A od predsednika vlade – šargarepa!

Ne treba biti na kraj srca. Evo, zamolićemo Olimpijski komitet – ili koga već treba da zamolimo – da u Srbiju pošalje jednu olimpijsku medalju viška. A mi ćemo ovde ispred zgrade parlamenta postaviti pobedničko postolje i na njemu uručiti medalju našem nepravedno zapostavljenom predsedniku vlade. Pustićemo onda i himnu, pa dok je on bude pevao s medaljom oko vrata i tri podignuta prsta u vis, mi ćemo mu pokajnički aplaudirati za sve što je uradio za srpski sport. Znamo mi da on ne voli, kao što sam kaže, da se kiti tuđim perjem. Ali, nije nam promaklo ni to da su medalje iz Rija „plod“ „sistemskog pristupa države“, pa računam, red je da se jednom olimpijskom medaljom odužimo predsedniku vlade za taj sistemski pristup i uspehe koje je ostvario.

„Medalje iz Rija plod su truda sportista, ali i sistemskog pristupa države“ – odgovorio je dakle predsednik vlade na konferenciji za novinare vaterpolisti Andriji Prlainoviću. Podsetimo se, pošto je primio medalju, Prlainović je rekao da iza uspeha vaterpolo reprezentacije čiji je član, kao i ostalih sportista iz Srbije, ne stoji programsko, to jest sistemsko finansiranje države u oblasti sporta. Podsetimo se i da Prlainović nije bio jedini, o uspehu košarkašica na olimpijskom turniru, nešto slično rekla je i Marina Maljković: na njihov uspeh treba gledati kao na čudo, jer u Srbiji ženska košarka praktično ne postoji.

Pošto je to čuo, povređeni predsednik vlade sazvao je konferenciju za novinare i objasnio kako država finansira sport. Govorio je o stipendijama i nacionalnim penzijama, razbacivao se hiljadama i milionima evra u vidu nagrada sportistima za osvojene medalje, pričao o novom načinu postavljanja funkcionera u klubovima i savezima (nešto procedio i o privatizaciji klubova) i otprilike tu negde i stao. Međutim, kakve sve to veze ima sa sistemskim ili programskim finansiranjem sporta u Srbiji, nije objasnio. Jer, ni Prlainović ni Maljković nisu govorili o nagradama, penzijama, funkcionerima. Oni su samo izneli jednostavnu istinu – praktično više nema klubova u kojima bi se formirali novi reprezentativci i reprezentativke. (S tim u vezi, posebno je loše stanje u ženskom sportu, za koji se izdvaja i do nekoliko puta manje sredstava nego za muški sport.)

Kada se govori o sistemskom ili programskom planiranju i finansiranju, uglavnom se misli na to – na mrežu klubova i sportskih objekata gde mogu da dođu deca i počnu da treniraju. Našeg predsednika vlade, međutim, zanimaju samo rezultati i zato se on bavi stipendijama, nagradama i nacionalnim penzijama. Sportisti, s pravom, razmišljaju o osnovama i počecima, a predsednik vlade ide s kraja i zagovara logiku „šargarepe“: vi se potrudite kako znate i umete, pa ako nešto postignete, tu je država da vas nagradi. Na državi nije, kao da misli on, da stvara uslove za sport, ona sportiste treba da motiviše obećanim nagradama, pa ko se kako snađe. Problem je pak u tome što ta logika nema nikakve veze sa sistemskim ili programskim pristupom sportu. Ali, to već znamo: šta god da kaže predsednik vlade, to nema veze ni sa čim.

Peščanik.net, 23.08.2016.

Srodni linkovi:

Dejan Đokić – Olimpijski sport i politika: Jugosloveni i Berlin 1936.

Aleksandar Bošković – Olimpijada i bekstvo od stvarnosti

Nadežda Milenković – Neka igre počnu!

Dejan Ilić – Izliv stvarnosti u javnost