonu Tompsonu iz Polity pressa, na njihovim uredničkim savetima, te Marku Abelesu, Rigasu Arvanitisu, Etjenu Balibaru, Mamadu Diufu, Mišelu Nepelu i Etjenu Tasenu za komentare i sugestije u vezi sa prethodnim verzijama ovog teksta. Zahvaljujem i Patrisiji Birman (Univerzitet države Rio de Žaneiro), Hozeu Seržiju Leite Lopesu (Federalni univerzitet Rio de Žaneira) i Brunu Kavalkantiju (Federalni univerzitet Alagoasa) na dočeku koji su mi priredili u Riju i Maseju između septembra i decembra 2014. godine, gde sam napisao glavninu ove verzije Novih seoba naroda, novog kosmopolitizma. Najzad, toplu i prijateljsku misao upućujem Etjenu Tasenu, nesrećno preminulom početkom januara 2018, čoveku koji je poslednjih godina sa mnom delio zabrinutost za sudbinu migranata u Evropi, kao i intelektualni angažman u cilju promišljanja kosmopolitizma u njegovoj savremenoj verziji.
M. A, Pariz, januar 2018.
Postati parija i živeti u logoru
Sve u svemu, 75 miliona ljudi u svetu je „prinudno raseljeno“ (izbeglice, interno raseljena lica, ljudi raseljeni usled prirodnih katastrofa). Znatan deo njih, između petnaest i dvadeset miliona 2014. godine, kraće ili duže boravi na izdvojenim mestima – u logorima, privremenim logorima, pritvorskim centrima, zonama čekanja ili privremenog prihvata.
„Radikalnost“ njihove stranosti u očima drugih ne potiče od njihove nacionalnosti ili njihovog etničkog identiteta, već je posledica toga što su njihov položaj i mesto na kome se nalaze izvan onoga što predviđa koncept građanstva; oni su „ne-građani“. Jer to što su udaljeni od prava i prostora ljudske zajednice svodi ih na princip „viška ljudi“, koji je opisala Hana Arent povodom ljudi bez državljanstva. U tim okolnostima, privremenim ili ne, odstranjenost je ono što odlikuje položaj stranca kao parije; ostatak njegovog „identiteta“ za druge proističe iz toga. Njegovu „radikalnu“ stranost utemeljuje biopolitička drugost, koju proizvodi „tehničko“ upravljanje jednom posebnom populacijom. Ta radikalna drugost, nametnuta postavljanjem zidova i prepreka koje je teško preći, u relacionom smislu prethodi kulturnoj različitosti koja nema mesta na kojem bi se mogla iskušati. „Parija“ je bez glasa i bez lica da bi mogao uopšte biti kulturni drugi. Kako bih mogao da se razumem (ili ne) sa nekim avganistanskim migrantom ako je on smešten u pritvorski centar? Kako znati da li je Bobo NʼK Malinke ili Mende i zbog čega mu je to značajno ili nije, ako mi on ostane nedostupan, godinama „zatvoren napolju“?
Kraće ili duže iskustvo „ulogorenih“ dovodi ih do brze kulturne promene kao posledice dodira sa izbeglicama koje su došle iz drugih regija ili iz drugih zemalja, onima koje nikada ne bi sreli da nije bilo tog nasilja, kao i dodira sa lokalno prisutnim humanitarnim dispozitivom. Neki među njima uče jezike (među kojima i jedan sažeti međunarodni engleski), drugi se upoznaju sa ranije nepoznatim načinima života, bilo da je reč o stanovanju ili o hrani ili nečem trećem. Pre svega uče da se „snađu“, a uče i strategije opstanka u uslovima koje diktiraju humanitarni programi: višestruko upisivanje kod administracije da bi se obezbedile veće površine za stanovanje, dvostruko prijavljivanje boravka (u kampu i u gradu), rad na crno, kupovina (ili preprodaja) karata za dodatno snabdevanje hranom, itd. Izbeglički logor je očvrsli oblik prostorne i vremenske „granice“ između izgubljenog i još ne stečenog novog mesta u društvu i u prostoru, ali je on i ulaz u jedan mali kosmopolitski svet. A oni koji su se tu našli na kraju se nastane u njemu u nedostatku boljeg, jer nisu sigurni da će se na nekom drugom mestu ponovo osećati kao kod kuće i kao građani.
***
Upoznajmo sada jedan par emigranata u Bejrutu: Hašani i Peter. Imaju dvoje male dece. Ona je Srilankanka, on Sudanac. Upoznali su se – pričaju mi 2012 – 2005. godine, u jednoj katoličkoj crkvi u Bejrutu, „crkvi za strance“, gde se – ujutru, u vreme specijalne mise za strance, i popodne, na za njih organizovanim rekreativnim aktivnostima – okupljaju Sudanci, Srilankanci, Filipinci i, ponekad, Libanci oženjeni strankinjama.
Hašani je došla u Bejrut 2001, sa „ugovorom“ koji je pre polaska iz Sri Lanke potpisala sa nekom „agencijom“ koja organizuje put i obezbeđuje posao u Libanu. Počela je da radi kao spremačica. Ali, poput mnogih strankinja u njenom položaju, godinu dana nije bila plaćena (jer je novac, objasnili su joj, odlazio na otplatu avionske karte). Takođe, poput mnogih drugih, spavala je na balkonu stana svojih gazda, a i za to joj je od plate odbijana „stanarina“. Poslodavci su joj, čim je stigla, uzeli pasoš, kako bi bili sigurni da neće pobeći. Nakon dve godine tog „ropskog života“ (njene reči), otišla je od njih, ali je ostala bez pasoša, jer joj je „gospođa“ (gazdarica) za njega tražila 1.700 dolara. Sada Hašani radi povremeno, ima nekoliko poslodavaca. Izgleda smireno, „vlada“ svojim životom, ima prihode (četiri američka dolara na sat), mada je, da bi imala tu „slobodu“, morala da se nađe u potpuno ilegalnoj situaciji.
I Peter je u Bejrut stigao 2001. Četrdesetogodišnjak je, napustio je Južni Sudan, svoj zavičaj, kada mu je bilo sedam godina. Otišao je kod strica, koji je živeo u logoru za interno raseljena lica na periferiji Kartuma, logoru kojim je upravljao Sudanski crkveni savet. Potom je sa dvadeset i tri godine postao „nastavnik-volonter“, i taj je posao radio od 1995. do 2000, i dalje u Kartumu. Tada je tražio i dobio posao u jednoj školi u Rumuniji, a uz to i vizu, ali nije imao novca za put. Zatim odlazi u Siriju, gde se nada da će zaraditi dovoljno novca za put u Rumuniju. Mnogo radi, ali veoma malo zarađuje kao čistač u restoranu. U to vreme je u Siriji bilo mnogo Sudanaca. Neke su vraćali nazad u Sudan. „No way out, I gave up / Bio sam bez izlaza i odustao“, kaže Peter, ali ne odustaje potpuno. Spreman je da ode bilo gde, a pokazaće se da je najlakše da pređe u susedni Liban. U tu zemlju ulazi ilegalno, kao što rade svi Sudanci kada napuštaju Siriju. Mnogi sudanski radnici, i sa juga i sa severa Sudana, tada se nastanjuju u Bejrutu na kraće periode (šest meseci ili godinu dana), često žive u krajnje lošim uslovima (od deset do dvanaest muškaraca u dvosobnim stanovima), rade kao čuvari, đubretari ili pomoćni radnici. Neki na kraju tu i ostanu iako to nisu planirali…
Biblioteka XX vek, 19.04.2019.
Peščanik.net, 14.05.2019.
IZBEGLICE, MIGRANTI