Sredina je maja i učenici četvrtih razreda srednjih škola donose konačne odluke o tome da li će i koji fakultet upisati. S druge strane, fakulteti pripremaju testove za prijemne ispite. Neće još dugo, jer će za tri godine biti razrešeni ovog zadatka, uvođenjem opšte mature. O istom trošku, učenici srednjih stručnih škola biće dovedeni u neravnopravan položaj pri upisu na fakultete, jer njihovi završni ispiti neće biti dovoljni, već će, za razliku od gimnazijalaca, oni morati da prolaze i dodatne provere znanja. Uz već uvedeno dualno obrazovanje, i time će se put mladih ljudi do visokog obrazovanja u Srbiji drastično promeniti. Zakonodavci nas uveravaju da su ove promene neophodne i korisne za sve nas i da su zakoni o obrazovanju doneti kako bi se rešili mnogi ozbiljni problemi, od nezaposlenosti do privrednog rasta, sa posebnim naglaskom na stranim investicijama. Potrebno je, dakle, da država školuje one koji će nam svojim znanjima obezbediti bolju, srećniju i bogatiju budućnost.
S druge strane, poslednjih trideset godina provela sam podučavajući mlade ljude o tome zašto je antička Grčka posebno važna uporišna tačka modernog doba i kako su običaji i vrednosti kojih su se pridržavali građani polisa odredili svet u kojem živimo. Dok, recimo, u našem susedstvu traje duga i povremeno žestoka debata o pravu na ime Makedonija, smatrala sam da treba uvek iznova naglasiti kako pitanje klasičnog nasleđa nije tek dokona akademska razbibriga. Smatrala sam da je odgovorno i društveno korisno sticati i deliti znanja o ovom i drugim sličnim pitanjima. Smatrala sam da je u zemlji čiji je glavni grad blokiran dok strani i domaći predsednik svečano utiskuju kamenčiće u crkveni mozaik dobro znati kako se i zašto državni zvaničnici ugrađuju u crkve i druge javne spomenike. Smatrala sam, najzad, da je važno razumeti političke odluke koje se tiču baštine, u zemlji čiji se predsednik vatreno zalaže za narušavanje kulturnog dobra od posebnog značaja, kao što to radi Aleksandar Vučić sa kalemegdanskom tvrđavom, dok Vlada Srbije u isto vreme upućuje Francuskoj donaciju od milion evra za obnovu njenog narušenog spomenika – Notr Dama.
Pre nekoliko dana, međutim, u dnevnom listu Politika (utorak, 7. maj 2019) pročitam da zapravo ne činim ništa korisno, već da proizvodim viškove – nepopravivo nepotrebne nezaposlene mlade ljude, koji čine najveći deo onih koji „odlaze u emigraciju i rade poslove za koje su potrebne niže kvalifikacije“. Članak navodi statističke podatke koji svedoče o tome da „naš visokoškolski sistem proizvodi upravo one kadrove koji imaju problem sa zapošljavanjem“. Ne završava se, doduše, eksplicitnim zaključkom o tome šta bi trebalo uraditi da se ovaj problem reši, ali sasvim upadljivo ukazuje na njegov izvor: upisna politika visokoškolskih ustanova u Srbiji, koje su „finansirane isključivo prema broju upisanih“, ne vodi računa o potrebama tržišta rada i vodi se jedino „željom za bilo kakvim studentom“. Dok je motivacija fakulteta da školuju nepotrebne kadrove tako postala sasvim jasna, kaže se da „odgovor na pitanje zbog čega mladi upisuju fakultete sa kojima je teško naći posao nije jednostavan“, te da je školske 2015/2016. godine „preko polovine akademaca upisalo društveno-humanističke nauke“. Statistika, kao što zna i poneki profesor društveno-humanističkih nauka, nije prosta veština prebrojavanja i izlistavanja brojeva u tabelama, već podrazumeva i nekakvo znanje o tome šta se broji i sa čime se to poredi. Tako bi, recimo, bilo korisno ove podatke uporediti sa brojevima poznatim na fakultetima društveno-humanističkih nauka, uključujući i onaj na kojem predajem, da se za upis svake godine prijavljuje sve manji broj kandidata. Kada uvođenjem opšte mature završeni učenici srednjih stručnih škola budu snažno demotivisani da uopšte upisuju bilo kakav fakultet, opasnost proizvodnje viškova na društveno-humanističkim fakultetima biće znatno smanjena. Ministarstvo prosvete već je preduzelo korake u tom pravcu, uvođenjem u gimnazije odeljenja sa posebnim naglaskom na informatici, ali i ukidanjem filološkog odeljenja u kruševačkoj gimnaziji.
Uopšte ne sporim da je upisna politika srpskih univerziteta stihijska, kao i da je pogrešna politika finansiranja visokog obrazovanja, koja fakultete dovodi u mučan položaj da se bore za „bilo kakvog studenta“. Takođe ne sporim da su svakoj državi, pa i ovoj u kojoj živim, potrebni ljudi koji znaju da zidaju, gaje žito, leče, prave mašine. Duboko sumnjam, međutim, da je njen najveći problem u tome što proizvodi previše mladih ljudi sa znanjima o čoveku i društvu, kao i da bi se boljitak postigao tako što bismo nekim jednostavnim potezom promenili brojeve o kojima nas je obavestila Politika.
Činjenica da na ovaj članak reagujem tek posle desetak dana može poslužiti kao još jedan ubedljiv dokaz da su ljudi školovani u oblasti društveno-humanističkih nauka beznadežno spori, neefikasni, odvojeni od realnosti u kojoj žive i otud savršeno nepotrebni. Može se dalje zaključiti da ih uopšte ne treba slušati čak ni onda kada govore o stvarima za koje jesu stručni, na primer o pitanjima očuvanja kulturnog nasleđa, kao što je slučaj sa podizanjem žičare na Kalemegdanu. Najzad, možda tako postaje sasvim u redu da predsednik države kaže kako oni koji se protive ovom projektu ni ne znaju gde je ta tvrđava, iako se kriju iza strukovnih udruženja kao što je Srpsko arheološko društvo ili Društvo konzervatora Srbije. Doduše, u istom dahu, isti predsednik pokazuje istu rezervu i u odnosu na druge stručnjake, pa upozorava na potreban broj sajli, jer ni ovakve stvari ne treba prepuštati, recimo, inženjerima. Ili je možda problem u tome što nema dovoljno kvalifikovanih inženjera, jer mladi ljudi hrle, neznano zašto, da studiraju društveno-humanističke nauke, pa posle idu u druge zemlje da peru sudove? Srećom, u zemlji je ostalo dovoljno stručnjaka sposobnih i spremnih da prebroje sve rimske careve rođene na teritoriji Srbije i da ih aranžiraju između Nikole Tesle, peglane kobasice i drugih znamenitosti kojima se Srbija diči, kako bi se uveličala predsednička inauguracija. Ako se u ovom prebrojavanju pojavio i neki višak, o tome nas Politika nije izvestila. Mada, ta je inauguracija bila odavno i pominjući je sada, još jednom dokazujem fatalnu neefikasnost svog disciplinarnog znanja i načina mišljenja.
Priznajem, kriva sam.
Šta sam to radila u međuvremenu, što me je sprečavalo da ranije reagujem?
Na svoj utvrđeno spori društveno-humanistički način, tražila sam primere u prošlosti koji mogu da mi pomognu da razumem ono što se dešava oko mene. Naročito sam tražila podatke koji mogu biti suprotni onome o čemu već godinama čitam, pišem i predajem – da je znanje o prošlosti, a posebno o antičkoj Grčkoj, modernim društvima potrebno da bi ona donosila mudre odluke na korist svim građanima. Tako sam se potrudila da nađem primere obrazovnih politika u kojima znanje o antici nije smatrano neophodnim građanima, već upravo suprotno – gde je ovo znanje smatrano štetnim. Našla sam dva primera. Prvi je Rusija u vreme vladavine cara Nikolaja I, kada je ministar obrazovanja bio Sergej Semjonović Uvarov, uvaženi stručnjak za klasičnu starinu. Sasvim u skladu sa prosvetiteljskim programom reforme obrazovanja koji je u Prusiji sproveo Vilhelm fon Humbolt i na kojem počiva moderni univerzitet, Uvarov je u škole uveo obavezno učenje latinskog i grčkog, u uverenju da poznavanje klasične starine unapređuje opšte umne sposobnosti i čini da mladi ljudi postaju bolji i odgovorniji građani. Međutim, Uvarov je ubrzo bio prinuđen da podnese ostavku na mesto ministra, jer je na kijevskom univerzitetu zapaženo tajno udruženje studenata republikanskih uverenja, nadahnutih izučavanjem grčkih gradova-država. Godina je bila 1849. i Evropom su kolale revolucionarne ideje, koje je trebalo saseći u korenu. Drugi je primer daleko bliži: u Bugarskoj početkom pedesetih godina XX veka nastava iz latinskog i starogrčkog u srednjim školama bila je potpuno ukinuta, kao i upis na klasične studije na univerzitetu, jer je tadašnja vlada smatrala da je izučavanje klasične starine neprihvatljivo buržoaska i potencijalno subverzivna aktivnost. Druge primere nisam našla.
Našla sam, međutim, mnoge primere političara koji su za svoje ideje nalazili nadahnuće u antici, recimo Tomasa Džefersona – pisca Deklaracije o nezavisnosti, u kojoj stoji da su svi ljudi rođeni jednaki. Pažljivo sam tokom 2013. godine pratila i aktivnosti tadašnjeg predsednika Republike Srbije Tomislava Nikolića u vezi sa proslavom 17 vekova od donošenja Milanskog edikta. Ni u jednom njegovom nastupu tokom tih proslava, pa ni u govoru koji je održao na centralnoj svečanosti u Viminacijumu, nisam čula da je pomenuo versku toleranciju, na šta se edikt pre svega odnosi. Pomenuo je, međutim, Konfučija, možda zato što je bio Kinez. Našla sam, najzad, i primer Gustava Kosine, koji je početkom XX veka arheološkim sredstvima dokazivao dokle su se sve u prošlosti širile germanske zemlje, što nije promaklo Gebelsu. Prošlost se, dakle, može različito tumačiti i predstavljati u javnoj sferi, pa i posledice tih tumačenja mogu biti drastično različite. Mogu nam se ukazati opravdanja za različita ponašanja u sadašnjosti, ali se pred nas mogu postaviti i izazovi alternativnih rešenja. Kako bismo odgovorili ovim izazovima, potrebno je da nas neko poduči kako funkcionišu ljudska društva, kako se menjaju i kako svako od nas može u tome da učestvuje. Građani koji stiču znanja o društvu i kulturi, kako onoj kojoj sami pripadaju, tako i različitim drugim, mogu početi da razmišljaju o alternativama. Car Nikolaj I shvatio je da mu se ne dopada da kijevski studenti razmišljaju o alternativama, pa je smenio ministra obrazovanja. Ukidanje znanja o alternativama lako vodi do ukidanja razmišljanja o mogućnosti bilo kakve alternative postojećem stanju. Onda građani, koji su sa najvišeg mesta obavešteni da stručnjaci ne znaju gde je kalemegdanska tvrđava i koji u uglednom dnevnom listu pročitaju da upis na studije društveno-humanističkih nauka vodi ravno u propast, nemaju nikakvog razloga da veruju u pouzdanost znanja koje se tamo stiče. Ostaje im da veruju u stručnost onih za čije doktorate je „dokazano“ da su samo malo prepisani.
Autorka je profesorka na Odeljenju za arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Peščanik.net, 16.05.2019.
RAZGOVOR O OBRAZOVANJU