Prošle nedelje je Boris Akunjin pisao kako je dosta priče o tome koliko stanova ima ćerka Sobjanina, i kako bi bilo bolje da se Navaljni malo zauzme oko svog pozitivnog programa i da nam ga što pre izloži.
Osećam se dužnom da svima koji ovo čitaju odmah odam jednu malu, sasvim intimnu tajnu. Navaljni ima taj (pozitivni) program. I još nešto ću vam reći: ja taj program nisam čitala. Ne zato što nisam radoznala, već zato što pozitivan program i sama mogu da napišem. I uopšte, postoji gomila ljudi koji bi umeli da smisle i napišu taj pozitivni program. A da vezanih ruku i bez straha stane pred potkupljeni sud, izgleda može samo on – Navaljni.
Posle mnogih režiranih izbora, danas se na izborima za gradonačelnika Moskve pred nama prvi put odvija istinska izborna kampanja. Ili, da se preciznije izrazim, istinsku izbornu kampanju vodi jedino on – Navaljni.
On se na platoima ispred metro stanica rasutih po celom gradu najmanje tri puta dnevno sreće sa svojim biračima, sakuplja dobrovoljne priloge za svoju kampanju i zapošljava ogroman broj dobrovoljaca koji stoje pored njegovih kartonskih reklamnih kocki, lepe nalepnice sa imenom Navaljni, vešaju na svoje balkone njegove reklamne banere i smeštaju u svoje stanove agitatore koji stanuju van Moskve. To je kod nas prva istinska predizborna kampanja koja izrasta iz same osnove biračkog tela i u kojoj je komunikacija između kandidata, budućih glasača i svih članova izbornog štaba, maksimalno uprošćena.
A što se poslednja dva skandala tiče, ozbiljno sumnjam da je za njih odgovoran Sobjanin. Pretres stana u kome se čuvao reklamni materijal za kampanju Navaljnog izvršen je po dostavi i uz lično učešće protivkandidata Levičeva (Pravedna Rusija), a proveru finansiranja kampanje Navaljnog, sprovedenu nakon „poslaničkog pitanja“ dumskog deputata (LDPR), detaljno je obavio naš svemogući Istražni komitet. Sobjanin nema direktnog uticaja ni na Pravednu Rusiju, ni na LDPR, a još manje na Istražni komitet. Sve pomenuto je strogo federalni zabran. Pre će biti da su to pokušaji diskreditovanja izbora, to jest njihove legitimnosti koju u predizbornoj borbi sa pravim protivkandidatom sam Sobjanin želi da postigne. „Nama se zbog kradenih izbora i lažnih protivkandidata legitimnost osporava, a ti si brajko izgleda sam naumio da budeš jedini koji će biti legitimno izabran. E pa neće moći!“ – poručuju Sobjaninu oni iz Kremlja.
U svakom slučaju, ovo je za dugi niz godina prva zaista prava izborna kampanja, izborna trka kakvu u Rusiji nismo videli još od daleke 1996. A Borisa Akunjina nažalost moram da razočaram: u praktičnoj primeni izbornog sistema koji podrazumeva opšte pravo glasa, iznošenje prljavog veša je nešto što se nikako ne može zaobići. Ovaj sistem podrazumeva dvoboj između dva najjača kandidata kojima na raspolaganju stoje dve strategije: ili birače praviti budalama i/ili konkurenta zasipati (najbolje njegovom sopstvenim) govnima.
Prva strategija je odvratno-populistička i meni je zaista drago što je Navaljni ne koristi. On time kod mene dobija ogroman plus. Što se druge strategije tiče, u toku je čišćenje žita od kukolja i u ovoj etapi Navaljni izgleda mnogo čistije od kandidata vlasti.
Kada Istražni komitet (bez obzira na to čija je to inicijativa bila) posle provere izjavljuje da novac za izbornu kampanju Navaljnog, uplaćen putem interneta na Yandex-ov WebMoney sistem stiže sa inostranih IP-adresa, to znači da nisu našli apsolitno ništa. Sve prisluškuju, sve prate, među dobrovljcima verovatno sedi nemali broj njihovih dostavljača, a oni (barem do sada) nisu našli ama baš n-i-š-t-a. Jer da jesu, oni bi se za to bez ikakvog dvoumljenja odmah zakačili.
Čak i danas, veliki deo moskovskih birača izbore uopšte ne shvata kao izbore. Oni ne glasaju za ličnost, za konkretnog kandidata. Oni glasaju za službenu dužnost, za radno mesto tog već nekog kandidata. U ovu grupu glasača spada većina penzionera, državnih službenika, lekara i učitelja. Druga, takođe mnogobrojna ali ipak malobrojnija od prve je grupa koja je svesna svog brojnog stanja i koja je uverena da njeni glasovi ništa neće moći da promene. U ovu grupu birača je uključen veliki broj samostalnih ljudi koji sami zarađuju za svoj život.
Da li to znači da je čitava ova kampanja besmislena i da će na kraju krajeva samo pomoći Sobjaninu da ostvari svoj plan i stekne punopravni politički legitimitet? Tako pišu mnogi koji po socijalnim mrežama vole da igraju uluge žestokih opozicionara.
A ja mislim upravo suprotno. Prvo, od toga koliko će ljudi glasati za Navaljnog – hoće li to biti 20 ili na primer 35 posto od ukupnog biračkog tela – zavisi njegova, naša, a bogami i tvoja sudbina dragi čitaoče. Hoće li nam zatarabiti i poslednja preostala nezavisna sredstva javnog informisanja i hoće li oterati s posla sve ljude koji su pomagali Navaljnom, isključivo zavisi od broja glasova datih Navaljnom na ovim izborima. I drugo, ovim izborima za gradonačelnika Moskve, započet je proces koji se više ne da zaustaviti.
Nadmeno shvatanje nekih naših intelektualaca da je „sva ta marva ionako za Putina“ (stav kojim uzgred ja nikako ne mogu da objasnim njihovu istovremeno bandoglavu privrženost ideji opšteg prava glasa), u stvari se prevodi kao „nama je ispod časti da agitujemo i da te ljude nagovaramo da pređu na našu stranu“.
A „ti ljudi“ uopšte nisu za Putina. Među „tim ljudima“, računajući i one koje nisu skloni tome da se refleksno priklanjaju bilo kojoj vlasti, ogroman je broj onih koji su tvrdo uvereni u to da su „opljačkani“. Nedavno sam u Voronješkoj oblasti videla kako je jedan jedini, uporni i inteligentni momak uspeo da proagituje čitavu oblast protiv izgradnje rudnika nikla. Kostja Rubahin je strpljivo obilazio sve te ljude, i svakoj je babuški pojedinačno objašnjavo kako je nikal radioaktivan. I bez obzira na silu i moć vlasti, na televiziju i novine, nakon samo godinu dana je svaka babuška u oblasti znala da nam objasni kako je „nikl zarazan“ i „da ćemo svi mi ovde izumreti“.
Mnogi će reći kako je to čime se Rubahin bavio najcrnja moguća propaganda, manipulativni metod kojim se eksploatišu najružnije osobine takozvanih običnih ljudi i kojim se zloupotrebljavaju njihove najnegativnije emocije. A moj je odgovor sledeći: nema drugih običnih ljudi. To je sve što imamo. I ako kojim slučajem odlučite da se obratite tom našem običnom čoveku, to ni u kom slučaju ne znači da obavezno morate da ga lažete. Uopšte nije obavezno ispirati mu mozak lažima o radioaktivnom niklu. Možete mu govoriti i istinu, na primer, o stanovima Sobjaninove ćerke.
To što je napisano na blogovima, tamo će i ostati. To što Navaljni danas govori biračima, oni će još najmanje sledećih godinu ili dve dana ponavljati jedni drugima.
Videli smo da opozicija koja se u pojavila u Rusiji decembra 2011. nema nikakvih šansi za uspeh. Mitinzi su pokazali da njoj, uslovno rečeno, pripada između 100 i 150 hiljada ljudi. To je otprilike broj Moskovljana koji imaju urođeni osećaj za slobodu, koji samostalno rade i zarađuju za život, koji su spremni da snose odgovornost za svoju sudbinu itd. Ali ti ljudi niti mogu da stvore uslove za promenu vladajućeg sistema, niti mogu da u nekoj značajnijoj meri prošire krug svojih pristalica. Čak i kada bi im se dometnulo onih par hiljada nacista, limonovaca, ampilovaca i ostalih pripadnika te živopisne menadžerije, čak ni to ne bi moglo da pomogne dostizanje kritične mase dovoljne da provocira promene.
A danas, baš kao što centrifuga sporo i egzaktno vrši obogaćivanje urana, tako se Navaljni i njegovi dobrovoljci polako i sasvim ispravno bave obogaćivanjem mase običnih birača. Taj je proces spor i on se do 8. septembra sigurno neće završiti, ali velika je verovatnoća da se tog 8. septembra neće ni zaustaviti.
Новая Газета, 21.08.2013.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 25.08.2013.
ALEKSEJ NAVALJNI