Mandeljštam je Odu Staljinu sastavio 1933. Njena trajna vrednost je u užasu koji izaziva svojom autentičnošću. Kako uzdići zlo, veliko u ovom slučaju, mada se moralno i estetski taj zadatak ne razlikuje ni kada je reč o manjem i svakodnevnom zlu. A ne razlikuje se ni intelektualno, a pogotovo ne politički, što je možda razlog da se ova Oda čita iznova kada mali i veliki autokrati počnu ne samo da zahtevaju već i da očekuju da se u njima otkriju vrline i vidi veličina koja je nevidljiva očima „običnih“ ljudi i posebno onima zlonamerne javnosti. Oda ima, naravno, i vanvremensku intrinsičnu, poetsku vrednost, tako da ne mora da se misli na velike i male vođe kada se čita. Poema je, konačno, opomena svima koji veruju da u uslovima diktature, makar i u pesničkom maniru, a pogotovo slabijim sredstvima laskanja, mogu da probude saosećanje diktatora i prizovu ga razumu. Diktatori ne poseduju neka skrivena dobra osećanja i zato je uzaludnost pokušaja da se otkrije dobra strana bezumne arogancije diktature ono što treba da motiviše ljude da joj se suprotstave.
Vladimir Gligorov
Prevod verzije pesme iz „O. Mandeljštam, Sabrana dela, knjiga 4“, Pariz 1981; prvi put objavljeno u časopisu Delo za novembar-decembar 1984. u prevodu Ljubice Strnčević.
1
Kada bih uzeo grafit da odam najvišu počast –
Za postojanu radost crteža –
Razdelio bih prostor na vešto postavljene uglove
I pažljivo i brižno,
Da se sadašnjost u linijama odslika,
U umetnosti koja se sa smelošću graniči,
Pričao bih o njemu, koji je pomerio osu sveta,
Poštujući stotinu narodnih običaja.
Krajičak obrve bih podigao,
I podigao opet, i drukčije razrešio:
Jer Prometej je svoj ugao uvećao, –
Gledaj me, Eshile, kako, crtajući, plačem!
2
Nekoliko naglašenih linija bih proizveo,
Da predstavim njegov mladoliki milenijum,
I njegovu odvažnost sa osmehom povezao
I razrešio u mirnoj svetlosti,
I u prijateljstvu mudrih očiju za blizanca,
Ne imenujući ga, naći ću onaj izraz, kojem
Kada se približiš, približiš njemu, odjednom prepoznaješ oca
I gubiš dah, osetivši sabijanje sveta.
I želim da zahvalim brežuljcima
Što su tu ruku i kost otelotvorili:
On se rodio u planinama i upoznao čemer tamnice,
Želim da ga nazovem – ne Staljin – Džugašvili!
3
Umetniče, čuvaj i štiti ratnika:
Okruži ga sa svih strana vlažnim i modrim borovima
Prijanjajuće pažnje. Ne ogorčuj oca
Rđavom zamisli ili neprijateljskom mišlju,
Umetniče, pomozi onome koji je sav sa tobom,
Koji misli, oseća i gradi.
Ne ja i ne neko drugi – njemu će rođeni narod –
Narod-Homer, hvalu spevati.
Umetniče, čuvaj i štiti ratnika:
Njemu šuma čovečanstva peva, postajući sve gušća.
A družina mudraca – budućnost je sama,
I slušaju ga sve češće, sve smelije.
4
On se s govornice kao s planine nadneo
Nad brežuljke glava. Dužnik je jači od tužbe.
Oči pune snage odlučno su dobre.
Gusta obrva nekom svetli iz blizine,
I želeo bih strelicom da ukažem
Na čvrstinu usta – oca tvrdokornih reči.
Izvajana, usložnjena, ukrućena veđa, čini se,
Dela iz miliona okvira.
On je sav – otvorenost, sav je pohvale méd.
I izoštren sluh, koji ne trpi šapat,
I namrštene bore, poskakujući, trče
Prema svima koji su spremni da žive i umru.
5
Stiščući grafit, koji je sažeo sve,
Rukom nenasitom vapijući za sličnošću samom,
Rukom grabljivom – samo sličnosti osu da uhvatim –
Ugalj ću izmrviti, njegovo obličje tražeći.
On me naučio da ne učim za sebe.
On me naučio da ne štedim sebe,
A ako nevolje skroje deo velikog plana,
Ja ću ga otkriti u slučajnim naletima njihovog dima…
Mada još nisam dostojan ničijeg drugarstva,
Mada još nisam zasićen gorčinom i suzama,
I dalje mi se čini da ga gledam u šinjelu, sa kačketom,
Na prelepom trgu, sa srećnim očima.
6
Staljinovim očima razmakla se gora
I u daljini je zaškiljila ravnica.
Kao more bez bora, kao sutrašnji iz jučerašnjeg dana –
Do sunca su se protegle brazde od pruga – džina.
On se osmehuje osmehom žeteoca,
Rukujući se u razgovoru
Koji je počeo i traje beskrajno
U šestozakletvenom prostoru.
I svako gumno i svaki plast
Čvrsti su, stisnuti, pametni – živo bogatstvo –
Čudo narodno! Da život bude velik.
Oko svog stožera obrće se sreća.
7
I šestostruko ću u svesti sačuvati,
Ja, tihi svedok rada, borbe i žetve,
Njegov ogromni put – kroz tajgu
I Lenjinov oktobar – do ispunjenja zakletve.
Udaljavaju se brežiljci ljudskih glava:
Među njima ja se smanjujem, i ne primećuju me više,
Ali u knjigama umilnim i igrama dečjim
Vaskrsnuću da kažem: sunce sja.
8
Od iskrenosti ratnika nema pravednije pravde:
Za poštenje i ljubav, za dobrobit i čelik.
Slavno je ime na stisnutim usnama recitatora –
Njega smo slušali i njega otkrili.
Delo, novembar-decembar, 1984.
Peščanik.net, 01.04.2017.
Srodni linkovi:
Vladimir Gligorov – Oda Staljinu: ispravka i zašto
Aleksandar Roknić – Slava Mandeljštamu!
IZBORI I PROTESTI 2017.