O sankcijama

Možda je pitanje sankcija trenutno – prihvatanjem Evropskog plana za Kosovo – stavljeno ad acta ali nema sumnje da će se u nastavku pregovora „Beograda i Prištine“, jer oni sigurno neće biti ni laki ni kratkotrajni, ponovo pojaviti i da će biti korišćeno u manipulaciji javnim mnjenjem da bi se ono obradilo i pripremilo za odluku kad god i kakva god ona da bude. Pri tome, treba imati na umu da nije reč samo o pretnjama (stvarnim ili izmišljenim) sa zapada, iz Evropske unije, nego i onima koje dolaze sa istoka, iz Rusije.

Najpre o prvim. Strah od mera koje bi mogle biti preduzete protiv Srbije ukoliko ne uskladi svoju spoljnu politiku sa evropskom i ne uvede sankcije Rusiji prvi je počeo da širi Vučić. (Posle su je prihvatile i neke opozicione, uglavnom proevropske stranke, mada sa različitim predznakom, ali to ovde nije važno.) Povlačenje stranih investitora i kompanija, prekid trgovinskih odnosa, izolacija i slične pošasti zadesiće, dakle, Srbiju ako ona ne uradi ono što se od nje očekuje. Vučićev motiv je jasan: na ovaj način, s jedne strane, ističe svoju hrabrost (on odoleva kao niko i šta god da bude niko više od njega ne bi postigao, što već svakodnevno slušamo), a sa druge strane, opravdava svoje (eventualno, mada sve izvesnije) popuštanje.

U stvari, sa dosta razloga moglo bi se reći da rizik od sankcija uopšte nije veliki, naprotiv. Pre svega, čini se da bi oko toga bilo teško postići jednoglasnost u Uniji, između ostalog i zbog toga što je posle sankcija, a naročito bombardovanja Srbije 1999. mnogima u Evropi ostao gorak ukus u ustima. Drugo, važnije, sankcije će teško biti uvedene i zbog straha da bi time Srbija bila gurnuta u ruke Rusiji, a to bi „kolektivni zapad“, posebno Amerika, hteo da izbegne takoreći po svaku cenu.

I treće, najvažnije, za nekim drastičnim ekonomskim sankcijama zapravo nema, odnosno neće biti potrebe. Prosto, uvođenje viza, recimo, imalo bi po Vučića i njegovu vlast mnogo razornije, tj. dovoljno razorne efekte. Već bi to u Srbiji izazvalo veliko nezadovoljstvo koje bi, u sadejstvu sa nekim drugim faktorima (jačanje opozicije), moglo da AV-a košta gubitka vlasti.

Kada je reč o odnosima sa Rusijom, Srbija stoji još i bolje, mada je vladajuće mišljenje suprotno. Smatra se, naime, da Rusija ima u ruci dva jaka aduta protiv Srbije i, sledstveno tome, veliki tzv. ucenjivački potencijal. Jedan je snabdevanje gasom, a drugi raspolaganje vetom u Savetu bezbednosti. I jedno i drugo, navodno, Rusija može uskratiti Srbiji ako kojim slučajem pokuša da se otme kontroli.

Uzgred, mada je to takoreći opšte poznato, nije zgoreg podsetiti da je Srbija za ovu nezavidnu poziciju sama kriva. Sama je svoju sudbinu stavila u ruske ruke onda kada je 2008. godine naftnu (i gasnu) industriju prodala/predala Rusiji da bi za uzvrat dobila njenu podršku za pitanje Kosova. Tu političku trgovinu sa NIS-om praktično je dogovorio Vojislav Koštunica, Boris Tadić se samo posle ugurao u taj posao da bi i on stekao neki poen u unutrašnjoj političkoj borbi. Istu politiku je kasnije, od 2012, nastavio i Aleksandar Vučić. Ivica Dačić je bio ona nit koja je povezivala stare i nove vlasti, iz čega je on izvlačio lični i partijski politički profit.

U toj kooperativi bilo je, međutim, mnogo više konkurencije nego saradnje. Kao što su se nadmetali Koštunica i Tadić, tako su borbu za Putinovu naklonost nastavili Vučić i Dačić. Što je najgore, to je bila neka vrsta licitacije naniže, pa se srpska cena sve više smanjivala. Zbog neprestanog nadgornjavanja naprednjaka i socijalista u dodvoravanju Rusiji, Srbija nije ni pokušala da smanji zavisnost od ruskog gasa i (u manjoj meri) nafte. Tek u poslednjih godinu dana na tome se nešto radi, pre svega kroz povezivanje sa Bugarskom, odnosno sa naftovodom koji bi ovaj deo Evrope trebalo da poveže sa gasnim izvorima u Azerbejdžanu. Rusiji to svakako nije milo, ali nije primećena nikakva negativna reakcija sa te strane, bar ne javna.

To nas vraća na pitanje o ruskim sankcijama. Tu se najpre može primetiti da Rusija nije posegla za bilo kakvim kaznenim merama prema nekim zemljama – Mađarskoj i Slovačkoj, na primer – koje su uvele sankcije Rusiji. Još više ima razloga verovati da bi se isto tako ponašala i prema Srbiji.

Naime, ni za Rusiju nije preporučljivo da otera Srbiju u drugi tabor. Geopolitički, sasvim paradoksalno, u ovom trenutku Srbija je važnija Rusiji nego obrnuto.

Najmanji je problem to što bi u slučaju nekog zaoštravanja Rusija mogla da ostane bez NIS-a. Srbija je u ovom času jedina stajna tačka Rusije u Evropi. Rusiji, koja je praktično izolovana, Srbija treba, i bukvalno i simbolično, kao znak da ima kakvog-takvog prijatelja. Otud nije nerealno očekivati da bi, u slučaju da Srbija uvede sankcije Rusiji, Putin za to imao razumevanja i da, u krajnjoj liniji, ne bi, kao odmazdu, odustao od veta u Savetu bezbednosti i ne bi za inat pustio Kosovo u Ujedinjene nacije. Osim u slučaju da Amerika prizna aneksiju Krima.

Malo je verovatno da toga nisu svesni relevantni faktori i u Beogradu i u Moskvi, a i u Vašingtonu i Briselu.

Dakle, to što Srbija ne uvodi sankcije Rusiji nije posledica energetske, tj. neke privredne zavisnosti Srbije od Rusije, nego manje-više privatnih interesa pojedinih delova vladajuće strukture u Srbiji, onih koji su svoj politički i materijalni prosperitet vezali za Rusiju. A ne treba isključiti ni značaj Vučićevog mentalnog sklopa i porodično-ideološkog nasleđa. Lično je, naime, koliko se moglo videti, jako zavideo Milici zavetnici i sličnima što su mogli da govore ono što su govorili tog 2. februara u Skupštini Srbije.

Sve u svemu, Srbija nikada neće biti Severna Koreja, kako joj se (navodno ili stvarno) preti. Sve i da hoće – ne može. Prosto je ta analogija, u svakom pogledu, neprimenljiva. Ali, to zapravo i nije dobra vest. Najgori scenario za Srbiju nije strmoglavi pad nego dugo tavorenje. Jer, kad padnete možete i da (brzo) ustanete; kad dugo (pro)padate zapravo tonete mnogo dublje i treba vam više vremena da se vratite na površinu. To su već pokazale devedesete.

Peščanik.net, 09.03.2023.