„Džared Kušner se povukao iz planiranog projekta Tramp brenda u Beogradu“, preneo je The Wall Street Journal 15. decembra, pozivajući se na izjavu portparola Kušnerove firme privatnog kapitala. Portparol je dodao da „značajni projekti treba da povezuju ljude, a ne da ih razdvajaju“, navodno uvažavajući proteste građanske i stručne javnosti. Time je rušenje Generalštaba – makar privremeno – sprečeno.
Zgrada Generalštaba stavljena je pod zaštitu kao spomenik kulture 2005. godine, tačno 40 godina nakon što je otvorena za upotrebu. Zaštita arhitekture XX veka uobičajena je praksa u Evropi. U Velikoj Britaniji, na primer, status zaštite dodeljuje se i objektima izgrađenim nakon 1945. godine, posebno zato što se posleratni period smatra prekretnicom u arhitekturi. Međutim, objekti podignuti u poslednjih tridesetak godina retko dobijaju zaštitu, jer još nisu prošli test vremena – što može objasniti zbog čega Generalštab nije bio zaštićen pre 2005. godine (pitanje koje neki danas postavljaju).
Zbog čega evropske organizacije za zaštitu nasleđa smatraju zgradu Generalštaba „remek‑delom srpske, jugoslovenske i evropske moderne arhitekture“?
U obrazloženju odluke da se Generalštab označi kao spomenik kulture navodi se, između ostalog, da je „(Generalštab) jedino i najkompleksnije ostvarenje uvaženog moderniste Nikole Dobrovića, koji zauzima posebno mesto u srpskoj i široj jugoslovenskoj arhitekturi. Kako svojim ekspresivnim formama, tako i urbanističkom dispozicijom i snagom celokupnog ansambla, postavljenog na raskršću najprometnijih gradskih saobraćajnica, ovaj arhitektonski kompleks postao je jedna od najmarkantnijih urbanih slika Beograda.“
Dinamična forma, jednostavna i asimetrična geometrija, kao i trake prozora koje obavijaju zgradu, svrstavaju Generalštab među najreprezentativnije primere kubističko‑ekspresivne arhitekture srednje i zapadne Evrope poznog modernizma. Ipak, ono što arhitekturu Generalštaba čini zaista posebnom jeste način na koji su principi modernizma prilagođeni lokalnom miljeu – u pogledu urbanističke konfiguracije, upotrebe materijala i višeslojne simbolike.
Dobrović je pomerio zgradu od regulacione linije Ulice kneza Miloša i time stvorio javni prostor koji omogućava arhitekturi da diše, a prolazniku pruža distancu sa koje kanjon Nemanjine može sagledati u svoj njegovoj dramatičnosti. Prirodni uspon Nemanjine ulice još više ističe visinu izgrađenog kanjona, pa pešak koji se penje od stare železničke stanice ostaje gotovo bez daha pred njegovom monumentalnošću. U suprotnom pravcu, posmatran iz Ulice kneza Miloša, ritam belih fasadnih traka i prozora odražava dinamičnost ove važne saobraćajnice.
Grube kamene ploče iz Kosjerića, mrko‑crvene boje, daju prepoznatljiv ton celom kompleksu. Njima su obložena oba bloka koja se kaskadno spuštaju prema Nemanjinoj ulici, što – u spoju sa sirovošću polu-obrađenog kamena – stvara efekat planinskog, krševitog pejzaža. Ploče dimenzija 25×25 cm, u kombinaciji sa belim fugama, daju fasadi modularnu mrežu – metod koji je Dobrović koristio tokom svog dubrovačkog perioda, ali nikada u crvenoj varijanti. Kontrast hrapavom crvenom kamenu čini beli, obrađeni kamen sa Brača, koji uvodi horizontalnost u kompoziciju i uravnotežuje intenzitet crvene mase.
Dobrovića tadašnja vlast nije favorizovala, što je verovatno razlog zbog kojeg je Generalštab ostao njegov jedini izgrađeni projekat u Beogradu, gradu u kojem je proveo poslednje 23 godine života. Projekat je realizovan nakon pobede na konkursu 1953. godine, na kojem je deset arhitekata iz cele Jugoslavije podnelo svoja rešenja pod anonimnim šiframa – među njima i tada u Evropi poznati Jože Plečnik. Žiri je, verovatno, izabrao Dobrovićevo rešenje zato što je predstavljalo radikalni modernizam, kako tvrdi Srđan Jovanović Weiss, za razliku od Plečnikovog neoklasicizma, koji je Staljin prethodno proglasio zvaničnim sovjetskim stilom.
Ubrzo nakon izgradnje pojavile su se dve interpretacije forme Generalštaba. Prema jednoj, dinamičan odnos između volumena i velikih praznina – ili, kako ih je Dobrović nazivao, „prostora u pokretu“ – simbolizuju filozofiju Anrija Bergsona. Zbog svoje duboke apstraktnosti, ova interpretacija je dugo bila predmet polemika među teoretičarima arhitekture, bez postignutog jasnog konsenzusa.
Drugo, i mnogo očiglednije čitanje jeste da kaskade nad Nemanjinom ulicom asociraju na kanjon, zbog čega su neki u njima prepoznavali Sutjesku i videli svojevrsni antifašistički spomenik otporu i pobedi nad jačim. Iako Dobrović u svom teoretskom objašnjenju ne pominje Sutjesku, on navodi da je zgrada „prenosnik svih važnih karakteristika prkosne i hrabre nacije“. Koliko god je ova asocijacija bila snažna u jugoslovenskom periodu, u vreme antikomunizma postala je svojevrsno breme. U nagrađenom eseju „Prostor u kretanju“ Vladimir Kulić s jakim razlozima upozorava da je, u „sadašnjoj konfuznoj borbi za rekonstituisanje post-socijalističkog srbijanskog identiteta, Dobrović isuviše vredan da bi bio odbačen“.
Nakon NATO bombardovanja, Generalštab je dobio novu, težu simboliku. Svojim razrušenim delovima, Generalštab podseća „na čoveka koji leži i uzalud pokušava da ustane“ – slikovitu metaforu kojom je Bogdan Bogdanović opisao Sarajevo tokom opsade. Njegovi razoreni segmenti prizivaju kolektivnu traumu skorije prošlosti, kao da neprestano dodiruju ranu koja još nije zarasla. Slike srušenog dela kompleksa već gotovo 27 godina drže građane Srbije u prostoru nerazrešene traume, uporno ih vraćajući u prošlost bez izlaza. Rušenje Generalštaba i izgradnja hotelskog kompleksa predstavljali bi ciničnu komercijalizaciju te nerazrešene traume, ali bi ujedno izbrisali slojeve složene i još uvek žive skorašnje istorije.
Sa druge strane, restauracija Generalštaba, tehnički izvodljiva, mogla bi – uz očuvanje Dobrovićevog remek‑dela – imati katarzični efekat: kroz javnu raspravu o obnovi otvorila bi se pitanja traumatične prošlosti, uz mogućnost oslobađanja dela njenog tereta, a da se ta prošlost pritom ne potisne niti zaboravi.
Autor je arhitekta iz Londona.
Peščanik.net, 03.01.2026.
GENERALŠTAB