- Peščanik - https://pescanik.net -

Odvratan zaključak

Fotografije čitateljki, Neda Radulović-Viswanatha

I just can’t believe that anyone deserves to suffer / Prosto ne verujem da bilo ko zaslužuje da pati.
Derek Parfit (po navodu Amije Šrinivasan)

Umro je Derek Parfit, 1. januara. Ko je čitao Reasons and Persons zna koliki je to gubitak, intelektualni, ne samo za moralnu filozofiju kojoj je najviše doprineo. Bio je primer kako da se misli. Njegov odvratni zaključak (repugnent conclusion) je jedan od moralnih problema po kojima je postao široko poznat. U pitanju je neka vrsta paradoksa.

Možda je zanimljivije prikazati ga, neformalno, počevši od Rolsove primedbe na utilitarizam – da on ne vodi računa o individualnosti.1 Jer je kriterij moralne ocene nekog delanja da li povećava ukupnu korisnost (utility) ili opštije rečeno dobrobit, dok je od sekundarnog značaja o čijoj je dobrobiti reč. Ukupna dobrobit je, naravno, zbir pojedinačnih, koje mogu da budu raspodeljene na sve moguće načine. Pod određenim, ne naročito nerealističnim pretpostavkama, može se recimo očekivati da bi preraspodela od srećnijih manje srećnima povećala ukupnu dobrobit, mada je od moralnog značaja jedino to da je uvećana ukupna dobrobit.2

Ona može da se poveća i tako što će biti više ljudi. Iz čega proizlazi odvratni zaključak – da uvek postoje ljudi, kolikogod da je mala njihova individualna dobrobit, koji će uživati veću ukupnu dobrobit od nekog manjeg društva veoma zadovoljnih ljudi. Sa utilitarističke tačke gledišta, milioni gladnih imaju veću moralnu težinu od, recimo, hiljade bogatih. Uzmimo da i druga živa bića, bilo koja, uživaju određenu dobrobit – ukupna dobrobit živog sveta u kojem nema ljudi bi mogla da bude veća od onoga u kojem ljudi ne vode računa o drugim živim bićima, ako bi bilo dovoljno mnogo živih bića.

Ukoliko je postojanje jedne distribucije dobrobiti uslov nepostojanja druge, ako dakle postoji izbor, onda je moralno bolje da ima više ljudi kojima je jedina dobrobit to što postoje, nego manje ljudi koji uživaju visoku individualnu dobrobit. Ishod bi bio moralna prednost sveta sa mnoštvom siromašnih ljudi čiji je jedini izvor dobrobiti to što su živi. To je odvratan zaključak.

Budući da se jednostavni utilitarizam, onaj koji se naprosto rukovodi ukupnom dobrobiti, rukovodi samo njome, pojedinci koji uživaju tu dobrobit su sa moralnog stanovišta irelevantni. Potpuno je svejedno ko uživa neku količinu dobrobiti. Usled čega, sa jedne strane, možemo da zanemarimo eventualne gubitke, recimo, ne nužno materijalno, bogatijih, ako se tako povećava ukupna dobrobit, kao što možemo da ne marimo za siromašne ukoliko bogati (ili recimo talentovaniji) imaju veću sposobnost uživanja dobrobiti. Bilo koja raspodela dobrobiti na pojedince može biti moralno opravdana ukoliko uvećava ukupnu količinu dobrobiti.3

Ovaj paradoks, ukoliko je o paradoksu reč, može da se izrazi na više načina. Parfit u Reasons and Persons daje primer koji veoma asocira na Kafkinu Kažnjeničku koloniju. Uzmimo da je kažnjenik ili kažnjenica izložen nebrojenim merama torture od kojih nijednu ne oseća. Zajedno, međutim, oni će ga usmrtiti – bezbolno (postoji mašina kojom se to postiže). Alternativno, bezbroj izvora sreće, od kojih se nijedan pojedinačno ne oseća, zajedno proizvode nemerljivu dobrobit – bezosećajno (postoji droga kojom se to postiže). Isto važi i za koloniju, da aludiram na Kafku, kao i za kažnjenika. Društvo beskrajno siromašnih ljudi može da ima neslućeno veliku ukupnu dobrobit, ako se broj ljudi neprestano i neprimetno za svakoga povećava, kao što veoma bogato društvo može da nestaje pod napadima nebrojeno mnogo neprimetnih negativnih uticaja.

Očigledne su implikacije za smrtnost ljudi i za altruističko ponašanje, što su sve teme kojima se Parfit intenzivno bavio. Utilitarizam nije nužan da bi se moralni problemi videli. Međutim, moralni sud koji uzima u obzir posledice gotovo da je neizbežan u političkim naukama, koje imaju za cilj da vrednuju alternativne političke (u najširem smislu te reči, recimo koji podrazumeva društvene, zajedničke i tako redom) ciljeve i sredstva i računaju šta ko dobija i šta ko gubi. Gde je, međutim, zbog prirode političkog odlučivanja, individualni identitet važan. Kao što je važan i u intelektualnim delatnostima, usled čega sledi odvratan zaključak da Derek Parfit neće veoma mnogo nedostajati. Primetan je to gubitak.

Peščanik.net, 10.01.2017.


________________

  1. To nije novi prigovor, mada ga je on inovativno formulisao. Jednostavno rečeno, individualne dobrobiti bi mogle biti nesamerljive, u kom slučaju nije lako ili nije uopšte moguće primeniti utilitaristički kriterijum.
  2. To ne znači, međutim, kao što se često tvrdi, da nije važno kojim se sredstvima povećava dobrobit. Recimo, lažju, nepravičnošću, prisilom, nepoštovanjem prava, vrednosti, estetike ili već bilo kojim sredstvom koje ima drugu vrednost osim dobrobiti. Ima više načina da se vidi da utilitarizam nije nužno nemoralan u uobičajenom smislu te reći, ali to je druga tema.
  3. Može se reći, kao što se ponekad i kaže, da ako je individualni identitet važan, onda bi ga trebalo uzeti u obzir kao nešto što doprinosi dobrobiti. Ovo važi i za sve druge vrednosti (prethodna fusnota). I ne menja mnogo na stvari ako svako manje-više ima istu dobrobit od sopstvene individualnosti.