Ove godine su prvi put objavljena dva pisma iz 1967: pitanja mladog nemačkog doktoranta i odgovori Hane Arent, u kojima ona daje svoj sud o studentskoj pobuni.
Hans-Jirgen Benedikt
355 Marburg
Univerzitetštrase 30-32
Marburg, 03.06.1967.
Poštovana, milostiva gospođo,
Kada sam ovih dana iznova čitao Vašu knjigu „Mađarska revolucija i totalitarni imperijalizam“, osećao sam se kao neko ko se nakon dugo vremena priseća ideala svoje mladosti i ko je sa ove distance može opaziti još samo kao kroz nekakvu koprenu, i sa tugom.
Tako je i ono što se u međuvremenu dogodilo bacilo drugačiju svetlost na Vaše tadašnje izlaganje. Ono što Vam je ležalo na srcu nije postalo izlišno: sačuvati sećanje na taj događaj je neophodno kao što je i vazda bilo, a brutalno gušenje revolucije mora se osuditi i danas, kao što se činilo i onomad. Izlišnom mi se, međutim, čini pozicija sa koje u svojoj knjizi argumentujete. Podozriv sam prema intenzitetu Vašeg suda, predanosti sa kojom osuđujete ruski imperijalizam.
Da počnem od ovog drugog: možda transformaciju ruske politike u vreme dok ste sastavljali svoj esej odista još nije bilo moguće predvideti. Pa čak i da je tako (u šta ne verujem: nova tendencija se samo povremeno prikrivala krizama, a u potpunosti se može videti tek od Kosigina i nemešanja u Vijetnamski rat), zar to opravdava pokušaj da se komunizmu supstancijalno ospori svaka mogućnost promene i da se on definitivno zauvek identifikuje sa staljinističkom pozicijom? Zar se time ne ograničava otvorenost istorije za sferu komunističke moći? Vaše prognoze u pogledu spoljnopolitičkog razvoja i onog na unutrašnjem planu, svakako su mogle da se ostvare sudeći po tadašnjem stanju stvari, ali nisu morale. Sada na delu vidimo osvetu upravo manjkavosti tog potencijalnog stanovišta u razmatranju „totalitarnog imperijalizma“: u SSSR odavno više nema organizovanog terora, a spoljna politika te zemlje, spremna na koegistenciju, dovodi do onoga što joj se odavno prebacuje – da snosi krivicu za prolongiranje bede u Trećem svetu.
Promena ruske politike svakako nas je iznenadila, te se utoliko hitrije postavlja pitanje odakle ta promena može poticati. Da li biste se složili sa mnom kada kažem da ruskom komunizmu više ne bi bilo primereno suditi etiketom „totalitarizam, totalna vladavina“ i da se više ne može tvrditi kako on dela samo iz „čiste moći“ i da smera „stvaranje jednog fiktivnog sveta“? Zar upravo njegova obnova, kako se kaže već u definiciji koegzistencije u partijskom programu SSSR iz novembra 1961, ne pokazuje da nastupa s nadom u obnovu čovečanstva i bolji svet i da je ponovo oživeo prvobitni revolucionarni razvoj misli, zatiran za vreme staljinizma?
Drugo: od mađarske revolucije situacija se upravo preokrenula. Zar nas ona danas ne primorava da, iako sa tugom i nekako nevoljko, preformulišemo naslov Vaše knjige u: „Vijetnamski rat i američki imperijalizam“?
Tada, u svom eseju, kada ste kritikovali totalitarni imeperijalizam, niste se identifikovali sa pozicijom Zapada. Ono do čega je Vama bilo stalo, bilo je da jasno i živo predstavite osećaj prave slobode, onako kako se ona mogla doživeti na primeru mađarske revolucije. Pritom ste problem ekonomije svesno ostavili po strani, takozvano socijalno pitanje, jer ono po Vašem mišljenju ne spada u oblast političkog.
Socijalno pitanje danas je postalo političko: zar u borbi Trećeg sveta protiv siromaštva, gladi i nepismenosti nije reč o slobodi, ljudskosti i solidarnosti u revolucionarnom smislu? Zar Vaše umanjivanje tog problema, kao i Vaša interpretacija Francuske revolucije kao zle revolucije, ne podržava način mišljenja svojstven američkoj vladi, koja oseća kako ima pravo da se umeša „svuda gde je vlada slaba i socijalna struktura nedovoljno čvrsta“ (Meknamara).
U Vašoj značajnoj knjizi Vi pauperizam masa u francuskoj revoluciji smatrate odgovornim za iščašenje revolucionarnog ostvarenja slobode odozdo. Da li bi danas alternativu predstavljala američka pacifikacija „odozgo“? I to sa zahtevom „da se jednom za svagda okonča doba agresivnih romantičnih revolucionara“ (Volt Rostov)? Onda bi ta pacifikacija odozgo morala biti prepoznata kao kontrarevolucija u klasičnom smislu.
Drugim rečima: kako biste u kratkim crtama predstavili ovo dodatno poglavlje istorije revolucije, koje je nastalo zahvaljujući novom razvoju situacije?
I smem li u vezi sa ovim da nadovežem još jedno pitanje, koje proističe iz uvoda Vaše knjige: kada pravite antitezu između revolucije i čiste politike moći, zar onda ne postoje različiti oblici nasilja, naime ono koje se sprovodi samog sebe radi i ono koje je upravljeno ka vlastitom ukidanju? Zar je nasilje odista generalno uzev „nemo“ ili je nasilni otpor potlačenih u Trećem svetu ipak vrlo rečit?
Pišem Vam ove retke u trenutku kada je obelodanjeno da je u demonstracijama protiv iranskog šaha policajac ubio jednog berlinskog studenta. Dakle, pitanja koja se postavljaju su i u Zapadnoj Nemačkoj sve manje akademskog karaktera. Čini se da antikomunizam, manjak političke slobode i nepravda u Trećem svetu čine celinu. Vijetnamski rat je kod nas, studenata, svakako na posve nov način osvestio osećaj jedinstva sveta i neophodnost njegove promene. Počinjemo da shvatamo da nas se tiče kada u Iranu, Vijetnamu ili Brazilu vladaju životni uslovi nedostojni čoveka. Smatramo da smo, zahvaljujući i Vama, nešto naučili iz vlastite prošlosti i zato dižemo svoj glas kada se negde na svetu ponovi nešto slično.
Vaši odgovori na pitanja postavljena u ovom pismu ne samo da bi nam bili velika pomoć, već bi i ojačali našu opoziciju.
Vaš odani, Hans Jirgen Benedikt
Prvi put objavljeno u časopisu Mittelweg 36, u januaru 2008.
Dostupni izvor: Eurozine,15.07.2008, faksimili pisama
Original in German
First published in Mittelweg 36 1/2008
Contributed by Mittelweg 36
© Wolfgang Kraushaar/Mittelweg 36
© Eurozine
Prevela Hana Ćopić
Peščanik.net, 18.11.2008.
Hana Arent
370 Riversajd Drajv
Njujork,
Njujork 10025
25.11.1967.
Poštovani gospodine Benedikt,
Upoznati ste sa putešestvijima Vašeg lepog pisma, i kada je ono najzad, nakon svih poteškoća, pristiglo, ja sam se upravo spremala da opet sednem u avion. Sada ću pokušati da Vam odgovorim; šteta što ću to morati da uradim pismenim putem.
Pišete kako ste ponovo pročitali moju publikaciju o mađarskoj revoluciji i nadovezujete se na nju. Izdavačka kuća Piper je, koliko mi je poznato, odavno povukla tu knjigu iz prodaje – sa čim sam se ja složila. Vaše primedbe su na mestu; danas i ja imam iste zamerke. Tada nisam imala poverenja u razvoj situacije u Rusiji. Da bih Vam pokazala na koji način razmišljam danas, u prilogu Vam šaljem novi uvod u Origins of Totalitarianism, čije se novo izdanje ovde pojavilo prošle godine. Ne isplati se slati Vam knjigu, budući da je drugo izdanje (koje odgovara nemačkoj verziji) nepromenjeno, osim uvoda; u američkom drugom izdanju dodala sam i izlaganje o mađarskoj revoluciji kao neku vrstu epiloga. Njega sam sada izostavila. Šaljem Vam i još neobjavljeni predgovor odeljku o imperijalizmu, jer izdavačka kuća namerava da objavi knjigu i u džepnom izdanju u tri toma. Mislim da ćete u tim tekstovima pronaći odgovor na Vaša pitanja; najbolje je da počnete sa čitanjem od trećeg odeljka, str. XIV.
Sada ću odgovoriti na ono što nećete nužno pronaći u prilogu koji Vam šaljem. Nikada nisam napadala komunizam kao takav, a kamoli identifikovala njegovu poziciju kao totalitarnu. Uvek sam bila izričito protiv izjednačavanja Lenjina i Staljina, pa i Marksa. Tako ni danas ne bih rekla da se promenio komunizam, već oblik vladavine. To što danas imamo u Rusiji, jednopartijsku diktaturu, koja u potpunosti predstavlja varijantu tiranije – ali istovremeno nije ništa više od toga – u „normalnim okolnostima“ se, bez Staljinovog mešanja, mogla očekivati nakon Lenjina. U „potencijal“ totalitarnog da se promeni iz sebe samog – poput recimo apsolutne monarhije u konstitutivnu – zapravo ne verujem. Staljinova smrt, Hitlerov poraz i njegova smrt, dakle spoljni događaji bili su presudni. Ono što sam potcenila bio je takozvani subjektivni faktor, to jest teškoća da se nađe naslednik. Mogao se naći neko ko bi pokušao da to nastavi – možda Beria, mada sumnjam. Sklona sam da pretpostavim da 1957, kada sam pisala tu knjigu, Hruščov (kako god se njegovo ime pisalo na nemačkom, previše sam lenja da proverim) ni sam nije do kraja znao u kom pravcu će otići, ali je ipak, po svoj prilici, daleko intenzivnije nego što sam mislila, bio odlučan da ukine zločinačke crte sistema.
I po drugom pitanju Vašeg obraćanja – američkom imperijalizmu u Vijetnamu – kao što vidite iz novog predgovora, u suštini se slažem sa Vama. Jedino utešno u čitavoj priči jeste to što se cela zemlja uskomešala i što je vlada pred tim nemoćna, sve god se ne bude dirnulo u osnove republike. Nadam se da ste donekle upućeni u to kako ovde stoje stvari i ne bih išla u detalje. Nalazimo se na početku jednog novog imperijalističkog – ne nužno i totalitarnog – razvoja; sigurno je da će republika Sjedinjenih Država preživeti takvu tendenciju, mislim na republiku, dakle na oblik vladavine, ne na državu. U ovom trenutku je zemlja najozbiljnije ugrožena, ali meni je to manje važno. Moja lojalnost pripada republici, ne državi; i ljudima, među kojima se danas, kada su u nevolji, osećam bolje nego ikada.
Drugo je pitanje da li je socijalna problematika danas postala politička. U borbi protiv siromaštva i gladi reč je samo i isključivo o siromaštvu i gladi. Apsolutni preduslov za njihovo ukidanje jeste ukidanje nepismenosti. Siromaštvo i glad (ili kako god to želite da nazovete) sprečili su da iz afričkih i azijskih pokreta za slobodu nastane bilo šta stabilno. Stvoren je vakuum moći, u Južnoj Americi takođe – korupcija vladajućih struktura u svim tim zemljama predstavlja samo drugu stranu medalje imperijalizma. Svaka politička tvorevina odlikuje se time da proizvodi moć (ne nasilje!); siromaštvo, glad i nepismenost proizvode nemoć. Pustite sad tu priču o Vijetnamcima koji su u gerilskom ratu odista indukovali značajnu moć; znamo ih još iz doba kad su se zvali Indokinezima. To nije napaćen, već izrazito talentovan narod sa starom kulturom, koji je zapao u nevolju. Tu je zaista reč o borbi za nacionalnu slobodu, ali nipošto ne za ono što pod slobodom podrazumevamo. A mislim da je stvar slična i na Kubi, gde snosimo glavnu krivicu za to što se stvari odvijaju u senci ruske tiranije. Ali pogledajte i ostale države Južne Amerike.
Dakle, „dodatno poglavlje istorije revolucije zahvaljujući novom razvoju situacije“. Volela bih da gajim Vaš optimizam! Pax Americana, čiji je Kenedi bio izraziti protivnik, a Džonson isto tako izraziti zagovornik, predstavlja imperijalističku noćnu moru, ali to je ipak samo san. „Pacifikacija odozgo“ o kojoj Vi govorite, tehnički je jednostavno nemoguća, i ekonomski i vojno. Niko nije dovoljno bogat da može pomoći onima koji sami sebi ne mogu da pomognu; može se pomoći Nemačkoj, ili Japanu, ali se Indiji, Egiptu ili Kongu ne može pomoći. A što se tiče vojnog aspekta, Vijetnamski rat bi mogao da pruži dovoljno dokaza za to kako velike sile više nisu u stanju da vode konvencionalne ratove; a od nuklearnog rata, bogu hvala, još se i suviše bojimo. Naravno da bi se moglo umarširati u Vijetnam, Severni Vijetnam i čitavu zemlju pokoriti sa nekoliko miliona vojnika. Pa čak i ako ostavimo po strani ogromne spoljnopolitičke rizike – koliko često bi zemlja poput Amerike to sebi mogla da priušti?
Uostalom, potpuno ste u pravu što u ovom kontekstu pominjeta Volta Rostova. On uistinu želi neku vrstu kontrarevolucije, što će reći ’antikomunizam’. Kako je moj prijatelj, američki kritičar Herold Rozenberg, jednom prilikom pisao Sartru – čuvajte se komunizma, to je leglo antikomunizma! Upravo tako.
A sad, što se tiče nasilja: nema te revolucije koja je pobedila pukim nasiljem. Naravno da postoji nasilni ustanak potlačenih, koji nikada nije bio uspešan ukoliko postojeći aparat moći već nije bio poljuljan. Uvek je nemoć, taj ogroman slepi bes nemoćnih, taj koji se u nasilju prazni. Tamo gde on pobedi, narednog dana nastaje haos; i to iz jednog jedinog razloga – zato što su se oni koji su iskalili svoj bes narednoga dana razišli. Odatle ne dolazi nikakav otpor. A ukoliko mislite da se tako nešto može primetiti u slučaju Vijetnama, onda ste u teškoj zabludi. Nešto slično, naime zabluda, čini mi se da leži i u jednoj drugoj primedbi koju ste izneli. Pišete kako je Vijetnamski rat kod studenata „iznova osvestio osećaj jedinstva sveta i nužnosti njegove promene“. Sad, što se tiče ovog potonjeg, mogli bismo se složiti; ali „jedinstvo sveta“, ukoliko pod time podrazumevate nešto više od solidarnosti, predstavlja san. Svet je samo tehnički gledano jedinstven. U svakoj drugoj vezi, no pre svega u svakoj političkoj vezi i mogućnostima za politički razvoj u pravcu slobode, danas svaka zemlja izgleda drugačije. Uzmite gerilski rat. Nema spora da je to izrazito delotvoran način borbe za potčinjene narode, pre svega protiv stranih osvajača. Ali šta mislite, koliko naroda je uopšte u stanju da nešto tako organizuje? Ne zaboravite da je termin Treći svet izrazito negativan pojam – to su svi narodi koji ne pripadaju ni američkom ni ruskom krugu moći. Da li zbilja verujete da ih to ujedinjuje?
A što se tiče poslednjeg: nema sumnje da nas se tiče kada u Iranu, Vijetnamu i Brazilu vladaju „životnu uslovi nedostojni čoveka“, ali to de facto nije naš problem. U pitanju je neka vrsta obrnute megalomanije. Probajte da se bavite politikom u Iranu i smesta ćete biti izlečeni od takve ideje. Vaša odgovornost jeste da sprečite situaciju u kojoj bi u Nemačkoj vladali uslovi nedostojni čoveka, na primer da se puca na studente na demonstracijama. Bojim se da ćete već tako imati pune ruke posla. Politics like charity begins at home. Ukoliko se sutra – što je posve moguće – nakon povlačenja američkih trupa iz Vijetnama, Vijetnamci ustreme jedni na druge, ja se neću osećati ni najmanje odgovornom. Pa politika je, između ostalog, i dalje umetnost mogućeg, a mogućnosti ljudi i naroda uvek su ograničene. Ne priznavati te i takve granice, jeste megalomanija, pa čak iako se skriva iza veoma uzvišenih osećanja. A to je u politici, i ne samo u Nemačkoj, veoma opasno. To, nadam se, niste naučili iz mojih knjiga. Istina je, Klemenso je (za vreme afere Drajfus) rekao: L’Affaire d’un seul est l’affaire de tous, ali je, razume se, mislio samo na sve Francuze. Da se tada pojavio neki gospodin iz Pekinga i rekao mu da je to i njegova l’affaire, ovaj bi ga svakako smatrao luckastim.
Nemojte mi zameriti! Takve konfuzije, iako su elementarne prirode, lako se uspostavljaju kada se počne sa uopštavanjem. U određenom smislu to svi činimo, ali ipak moramo obratiti pažnju da u toj igri ne izgubimo zdrav razum. Čovek ne može promeniti svet zato što želi da bude građanin sveta; a odgovornosti prema svetu skloni su uglavnom ljudi koji, iz razumljivih razloga, zaziru od odgovornosti za ono što se događa u njihovim sredinama. Treba naučiti razmišljati u određenim granicama. To ljudima poput Vas i mene, koji dolaze iz veličanstvene filozofske tradicije kao što je nemačka, nije lako, budući da je prevazilaženje granica suština mišljenja.
Ali ovo pismo je već postalo predugo. I vidim da nisam stavila indigo, tako da nemam kopiju za profesora Bara. Mogu li se pouzdati u to da će Vam se pri ruci naći neka kseroks mašina, te da ćete mu poslati kopiju?
Sve najbolje Vam želim,
Vaša Hana Arent
Prvi put objavljeno u časopisu Mittelweg 36, u januaru 2008.
Dostupni izvor: Eurozine,15.07.2008, faksimili pisama
Original in German
First published in Mittelweg 36 1/2008
Contributed by Mittelweg 36
© Wolfgang Kraushaar/Mittelweg 36
© Eurozine
Prevela Hana Ćopić
Peščanik.net, 18.11.2008.