Od kune do evra

Uzmimo primer Britanije ili Švedske. Pre 1992. preovladavalo je mišljenje da je najbolje da je monetarna politika tih zemalja vezana za nemačku preko više ili manje fiksnog kursa funte i krune za marku. U tom se režimu privredne vlasti odriču od aktivne monetarne politike i usklađuju pre svega fiskalnu politiku sa održanjem kursa na izabranom nivou ili uz određena odstupanja naviše i naniže, gde su granice jasno postavljene. Sistem sadrži određeni rizik da će se kurs promeniti, ili da neće biti održiv, pa može da dođe, kao što je i došlo, do bekstva iz domaćeg novca u marku ili u dolar, i obe zemlje su morale da devalviraju.

Potom su prešle na režim ciljane inflacije prepustivši kurs tržištu. Da bi ovaj režim mogao da se održava merama monetarne politike, a to je kontrola kamatne stope na novčanom tržištu, potrebno je da se domaći novac koristi u punoj meri bar na domaćem tržištu, dakle da se sa njim računa u svemu u čemu je upotreba novca potrebna. Ukoliko to nije slučaj, centralne će banke intervenisati na tržištu stranog novca sa ciljem stabilizacije kursa, pa će ponovo fiksni kurs ili kontrolisani kurs biti stvarni monetarni režim.

Kako je u Hrvatskoj evro bio, kako se to kaže, stvarni novac – i kada se utvrđuju cene i kada se štedi i kada se pozajmljuje, a i država se uglavnom u evrima zadužuje – fiksni kurs je praktično neizbežan. Pogotovo ukoliko same monetarne vlasti i ne teže da se ojača uloga kune, kao što je i bio slučaj. Osnovno sredstvo monetarne politike su intervencije na deviznom tržištu određivanjem devizne rezerve i kupovinom i prodajom na teret deviznih rezervi.

Ovakav režim ima prednost nad jednostranim prelaskom na evro u tome što svejedno privredne vlasti mogu da promene kurs. U Crnoj Gori ili na Kosovu to nije moguće jer je zvanični novac evro. No, rizik devalvacije, čak i kada je mali, dovoljan je da se on vidi u višoj kamatnoj stopi, kod štednje više od one u kunama. Ovo je cena odustajanja od sopstvene monetarne politike vezivanjem kursa za evro. A cena zavisi od toga što ostvarenje monetarnih ciljeva preuzimaju drugi instrumenti privredne politike, pre svega fiskalna. A kako je fiskalna politika više politizovana nego monetarna, pogotovo ukoliko postoji potrebna samostalnost centralne banke, rizik eventualne devalvacije je veći i trajan.

No, to nije najveći trošak ovakvog režima kursa. Kako postoji interes i da se štedi i da se pozajmljuje u evrima, fiskalne vlasti mogu da cene da imaju veći prostor za deficitarno finansiranje ako se zadužuju u evrima, a poverioci mogu da imaju trajan interes da ulažu i u državne papire i komercijalno. Rizik jeste da bi povećana tražnja mogla da deluje inflatorno, pa će realni kurs da apresira u odnosu na fiksni. Pojednostavljeno rečeno, rad će biti skuplji ili, drukčije rečeno, rast nadnica će biti brži nego što je opravdano rastom produktivnosti.

Što je rizično ukoliko dođe do promene u monetarnim uslovima u svetu i pre svega u zoni evra. I kako je do toga i došlo 2008-09, usklađivanje realnog kursa, dakle naknada za rad, sa fiksnim je moralo biti izvršeno preko značajnog povećanja nezaposlenosti i dugogodišnjeg negativnog ili sporog privrednog rasta.

Ovo ne mora da bude rizik u režimu jednostranog prelaska na evro, jer nema zarade u domaćem novcu zbog koje bi se isplatilo pozajmljivati u evrima. Ali, kao što sam već rekao, nema ni monetarne politike.

U napisima o zajedničkom evropskom novcu se često ističe da je to isto kao kada se zemlja odrekne monetarne politike ili čak kako se kaže suverenosti, mada o tome ovde nije reč, u režimu fiksnog kursa. Ali dok u ovom drugom slučaju monetarna vlast može bar nominalno da se koristi, u slučaju prelaska na evro to više nije moguće.

Ovo je pogrešno. Zemlje koje, kao Hrvatska praktično od 1994, imaju režim fiksnog kursa, zapravo nemaju centralnu banku, isto kao i zemlje koje jednostrano pređu na evro kao domaći novac. Međutim, zemlje koje se pridruže monetarnoj uniji dobijaju centralnu banku, koju dele sa drugim zemljama članicama unije. Pa Evropska centralna banka, pogotovo posle 2012, vodi računa o likvidnosti svih svojih zemalja članica, što bi trebalo da umanji rizik u hrvatskom finansijskom sistemu i tako i kamatne stope, što će reći da prelaskom na evro Hrvatska zapravo dobija centralnu banku koju dosad nije ni imala.

Novi magazin, 28.06.2022.

Peščanik.net, 01.07.2022.