Mijat Lakićević

Za atmosferu nasilja u društvu nismo odgovorni mi, već oni… Na tu rečenicu mogao bi se svesti autorski tekst predsednice Vlade Srbije u Politici. „Mi“ to je naravno vlast, „oni“ su naravno opozicija.

Srbija je izgubila investiciju Folksvagena vrednu 1,4 milijarde evra, koja je trebalo da zaposli 5.000 ljudi. Toliko građane Srbije košta Vulinovo ponašanje. Najmanje što Vučić može da uradi je da ga smeni.

Pobeda Zuzane Čaputove na predsedničkim izborima u Slovačkoj prošla je u Srbiji sasvim nezapaženo. Ne mislim pritom toliko na aktuelnu vlast, gde se osim Vučića niko nije oglasio, koliko na opoziciju.

U Srbiji nije važno da li ste muško ili žensko, da li ste se školovali u zemlji ili van nje, da li ste gej ili strejt, imate li ćerke ili sinove – ako se bavite politikom, sva je prilika da ćete završiti kao batinaš(ica).

Toliko je, dakle, za pola decenije Vučićevog formalnog vladanja Srbijom građanima izbijeno iz džepa. Drugim rečima, 500 evra po stanovniku; čak i „bebi u kolevci“.

Reč je o Vučićevoj poseti građanima zaduženim u švajcarskim francima, koji su protestovali ispred Kasacionog suda u Beogradu. Kojih je bilo više nego ikad, jer su polovinu činili agenti u civilu. Nema veze.

Industrijska proizvodnja u Srbiji je u novembru bila za 1 odsto manja nego u tom mesecu 2017, u decembru je pad bio 6,3 odsto, a u januaru ove u odnosu na januar 2018. smanjena je za 5,5 odsto.

Tu privatni sektor zavisi od države, a privatne firme su neka vrsta izbornih štabova vladajuće stranke, preko kojih ona obezbeđuje kontrolu nad izbornim procesom.

U obraćanju svojim pristalicama u Sremskoj Mitrovici, odakle je uzet i naslov ovog teksta, Vučić je rekao da će „uskoro biti objavljena Bela knjiga o uništenim fabrikama od 2000. do 2012. godine“.

Izgubićemo još 5 godina. A u poslednjih 5 godina smo imali dva procesa. S jedne strane privreda je „dekintirana“, a sa druge – država je privatizovana.

Draganu Đilasu se ne sviđa cena za PKB i RTB pa se ljuti na MMF. Zar ne bi bilo previše očekivati od MMF da vodi i proces privatizacije. Ali, zbilja, mogla je ta cena da bude i veća. Pod određenim uslovima.

„Dvanaest stolica“ Iljfa i Petrova je paradigma sovjetske Rusije. „Dvanaest pištolja“ Stefanovićevog kuma je paradigma današnje Srbije. Naravno, prvo je komedija; potonje je tragedija.

Dok su bili na vlasti demokrati su smanjili javni dug, ostvarili visoki privredni rast i poboljšali standard građana. Vučić je potrošio 8 milijardi evra tuđih para, ali su i privreda i životni standard stagnirali.

Prema najnovijim merenjima, u pogledu ljudskih prava i demokratije Srbija stoji mnogo gore nego u pogledu socijalne pravde. Što se na neki način ogleda i u aktuelnim građanskim protestima.

Zajam za preporod, hiperinflacija, „primarna emisija“, piramidalne štedionice, stara devizna štednja, pljačka bankarskog sektora, prodaja Telekoma, carine. Moglo bi se nabrajati još, ali i ovo je previše.

Putin je pao na Vardaru, a i Vučić je tu doživeo poraz. Zato će njihov susret, nedelju dana pošto je Sobranje izglasalo istorijsku odluku, biti susret gubitnika.

Bojkot treba odbaciti, što pre to bolje. Čini se, međutim, da ta ideja ima sve više pristalica. Ali zašto građani da protestuju, ako će lideri opozicije da kažu da im uslovi ne odgovaraju i da neće na izbore?

Jorgovanka Tabaković je izjavila da je agencija Blumberg dinar proglasila drugom po snazi valutom na svetu u 2018. Onda su se društvene mreže usijale od informacija da se radi o bahreinskom dinaru.

Izgradnja „nacionalnog stadiona“ našla se u budžetu za 2019. godinu i to je izazvalo žestoke polemike. U prvi plan je izbila socijalna dimenzija – kako to ima para za fudbalere a nema za trudnice.

Prema podacima (beo)gradskih vlasti „Grad raspolaže sa 2.012 stanova, dok je po podacima RGZ-a na Grad Beograd uknjiženo 7.246 stanova“, pri čemu četvrtina tih stanova ima nula kvadrata.

Ulaganja u vojsku i policiju rastu, a u zdravstvo i školstvo padaju. Za oko milijardu dinara. I opet je odložena sistematizacija radnih mesta u javnom sektoru…

Ovih dana Srbija je baš zaličila na onu, ne iz devedesetih već s kraja osamdesetih, dok još nije počeo pravi rat nego se vršila psihološka priprema kroz razmenu (verbalne) vatre sa Slovencima.

Ne treba biti stručnjak za „pitanja bezbednosti“ pa razumeti da bi ulazak Kosova u Interpol bio u interesu Srbije. Pod uslovom, doduše, da ona namerava da se bori protiv organizovanog kriminala.

Rasprava o predlogu da Aleksandar Tijanić dobije ulicu u Beogradu utihnula je pre nego što je i počela. U obilju važnijih tema ova ipak nije za potcenjivanje i još nije kasno da se o njoj nešto kaže.

Sva je prilika da Budimpešta nije krajnji cilj dojučerašnjeg makedonskog premijera, a danas lica sa policijske poternice. Naime, malo je verovatno da će Nikola Gruevski moći duže da se zadrži u Mađarskoj.

7.000 beogradskih taksista diglo se protiv 300 vozača Kar gou. Nesrazmera je očigledna. Dvadeset na jednog. Ako je tih 300 stvarno opasna za onih sedam hiljada, onda sa tih 7.000 nešto ozbiljno nije u redu.

Vučić popušta. Mislim informativno. U baratanju informacijama sve više liči na anegdotski neobaveštenog Koštunicu. U ponedeljak je najavio ulaganje (u naredne 3 godine) milijardu evra u zdravstvo…

Marketingaši su smislili izreku „sve je marketing“, a Aleksandar Vučić je njihov najbolji najgori učenik. Pre neki dan, u četvrtak 11. oktobra, bio je u Kraljevu, a nije lako reći šta je tamo radio.

MMF je otišao pun hvale. Zli jezici bi rekli: lako je njima kad ne žive u Srbiji. To jest, fakat ne žive, ali nije reč o tome. Ima naime stvari koje zbilja jesu za pohvalu. Ali ima i onih koje nisu. A o njima se ćuti.

Prema prošle nedelje objavljenim podacima kanadskog Frejzer instituta, Srbija se po ekonomskim slobodama nalazi na donjoj polovini svetske tabele. Zauzela je 84. mesto među 182 zemlje.