Nulta faza

Ne mislim na diktatorov privremeni odlazak sa jedne protivustavno prigrabljene funkcije na hvatanje zaleta za pridobijanje druge: time će opet protivustavno pomešati dve najviše funkcije – ako uspe, što je već u najavi odnosno želji krunski dokaz o diktaturi. Koliko li je već puta izjavio da je napad na njega napad na državu? Bilo koju funkciju da obavlja, a akumulacija funkcija osnovni je postupak, on sebe postavlja kao vrhunski autoritet, tj. kao diktatora, bez zadrški, ublažavanja i ukrasa.

Nema nikakvog smisla razlagati i pokušati slediti vijuganje laži i prevara, istina ionako nema nikakve šanse u medijskom blatu. No mora se reći, jer možda to probudi bar jednu komatoznu glasačku marionetu: diktator je sa svojim medijima probio opnu što još deli realan svet od imaginarija, kome više nije potrebna nikakva iluzija, nikakva utvara i manipulacija, jer je stvarnost naprosto negirana i više ne postoji – u diktaturi. Sada smo u nultoj fazi.

Ključna izjava u oproštajnom monodramčetu bila je da će diktator kao običan građanin u predizbornoj kampanji obići „bezbroj“ sela. Nije samo reč o preterivanju: reč je o potpunoj negaciji realnosti, jer bezbroj sela ne postoji.

Kada diktator dakle u svom prepoznatljivom retoričkom maniru izjavi da će obići „bezbroj sela“ upravo zato što bezbroj sela ne postoji, naizgled banalna politička hiperbola neočekivano zakoračuje u prostor visoke filozofije. Ova izjava, svesno ili nesvesno, operiše u egzistencijalističkoj ontologiji Žan-Pol Sartra, u kojoj koncepti bitka, nebitka i ljudske slobode stvaraju paradoksalnu političku stvarnost.

Za Sartra, svet se deli na fiksni, materijalni bitak po sebi (svet objekata koji jednostavno jesu) i ljudsku svest kao bitak za sebe, koja je u svojoj srži nebitak (praznina, ništavilo). Svest ima jedinstvenu sposobnost negacije – ona može zamisliti ono što nije. Diktatorovih „bezbroj sela“ savršen je primer sartrovskog nebitka. Budući da je matematički i geografski nemoguće da u jednoj državi postoji beskonačan (bezbrojan) broj sela, ta sela ne postoje kao fizički bitak. Ona su fiksirana u jeziku kao čista negacija, kao praznina.

Međutim, upravo u toj tački nepostojanja rađaju se sartrovska sloboda i akcija. Sartr tvrdi da čovek deluje tek kada uoči nedostatak u stvarnosti; mi menjamo svet jer zamišljamo ono čega nema. Izjavom da će obići ono što ne postoji, politički subjekt sebe postavlja u poziciju apsolutne slobode. Ako su sela prebrojiva i fiksna, akcija je ograničena i merljiva. Ali ako je cilj postavljen u sferu „bezbroja“ (nebitka), tada politička akcija postaje permanentni projekt koji se nikada ne može završiti. Baš kao što ljudska svest kod Sartra nikada ne može postati dovršena stvar, tako ni obećanje o obilasku nepostojećeg „bezbroja“ nikada ne može doživeti svoj konačni neuspeh – niti ispunjenje.

Ovaj politički manevar, međutim, opasno se spopliće po rubu onoga što Sartr naziva loša vera (mauvaise foi). Loša vera je oblik samozavaravanja u kojem osoba skriva istinu od same sebe i drugih, igrajući ulogu kako bi pobegla od teskobe realnosti. Pretvaranjem realnog, prebrojivog demografskog problema srpskih sela (koja se prazne i nestaju) u apstraktni, filozofski konstrukt „bezbroja“, pažnja se skreće s bitka na nebitak. Realnost (fizička sela) zamenjuje se narativom (filozofskim bezbrojem), čime se odgovornost za merljive rezultate rastvara u beskonačnosti.

Na kraju, ovaj spoj sartrovske misli i balkanske političke retorike demonstrira moć negacije. Stav „obići ću bezbroj sela premda bezbroj sela ne postoji“ postaje vrhunski čin političkog egzistencijalizma: kreiranje političkog smisla iz same praznine. U svetu gde realnost često nudi ograničenja, politički narativ okreće se nebitku kao jedinom prostoru u kojem je sve – pa čak i obilazak nepostojećeg – prividno moguće.

Nulta faza vučimedija pri tome nije rakasto razrastanje bolesne mašte, koju ilustruje ovakav najnoviji primer: Bokan je na Pinku formulisao političku i nacionalnu izrođenost prvog kandidata na Studentskoj listi kao posledicu toga što isti potiče iz Titovog Vrbasa, koji je „radioaktivno“ okužen – kao mesto – svojim nekadašnjim imenom. Ne, izvesno može još gore i blesavije. Za nulta fazu dajem tri primera, koji se u potpunosti umeštaju u diktatorov para-sartrovski aparat za potpunu negaciju realnosti:

– U petak 25. septembra na Pinku je lik prepoznatljiv kao Urlajuća Čarapa rekao da je tog dana petak 18. septembar, bez ispravke.

– U subotu je u istom mediju lik poznat kao pačavra izjavio da je diktator u Njujorku bio na sastanku Saveta bezbednosti (a ne Generalne skupštine UN), i da je na njegovu izjavu reagovalo Predsedništvo Hrvatske, koje ne postoji.

Posle nulta faze nema više ničega. Nebitak je postignut. U realnom svetu, dvoje nadrinovinara bi istog dana izleteli iz sedišta medija sa ostavkom u ruci. U vučimedijima i diktaturi, nulta faza možda, ako Sartrovu filozofiju upotpunimo negativnim apsurdom Albera Kamija, može označavati samo kraj.

Peščanik.net, 28.09.2026.