Mijat Lakićević

Peter Kamaraš, direktor Železare Smederevo, dočekan je kao spasilac a ispraćen kao kriminalac. Sada je arbitraža u Londonu presudila da mu Srbija isplati odštetu od 12,4 miliona dolara.

Predsednik izgleda baš ne pravi razliku između svog i državnog novca. Inače ne bi obećavao „najmanje 200 ako ne i 250 miliona evra“ za „nacionalni stadion“ i još pride 35 miliona za sređivanje starih.

Jedan od glavnih elemenata platforme objedinjene opozicije izgleda će biti zamrznuti konflikt u vezi sa Kosovom. Veći deo Saveza za Srbiju smatra da to pitanje treba ostaviti za bolja vremena.

Srbija je opet sa Kinom zaključila veliki posao. Reč je o, kako je to rekla ministarka Zorana Mihajlović, „komercijalnom ugovoru“ o izgradnji pruge Novi Sad-Subotica, vrednom 943 miliona evra.

O malinama se govori više nego i o jednoj drugoj poljoprivrednoj kulturi i vlada se više angažuje još jedino možda oko Kosova. Toliko je ta stvar eskalirala da je osnovana i „Radna grupa za malinu“.

Zašto se o 1948. godini tako malo govori? Na Vidovdan 28. juna, na dan kada je doneta čuvena Rezolucija Informbiroa kojom je osuđeno tadašnje jugoslovensko rukovodstvo – to niko nije pomenuo.

Istorijski sporazum između Skoplja i Atine o novom imenu Makedonije u Beogradu je dočekan (s) mukom. I to u oba značenja. Ne zna se samo šta je bilo prvo – da li muka pa muk ili obratno.

Ova vlast mnogo bolje plaća zaposlene u policiji nego u zdravstvu. I to toliko bolje da je ta razlika prosto neverovatna, pa ako je Srbija po nečemu lider u regionu i Evropi onda je lider po tome.

Od 2001. do 2017. prosečna neto plata u Srbiji porasla je 8 puta – sa 5.840 na 47.893 dinara. Kada se, međutim, u obračun uključi i rast cena u istom periodu, povećanje plata drastično opada.

Nikome nije palo na pamet da postavi pitanje – a zašto bi država to uopšte radila. Zašto da zaposleni u državi dobiju još jednu privilegiju: da im se omogući da kupuju stanove za 500 evra po kvadratu?

Pred novim ministrom finansija je i jedan možda najvažniji zadatak. To nije digitalizacija poreske uprave, mada je i njena modernizacija, ljudska i tehnička, svakako neophodna. To je depolitizacija.

Nove tehnologije preskočile su stare prepreke i donele konkurenciju, a to se beogradskim taksistima uopšte ne sviđa. Logično – kome se pa sviđa. Svako bi voleo da ima monopol.

Činjenica da u nacrtu budžeta Evropske unije od 2021. do, zaključno, 2027. godine nisu predviđena sredstva za nove članice nije izazvala preterano uzbuđenje u Srbiji. Možda pre svega zato što je bila očekivana.

Kako neprivlačan naslov. Ali – to je naša realnost. U oba smisla; i metaforično i bukvalno. I stvarnost nam je zbilja odbojna, a i ambijent za ulaganja nam je takav – nepogodan, neatraktivan, sumoran.

Plate u javnom sektoru su prema podacima republičkog zavoda za statistiku u januaru 2018. bile za petinu veće nego u privatnom. U privatnom je prosek bio oko 46, a u javnom oko 56 hiljada dinara.

Nezapaženo je prošla vest da je konačno utvrđen broj neporeskih nameta koje plaćaju građani, preduzetnici i preduzeća u Srbiji. Dakle, svi oni, to jest svi mi plaćamo tačno 591 neporeski namet.

Da li je Francuska banana republika? Ne znam. Ali znam da francuska kompanija Vansi tamo postavlja upravu u 12 aerodroma. Uzmimo onda Portugal. Tamo Vansi upravlja sa 10 aerodroma…