O liturgijskom jeziku

Nije reč o liturgijskom jeziku crkve, gde je tekst svet, ali dozvoljava mnoge interpretacije, već o liturgijskom jeziku vlasti koja više nema snage i teži tome da značenje suzi i spreči svaku interpretaciju. Mnogi autori su o promenama jezika u totalitarnim vlastima i diktaturama iz različitih uglova istraživali upravo suženje i gubljenje značenja. Viktor Klamperer to slikovito opisuje kao davanje arsenika u malim dozama. Terminalnu dozu, potpuno gubljenje značenja vidimo u uzviku „Aco, Srbine!“ koji uistinu nema nikakvo značenje. Došli smo do faze u kojoj je argument sveden na refren…

Upravo zato, treba obratiti pažnju na one refrene u kojima diktator, i vučimediji koji ponavljaju njegov govor, po nekom podsvesnom porivu objašnjavaju sami sebe: to je sa jedne strane imanentna poetika diktature, a sa druge strane priznanje diktatora o sopstvenim motivima. Najizrazitiji primer je uporno ponavljanje izjave Aleksandra Tijanića o tome da se svako kreće u granicama sopstvene pokvarenosti.

Najraniji podatak koji se o toj izjavi može dobiti je rečenica koju je, navodno doslovno, zabeležio Marko Milačić u razgovoru s Tijanićem juna 2013, objavljenom u Nedeljniku, a prenetom u Kuriru 3. jula 2014: „Beba (Popović) je veoma inteligentan čovek i stepen njegove inteligencije savršeno odgovara stepenu njegove pokvarenosti.“

Hronologija diktatorovog preuzimanja izjave počinje godinu dana docnije, 2. marta 2015, u Blicu, u autorskom tekstu Aleksandra Vučića: „Ako se ne varam, uostalom, Tijanić je već jednom rekao da se svako kreće u krugu sopstvene pokvarenosti…“; pa zatim 7. aprila 2015, u Skupštini Srbije, prema transkriptu na Otvorenom parlamentu, Vučić kaže: „Istina je da je Tijanić davno ispravno govorio da se svako kreće u krugu sopstvene pokvarenosti…“ I u istoj godini, 29. oktobra 2015, na RTV, Vučić kaže: „Svaki čovek se kreće, kako bi to pokojni Aleksandar Tijanić rekao, u granicama sopstvene pokvarenosti.“

Koliko je puta diktator ponovio ovu „ispravnu“ izjavu u varijantama u poslednjih jedanaest godina, koju je „davno“ (godinu dana pre prvog citiranja) Tijanić izrekao, kao trač protiv nekog drugog, nije mogućno registrovati: za nekoga ko se više od 400 puta godišnje pojavljuje u medijima to nema nikakvog smisla – smisleno je registrovati procese gubljenja značenja i oblike izražavanja. Ali reč je o izjavi veoma pokvarenog čoveka, Tijanića, koju diktator ponavlja kao svoju maksimu, ponekad u opisu sebe, ponekad u opisu neprijatelja. U svakom slučaju, kao vulgarnu negaciju svake etičnosti. Izjava sa ponavljanjem postaje diktatorov credo. Smisleno je jedino razmatrati oblik izražavanja, odnosno stanje psihe onoga koji izgovara.

Opsesivno ponavljanje proizlazi iz anksioznosti. Osoba ponavlja zato što ne može da podnese neizvesnost. Cilj je unutrašnje smirenje. Manično ponavljanje proizlazi iz euforične sigurnosti. Osoba ne sumnja u sebe; naprotiv, jedna ideja dobija nesrazmernu emocionalnu važnost i neprestano se vraća. Ideološko ponavljanje nije nužno ni jedno ni drugo. Ono je naučeno i funkcionalno: kratka formula se ponavlja zato što stvara prepoznatljivost, disciplinuje grupu i postepeno zamenjuje argument. U tom slučaju ponavljanje nije simptom pojedinca, nego tehnika političke komunikacije. Ova tri međusobno konfliktna motiva svedoče o ozbiljnoj neuravnoteženosti govornika-diktatora. Gistav Le Bon je uočio da mase više reaguju na stalno ponavljanje nego na logičku argumentaciju. Kasnije su Sigmund Frojd u delu Psihologija mase i analiza Ja, Hana Arendt u analizi totalitarizma i Žak Elil u teoriji propagande pokazali da ponavljanje proizvodi osećaj samorazumljivosti: tvrdnja prestaje da se proverava i počinje da funkcioniše kao aksiom. Danas u neuropsihologiji termin verbalna perseveracija označava nenamerno zadržavanje na istoj reči ili obrascu, ali se metaforički može primeniti i na politički diskurs. Govornik se vraća na nekoliko ključnih izraza ne zato što oni nose najviše značenja, nego zato što postaju osovina oko koje organizuje čitavu sliku sveta. Reč više ne opisuje stvarnost; ona počinje da je zamenjuje.

Kada politička ili simbolička moć slabi, često raste broj ritualno ponavljanih formula. Što je realna kontrola nad događajima manja, to je veća potreba da se kontrola demonstrira kroz jezik. Ponavljanje tada postaje svojevrsna kompenzacija nemoći: govornik pokušava da održi autoritet tako što stalno reafirmiše iste parole, iste neprijatelje ili iste moralne kvalifikacije. Drugim rečima, govornik-diktator prelazi na liturgijski jezik, koji se može i pevati, i koji podrazumeva refrene. Sadržaj, diktatorov izgubljeni aksiom, jeste: ja sam prostak i pokvarenjak, i ne mogu iz svoje kože, ali i niko drugi ne može. Sledi moravac, „Aco, Srbine“. Ostaje samo da se sjedine roboti koji igraju moravac i narod koji urla u ono jedno, mehaničko, slepo, gluvo i otrovano.

Peščanik.net, 09.07.2026.